Смрт фашизму!

Ми рођени и одрастали у времену социјалистичке Југославије, у периоду најдужег мира на овим просторима, распознајемо овај слоган као дефиницију борбе против фашистичке идеологије.

Од дана када смо ставили пионирску капицу и црвену мараму и у школској фискултурној сали дали “часну пионирску ријеч”, па све до младалачких спознаја, расли смо у увјерењу да је фашизам дотукао Јосип Броз Тито и секретари СКОЈ-а. О великим биткама савезника широм Европе и Русије учили смо штуро, онако успут, јер партизани и Тито у нашем образовном систему били су једино оличење борбе против нациста.

Као клинци смо се играли партизана и Шваба, а у тој подјели улога нико није хтио да буде Швабо (ем је био зао, ем је морао да погине).

- Ово је Швабо, ово је партизан - дијелио је мој мали брат кишне глисте, одвајајући штапићем дебеле глисте Швабе од мршавих партизана.

“Битка за рањенике”, “Козара”, “Партизанска ескадрила”... само је мали број ратних филмова које смо гледали са школом, а послије писали писмени рад на тему.

Мало која породица није имала личну драму из Другог свјетског рата. Ми смо расли без оба дједа. Обојица су били партизани. Једног су одвели у Јасеновац и није се вратио, а другог су усташе ухватиле у Другој офанзиви и убиле у Боговићима. Од њих двојице остала су нам само уклесана имена на партизанским споменицима.

Тито је био оличење битке против нациста, нешто као партизански Супермен, а већ у првим разредима школе учили су нас: “Тито се воли више од маме, Тито се воли највише”. Једном сам и ја “видјела Тита маршала, легенду ту...” махали смо му постројени сатима раније код трамвајске на Ченгић вили. И он је махнуо нама, мада нисмо били сигурни да је било баш тако.

А онда је дошао и тај тужни дан. Умро је Тито. Мама је плакала и нарицала: “Оца нисам упамтила. Он ми је био отац. Ништа ви не знате, сада ћемо бити вашљиви, неће бити детерџента, ничег неће бити. И биће рата”. Памтим, није ми било претјерано жао, у ствари лакнуло ми је јер нико није обраћао пажњу да сам се у граду задржала непланирано дуго. Јер, умро је друг Тито.

Неколико година касније ми одрасли у братству и јединству, заједништву и еповима о слободи и борби против фашизма, побили смо се најгоре што смо могли. Пророчанство се обистинило: прво није било детерџента, бензина, кафе... а онда је почео рат.

Нешто раније, али и све до данас, почело је отварање досијеа и распакивање тајни које су биле другачије од оних које смо учили на филму. Владимир Дедијер у четвртој необјављеној књизи “Нових прилога” објавио је уговор који су 14. априла 1941. потписали НДХ и комунисти (Андрија Хебранг и Владимир Бакарић). Разоткривен је и договор партизана и Нијемаца о ненападању пред битку на Сутјесци. Ништа није било црно - бијело.

Иако се чини да су све приче о Другом свјетском рату испричане, ипак још много досијеа, архива и скривених докумената чекало је и чека да угледа свјетлост дана. Али без обзира на то, тог 9. маја 1945. године побијеђен је злочиначки режим који је пријетио човјечанству.

Парада

Тек касније одрастајући, спознаја о борби против нациста, нова сазнања, историјски нецензурисани факти, употпуњавали су истргнуту слику борбе против фашиста коју је нама рођенима од 50. до 80. и неке нудила комунистичка пропаганда. Са отварањем прича о Аушвицу, Дахау, а много касније и Јасеновцу, Јастребарском... спознавали смо размјере људског зла. И откривали да се највеће битке ипак нису водиле само овдје: битка за Москву, Стаљинград, Нормандију, Берлин. И да је Русија само у Стаљинграду изгубила 1,1 милион људи.

Због свега тога питање које се само намеће је: да ли је 70 година послије капитулације фашизма љутња ЕУ на Владимира Путина због Украјине довољно велики разлог да чланови земаља чланица “антихитлеровске коалиције” не прославе побједу на паради у Москви 9. маја? Наравно да није, јер то је дневна политика. А фашизам и побједа фашизма било је питање опстанка једне цивилизације, али и цијелих народа жртава холокауста (Јевреја, Рома, Словена међу којима су највише страдали Срби, Пољаци и Руси).

Или је одлука западних лидера да не иду на параду у Русију (земљу која је била пресудна у борби против фашизма) тиха и подмукла ревизија историје у којој народи и државе који су највише страдали у антифашистичкој борби данас треба да буду проглашени фашистима, а некадашњи носиоци фашизма и нацизма заборављени (као што је примијетио и сам Путин).

Зато је мудра одлука њемачког канцелара Ангеле Меркел да коригује став о неприсуствовању војној паради и допутује у Москву сутрадан како би положила вијенац на Гроб незнаног јунака и “одала признање милионима жртава Другог свјетског рата који леже на савјести Њемачке”.

Посебно важно је у данашњем времену у којем долази до пораста неонацизма због кризе, незапослености, сиромаштва послати јединствену поруку да се прошлост неће и не смије вратити. Велика одговорност у томе је на свјетским политичарима, јер што би рекао Орвел: “Онај ко контролише прошлост, контролише и будућност, а онај ко контролише садашњост, контролише и прошлост”.

Млади

Како се политиколози, историчари, социолози никада нису успјели сложити како би могла гласити јединствена и коначна дефиниција фашизма, она до данас није примјењива ни за један други режим послије Другог свјетског рата. Један од основних проблема у дефинисању фашизма је у томе што се овај назив веже за Мусолинијеву Италију, која је пак за разлику од Њемачке званично још прије рата одбацила антисемитизам.

Слично је и са дефиницијом нацизма који се пак за разлику од фашизма веже искључиво за тоталитарну идеологију Националсоцијалистичке партије Њемачке која се темељила на антипарламентаризму, национализму, расизму, антисемитизму...

Да ли је ово што данас ради Исламска држава нацизам? И они убијају невјернике, затиру друге и другачије, уништавају свјетску културну баштину и пријете цивилизацији? Вјероватно јесте, али се зове другачије.

Британски “Гардијан” данас неонацизам види у дискриминацији према мигрантима. Упоређујући данашње вријеме са 30. годинама прошлог вијека, када се такође послије велике економске кризе јавио нацизам у Њемачкој, угледни британски лист упозорава на појачан неонацизам међу младим незапосленим људима.

Да ли је само незапосленост крива или млади људи о злу фашизма и нацизма мало знају, не постоје релевантна истраживања. Тешко је пронаћи податке колико млади у земљама ЕУ знају о томе, јер на интернету не постоји скоро рађено истраживање на ту тему. Слично је и са земљама нашег региона.

Једино истраживање је оно који је урадио ГОНГ у Хрватској 2010. и које је дало поражавајуће податке да само 27,6 одсто хрватских средњошколаца сматра да је Павелићева НДХ била фашистичка држава, док се тек 14 одсто противи оштром кажњавању истицања фашистичких симбола.

Хрватски интелектуалци проблем, прије свега, виде у породици и образовном систему, истичући да је рехабилитација усташтва присутна од самог почетка протеклог рата у којем је усташка иконографија била начин да се дистанцира од Југославије. Потом је услиједило рушење антифашистичких споменика широм земље, а усташки поздрав “За дом спремни” постао је поздрав којим се бодри хрватска репрезентација.

Не јењава ни популарност пјевача Томпсона са којим хиљаде младих на стадионима хорски пјева “Јасеновац и Градишка Стара то је кућа Максових месара” или “У Чапљини клаоница била, пуно Срба Неретва носила/Ој Неретво теци низа страну, носи Србе плавоме Јадрану”. На једном таквом концерту била сам из радозналости прије неколико година у Херцеговини у Стоцу. И тамо су сви пјевали, а ја отварала уста када сам схватила да људи буље у мене која ћутим.

Наравно да се све не може подвести под демократију и умјетничку слободу, па ни Томпсонове пјесме о месарима, клању и убијању, али за разлику од онога на који начин би у сличној ситуацији реаговала демократска Европа, као ни у Хрватској, тако ни у Стоцу, усташки хепенинг није прекинуо нико.

Зато: Смрт фашизму!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.