Шмит одсвирао крај ОХР-а

У тексту Дејтонског споразума уопште се не помиње високи представник. Високог представника су тек Анексом 10. Дејтонског споразума установиле стране-потписнице тог Анекса, њих пет: “Република БиХ”, СР Југославија (сада Србија), Република Хрватска, Република Српска и Федерација БиХ. Те потписнице су чланом 1.2. Анекса 10. констатовале да “у погледу сложености са којима су суочене, стране траже постављање Високог представника који ће бити именован у складу с релевантним резолуцијама Савјета безбједности Уједињених нација, како би помогао странама у њиховим напорима да мобилишу те, по потреби, координишу активностима организација и агенција које су укључене у цивилне аспекте мировног рјешења, извршавајући доле наведене задатке, на начин на који му је то повјерено резолуцијама Савјета безбједности УН.”

Ко предлаже?

Не постоји “високи представник међународне заједнице у БиХ” како се погрешно титулисало све досадашње - од Билта до Инцка. Високи представник је представник страна-потписница Анекса 10, њихов такорећи службеник који ће им помагати у спровођењу мировног споразума, без икаквих извршних овлашћења како је то констатовао први и једини легални високи представник Карл Билт. Он је након постављења изјавио “Њујорк тајмсу”: “Изгледа да ви прецјењујете моћ високог представника. У његовој моћи није да извршава и успоставља, него да посматра и усклађује.”

Дејтонским споразумом је предвиђен само један високи представник, јер се у Анексу 10. не наводи да “стране траже постављање висок(их) представника”. Резолуција Савјета безбједности 1031 од 15. децембра 1995. тачком 26. “подржава успостављање Високог представника, на захтјев страна, који ће, у складу са Анексом 10. о цивилној имплементацији Мировног споразума, надгледати спровођење Мировног споразума и мобилисати и, према потреби, давати смјернице и координисати активности укључених цивилних организација и агенција и сагласан је са именовањем г. Карла Билта за високог представника.”

Из наведеног произилази да су искључиво стране-потписнице Анекса 10. овлаштене да затраже постављање високог представника, што су оне учествујући у дејтонским преговорима и потписујући Анекс 10. учиниле само у случају првог високог представника Карла Билта, а Савјет безбједности је то само потврдио својом резолуцијом. Нико други по Дејтонском споразуму и његовом Анексу 10. нема право тражити ни предлагати постављање високог представника, чак ни Савјет безбједности Уједињених нација, који то само потврђује. У цијелом Дејтонском споразуму, а ни у Анексу 10. не постоји никакво тијело које се зове ПИК, нити некакав његов управни одбор, нити икакво овлаштење за та непостојећа тијела.  

Трајање

Анексом 10. стране-потписнице нису одредиле рок до када ће дјеловати високи представник, али се посредно може закључити да се ради о периоду од приближно једне године. То произилази из Анекса 1А Дејтонског споразума који носи назив “Споразум о војним аспектима мировног рјешења”, а закључиле су га три стране: “Република Босна и Херцеговина”, Федерација БиХ и Република Српска. У члану 1. под називом “Опште обавезе” стоји да стране “поздрављају спремност међународне заједнице да на период од приближно годину дана на подручје региона пошаље снаге које ће помагати у спровођењу одредаба које се односе на територијална и друга повезана војна питања овог споразума (Анекса 1 А), према наведеном у овом анексу.” То произилази и из књиге Карла Билта “Мисија мира” у којој Билт наводи да су се 8. децембра 1995. године у Лондону састали министри спољних послова и одбране и да је тада формиран Савјет за имплементацију мира (Peace Implementation Council - PIC, даље: ПИК), а да се “оформило једно језгро од осам нација у управљајућој групи (Steering Board), а на њено чело постављен је, као предсједавајући, високи представник. Послије много двоумљења, прихватио сам тај задатак на годину дана.” И ово указује да је био предвиђен једногодишњи мандат високог представника.

ПИК као “неформална група држава” (како је зове Европски суд за људска права) представља остатак мировне конференције за Југославију која је дјеловала почетком 90-их година прошлог вијека, у вријеме кризе разарања и распада СФР Југославије. Тај остатак је наставио састајати се као ПИК и након краја грађанског рата у БиХ. До 2000. године одржано је неколико засједања тог самоизабраног тијела самоизабраних земаља и организација, које никада нису имале никакав организациони, статутарни или процедурални акт. Од 2000. године постоји само управни одбор непостојећег ПИК-а који се састајао два пута годишње у Сарајеву на нивоу политичких директора министарстава спољних послова држава чланица тог фантомског органа. Годинама је тај управни одбор предлагао нове и нове високе представнике - Карлоса Вестендорпа, Волфганга Петрича, Педи Ешдауна, Кристијана Шварц-Шилинга, Мирослава Лајчака, Валентина Инцка, а Савјет безбједности Уједињених нација то и потврђивао својим резолуцијама. Стране-потписнице није нико ништа ни питао, иако су оне требале затражити и предложити кандидата за високог представника. Такав мањкав избор трајао је до маја 2021. године, када је посљедњи високи представник који је потврђен од Савјета безбједности Валентин Инцко поднио оставку. А онда група амбасадора у Сарајеву који себе помпезно називају управни одбор, на основу ничега, бесправно, дрско се мијешајући у унутрашња питања у БиХ, кршећи међународно право, кршећи Дејтонски споразум, Устав БиХ и њене законе, 27. маја 2021. пишу саопштење: “Данас су у Сарајеву амбасадори земаља чланица Управног одбора Вијећа за проведбу мира службено именовали Кристијана Шмита за сљедећег високог представника у Босни и Херцеговини, након што га је за то мјесто кандидовала Њемачка. ОХР ће сада обавијестити генералног секретара Уједињених нација о одлуци Управног одбора ПИК-а. Руска Федерација се није сложила са овом одлуком.” Тако је неовлаштено и тиме противправно  амбасадорско “службено именовање Кристијана Шмита” дато пуким саопштењем, било и остало једини врбов клин Кристијана Шмита којим он парадира по БиХ, Београду, Загребу, Бриселу. 

Мала група

Неколико амбасадора у Сарајеву покушали су одузети искључиво право странама-потписницама па тиме и Републици Српској, да предложе и од Савјета безбједности затраже именовање новог високог представника, умјесто Валентина Инцка. Када су долазили у БиХ и Предсједништву БиХ предавали акредитиве којима су их њихове земље послале у БиХ, ту није било написано никакво овлаштење да се мијешају у унутрашња питања и односе у БиХ, нити да “службено именују високе представнике”, већ је писало да ће поштујући земљу домаћина развијати сарадњу и међусобно разумијевање, помажући, а не одмажући никоме. А шта они раде ? Уђу вам у кућу, а онда почну наређивати укућанима како да распореде намјештај, шта смију, а шта не смију радити, какав ће кућни ред усвојити. Ако нећете, пријете санкцијама и хапшењем. Не занима их право ни закон. Тако раде бандити и терористи. Да је БиХ иоле држава, испрашила би те амбасадоре одмах назад одакле су и дошли, уз напомену њиховим државама да их нигдје више не шаљу да не срамоте ни њих, ни земљу домаћина. Али БиХ није држава, никада није ни била, није то ни могла постати уз страно неовлаштено туторство и неправно наметнути протекторат. Република Српска од 2006. године и поновног доласка Милорада Додика на мјесто премијера не прихвата више да ОХР (који је по Анексу 10. тек персонал/особље/послуга високог представника), изиграва колонијалну управу. А када покушају оног корумпираног несретника Шмита да ухљебе, јер у Њемачкој пропадне на сваком конкурсу, Српска каже - ДОСТА.

Гутереш разоткрио ПИК    

Зато је Жељка Цвијановић, надмоћно демократски изабрани српски члан Предсједништва БиХ, уз то у својству предсједавајућег, написала писмо генералном секретару Уједињених нација, тражећи одговор - да ли је и када Савјет безбједности Уједињених нација донио резолуцију којом потврђује Кристијана Шмита за високог представника након оставке Валентина Инцка и добије одговор. Прво пацовским шибицарским каналима “ђазира ћаршије”, а онда од препаднутог Дине и Гутерешово писмо из кога се види да су у “слободни превод” додавали ријеч “једино” промовишући фантомски ПИК као релевантни орган за избор високог представника.

Гутереш пише Жељки: “У вези са цивилном имплементацијом мировног споразума у Босни и Херцеговини, хтио бих подсјетити да УН није потписник Дејтонског мировног споразума нити је члан Управног одбора Вијећа за имплементацију мира, релевантног тијела за именовање високог представника за БиХ.” Види врага - УН није потписник Анекса 10. Дејтонског споразума па се не може мијешати у рад амбасадора самозванаца у Сарајеву, јер ко бива само они могу као непотписници Анекса 10.  бити релевантни за именовање високог представника. Наравно да није тако. Анексом 10. је прописано да Савјет безбједности Уједињених нација има улогу у именовању високог представника на тражење страна-потписница тог анекса. Уз то, чланом 2.1.ф. прописана је обавеза високог представника да “Уједињеним нацијама, Европској унији, Сједињеним државама, Руској федерацији и другим заинтересованим владама, странама те организацијама подноси периодичне извјештаје о напретку у спровођењу мировног споразума у вези са задацима изложеним у Споразуму о спровођењу цивилног дијела мировног споразума - Анексу 10. Дејтонског споразума.”

Српска неће

Пошто се у Сарајеву и шире стално праве блесави, ваљало је прибјећи примјени права која даје Дејтонски споразум као међународни уговор и Бечка конвенција о праву међународних уговора. Зато је послије свих упозорења, извјештаја Савјету безбједности и Европској унији, Република Српска на сједници Народне скупштине као највишег органа стране-потписнице Анекса 10. разматрајући Информацију о примјени Анекса 10. Дејтонског споразума, на сједници одржаној 10. марта 2021. године, између осталог закључила: “Народна скупштина Републике Српске констатује да су у складу са Анексом 10. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, чији потписник је и Република Српска, само стране уговорнице надлежне да траже постављање Високог представника. Бројни високи представници су безобзирно урушавали владавину права, кршећи међународно и домаће право, игноришући уско дефинисана ограничења мандата додијељеног високом представнику Анексом 10. Народна скупштина Републике Српске уважава сваког представника међународне заједнице који искрено жели да помогне БиХ; ипак, због елементарног непоштовања владавине права у виду кршења Анекса 10. какво је испољено од стране свих високих представника, Република Српска не може прихватити наметање било које личности за високог представника, подсјећајући да је постављење високог представника условљено сагласношћу страна потписница Анекса 10. Дејтонског споразума. С тим у вези, Народна скупштина Републике Српске сматра да су досадашња номиновања, избор и потврђивање високог представника недовољно транспарентни, јер није уважавана неопходност консултација и прибављања сагласности страна, како је предвиђено Анексом 10. Ово представља довољан основ за одбацивање било ког именовања високог представника без процедуре предвиђене Анексом 10.”

Тачка на право

Након тога, појави се хистерични појединац и почне да пријети.

И не само то. Смишља и кобајаги намеће законе за прогон демократски изабраних представника, а у тужилаштву БиХ “отварају предмете” против Додика и осталих. Ни на једном правном факултету не учи се да је извор права - кршење права и основ за прогон оних који се залажу за примјену права, у овом случају Дејтонског споразума, Устава БиХ и Анекса 10.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.