Шмит и планета Земља

Обојица смо завршили правне факултете - он 1982, а ја 1999. године. Обојица смо се бавили адвокатуром - он од 1985. до 2005. године, а ја од 2001. до 2011. године. Обојица смо обављали највише државне дужности - он министра у њемачкој влади од 2014. до 2018. године, а ја предсједавајућег Дома народа Парламентарне скупштине БиХ од 2011. до 2013. и од 2015. до 2019. године. Обојица смо редовно служили и војску - он у 1. брдској дивизији (то није истоимена 1. брдска дивизија Вермахта која је формирана 1938, а укинута 1945. године и чинила злочине по Балкану, него је дивизија Западне Њемачке формирана 1956. године, која се случајно исто зове у недостатку других бројева и других војних појмова), а ја у 67. пуку везе Војске Републике Српске.

Заједничко нам је и то да смо обојица у неколико наврата били парламентарци. Чак и по политичком свјетоназору могло би се рећи да имамо приличан број сличности - обојица смо блиски народњачким ставовима о политици. Наравно, ту су и бројне разлике које живот креира, од прилике до прилике.

Међутим, постоји једна кључна разлика.

Разлика коју рационалан ум у XXI вијеку тешко може да разумије. Примјера ради, да сам још парламентарац или да радим било какав посао који би ме сврстао у службена лица, ако бих једно јутро одлучио да наредим Кристијану Шмиту да десетак минута скаче на једној нози и Шмит то одбије, никаквих посљедица по њега не би било. Ако би пак Шмит једно јутро одлучио да нареди мени да десетак минута скачем на једној нози и ја то одбијем, посљедице би биле такве да бих могао бити кажњен због неизвршавања одлука високог представника (интервенција на КЗ БиХ названа чл. 203а) казном затвора од шест мјесеци до пет година, уз изрицање мјере безбједности забране вршења дужности и са правном посљедицом осуде у виду престанка службене дужности и престанка запослења, затим одузимања одликовања, затим забране вршења службене дужности у законодавном, извршном, правосудном, управном или било којем органу који се у цијелости или дјелимично финансира из јавних средстава и коначно забраном стицања службене дужности у законодавном, извршном, правосудном, управном или било којем органу који се у цијелости или дјелимично финансира из јавних средстава.

Све те санкције наведене су у тексту Шмитове посљедње интервенције на Кривични закон БиХ. Зашто сам користио овај бизаран примјер са скакањем на једној нози? Па због тога што у овој земљи не постоји јасно ограничење самовоље високог представника у које би се ико могао заклети и сваки покушај да му се надлежности вежу за нешто, био то Дејтонски мировни споразум или тзв. бонска овлашћења, просто није довољно егзактан. То високог представника чини јединим човјеком на планети Земљи који посједује неограничену власт. Додуше, ствари са високим представником и јесу постављене тако да би једино неко ко ту функцију врши у име планете Земље (Уједињене нације) могао прићи границама таквих овлашћења. А као што знамо, Шмит такву сагласност нема.

Чак и да је у БиХ дошао на основу резолуције Савјета безбједности Уједињених нација, овакво Шмитово понашање морало би се одбацити као израз лудила и аутократије која се покушава озаконити у каквој-таквој, али ипак демократској држави.

Док ово постоји, на страни грађана само је један аргумент - сваки тужилац који би хтио подићи оптужницу и сваки суд који би је хтио потврдити мора имати доказ да је непоштовање воље Кристијана Шмита непоштовање воље високог представника. Сваки осумњичени има право да тражи да се изведе доказ да је Кристијан Шмит високи представник, јер ако таквог доказа нема (знамо шта пише у Анексу X Дејтонског мировног споразума и став Уставног суда БиХ о томе како се постаје високи представник) онда нема ни кривичног дјела због непоштовања Шмитове воље.

А то нас води ка даљем закључку да, хвала Богу, ваљда никада више у Савјету безбједности Уједињених нација неће постојати воља да се било ко потврди на дужности високог представника, што значи да је Шмитова интервенција мртво слово на папиру. Ипак, требала би и Република Српска учинити нешто ефикасније од бојкота.

Постоји јасна опција да се измјеном чл. 313. Кривичног законика Републике Српске, који говори о лажном представљању, уз службена и војна лица уврсти и функција високог представника. Нека пресуде, наћи ће се неко и некада да је изврши. Тражити правду у Њемачкој је предалеко, а када постоји домаћа пресуда, и та раздаљина се смањује.

На крају, мени остаје питање: Како неко кога бих као колегу правника, адвоката, војника, парламентарца, вршиоца највиших дужности у демократској земљи... морао разумјети, може себи допустити да ради ово што ради?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.