Смак света

Дође Смак света у Србију и каже:  "Aу, па ја сам овде већ био!"

Иста шала би могла да се примени на било који део данашњег света. A извесно је да би људи који су живели у другим временима, налазили како је примењив и на њихово доба.

Тако је било и биће.

До "смака света".

A можда и након њега.

Пољски песник Чеслав Милош, који је у ванкњижевним текстовима много брљао, али коме ни најжешћи, оправдани  противници његовог католичког милитаризма и антисловенства не могу, а најчешће и не покушавају да оспоре поетску величину, нуди слику апокалипсе у којој ће живот наставити да тече привидно, или само наоко привидно непромењеним током. Цвеће ће наставити да цвета, а људи ће живети несвесни да је наступила апокалипса.

Не верујем да је песник  имао на уму како ће и након судњег часа људи наставити да блебећу и верују у глупости.

Aли, прилично масовна глобална хистерија узрокована прорекнутим армагедоном - за који данашње Маје, потомци древних пророка, узгред буди речено, тврде да уопште и није предсказано јер крај једног циклуса не значи нужно и крај света - много је мање поетична од Милошеве песме.

У новије време - да не кажем "последње" и тако допринесем страховима осетљивих душа -  свако мало се појави  вест да је планети одзвонило. Или ће да је удари неки астероид, или стижу ванземаљци, или су се, напросто, "датуми подударили"...

Као да неспорне опасности које прете планети, а које узрокују "хероји модернизације и прогреса", нису довољне, и као да не би било паметније њима се позабавити уместо што се гата у шољу,  медији који се баве граничним подручјима науке, технике и помраченог ума, пласирају информације да су нам месеци, дани, некад чак и сати - одбројани.

Те вести белосветски и домаћи таблоиди са одушевљењем шире, па човек склон параноји - уколико већ није довољно лаковеран да им поверује, као што многи латентни и активни параноици јесу - не може да се отме утиску како те, што би рекли људи са безбедносном културом -  "дезинформације и полуинформације" - шире управо спин мајстори које плаћају загађивачи и други душмани Земљине кугле.  Да се Власи не би досетили или - будући да је тешко наћи некога ко за  нимало богоугодне активности тих душмана није чуо - не би ли Власи сметнули с ума шта им се заправо спрема.

Будући да је одавно утврђено да то што је неко параноик не значи да му не раде о глави, не треба искључити могућност да жваке о вишим, а мрачним силама, алама и бауцима, заиста, и директно наручују извршни менаџери људи са мрачним а ниским поривима и страстима, због којих су многе мајке закукале, а још више их је које ће тек да закукају.

Напротив, сигуран сам да постоје случајеви у којима је спиновање ове врсте директно организовано.

Aли сам сигуран да у многим случајевима таква "координација" не постоји.

Као што сам сигуран да је ствар отишла довољно далеко да посебна "координација" и организација и нису неопходне.

Систем функционише готово савршено,  као перпетум мобиле  покрећући сам себе.

Господари света човечанству више немају да понуде идеологију која би имала барем привид смисла, па ни њима, баш као ни њиховим слугама, не преостаје ништа осим "зоне сумрака".

И то је оно што највише плаши.

Не само зато што говори колико далеко се у глупост утонуло. Него и зато што таква ситуација заиста предсказује својеврстан смак света.

Историја, наиме, казује да се свакојаке празноверице, карактеристичне за примитивне фазе у развоју, дакле за почетке једне културе и  једне цивилизације, поново јављају, али овог пута као фарса - када  једна  цивилизација западне у декаденцију. Дакле - на њеном крају.

Да ли зато што могућности даљег интелектуалног заваравања постану исцрпљене, па се, препуштајући се исконским празноверицама, људи и симболично и буквално одричу узалудних напора предака?

Да ли зато што инстинктивно осећају да света какав познају ускоро неће бити, а свет који ће га заменити не могу себи да представе, па га виде као велико овоземаљско ништавило, од ког верујуће спасава визија загробног живота, док за невернике спаса нема, па се управо неверници, као за сламку спаса, хватају за алтернативне, празноверне облике религиозности?

Да ли зато што се прибојавају доласка нових варвара, па регресијом у варварско стање свести несвесно покушавају да се новим господарима ментално додворе ?

Углавном - тако бива.

Као што је било пред крај Римског царства, када су којекакве лудорије, базиране на култовима пристиглим са периферија, преплавиле центар познатог света.

A са лудоријама су, са периферија и непознатих подручја, почели да пристижу варвари, рушећи бедеме Царства.

Данас варвара не недостаје, али недостају непозната подручја.

И зато се непозната подручја пројектују у свемир, одакле стиже опасност од ванземаљаца.

То што постојање ванземаљаца није најизвесније, а није извесно ни да ли ће се,  чак и ако постоје, у долини суза икада појавити, с једне стране је утешно, а с друге баш и није.

Јербо, ако нема ванземаљаца коју би једну  истрошену цивилизацију уништили, нема јој друге него да уништи сама себе.

A самоуништење би могло да буде много суровије.

Неки савремени Нерон би, на пример, као нови Рим готово извесно схватио комплетну Земљину куглу, на којој би, након његове ефикасне акције, живота нестало.

A потенцијалне Нероне није потребно свећом тражити. Има их на сваком кораку, на свим странама земљиног шара...

С друге стране, као што нема нових, непознатих подручја, нема ни нових религија, баш као ни нових атеистичких идеологија, које би, под притиском на бедемима, савремени Римљани могли прихватити, обезбеђујући свом царству трансформацију и опстанак, и у буквалном и у духовном смислу.

Радикални политички ислам, који  је у експанзији у новије време, пре него модус вивенди, представља један од могућих путева  који воде у самоуништење.

Кинеска комбинација капитализма и социјализма, опет, вероватно ће том многољудном народу обезбедити глобалну доминацију, али тешко да ће спречити глобално идеолошко одумирање.

За разлику од смака света који се догодио Римљанима, смак света који нас чека, могао би да буде дефинитиван.

Aли, то не значи да, пре него што се догоди, како би се спречило размишљање о његовим стварним могућим узроцима, људе треба плашити измишљотинама.

Aко ни због чега другог, оно због тога што армагедонска параноја, која се непрекидно продукује, некима  заиста угрожава здравље, а некима и живот. Па би светски и домаћи душебрижници, склони да цензуришу све и свашта како би спречили анализу сопствених непочинстава, а склони свакојаким, па и најбесмисленијим статистичким истраживањима, могли да се позабаве бројем људи који су, уплашени мантрањима о смаку света, смак света заиста доживели, од страха се упокојивши и у приватној апокалипси.

Након спроведеног истраживања, могли би да, суочени са резултатима - који би лако могли бити поражавајући уколико не би били намештени - покрену иницијативу за санкционисање медија који параноичним вестима  доводе до фаталних последица.

Била би то једна од смисленијих иницијатива, ако у обзир узмемо типичне иницијативе којима се "друштвено свесни појединци" и "групе грађана" у новије време баве.

Пре него што се то догоди,  као што се, имајући у виду "одговорност" "одговорних", готово извесно догодити неће, не преостаје нам ништа до да ударимо бригу на весеље.

Уз шалу с почетка овог текста, а која се од претеране употребе већ помало излизала, ових дана сам чуо још две, ништа мање духовите и ништа мање дубоке, а оригиналније мисли везане за најновији смак света који смо, неким чудом,  преживели.

Једна је глобалног, а друга више локалног карактера.

Неколико дана пре него што је имала да наступи апокалипса, осврнувши се на ентузијасте који се пентрају по планинама које је неки мудрац означио као места на којима је могуће избећи фаталне последице, један пријатељ ми рече:

"Замисли када би заиста дошло до смака света и када би ови што су се успентрали једини преживели?!  То би значило да је Бог стварно велики шаљивџија! Замисли на шта би личио свет у ком би такви типови зачели нову цивилизацију?!"

Дан пред несуђени армагедон, разговарао сам с пријатељем који је, негде кад су СЕКA и ДЕКA (светска и домаћа економска криза) ухватиле маха, по невероватно јефтиној цени купио повелику јахту.

"Не плашим се ја смака света", каже ми тај пријатељ. "Потрпам породицу у брод и ко Ное  чекам потоп у својој барци. Aли, не знам шта ћу ако потопа не буде."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.