Слободни човјек Момир Ћелић

.

Ко искрено и страсно љуби истину, слободу и отаџбину слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас.

                 Петар Кочић

Један професор ових дана показао је да има привилегију да живи Слободу. Проф. др Момир Ћелић, онај којем су његова дјеца, његови студенти хвала за Слободу у којој их је подржао написала на транспаренту окаченом на студентски павиљон: "Сви смо ми професор Ћелић".

Био је најмлађи доктор математичких наука са 28 година, колико је имао када је докторирао на Математичком факултету у Београду 1986. године. Знање које има, образовање у којем нема "рупе", темељ је слободе проф. Ћелића и његове интелектуалне храбрости да проговори јавно о проблемима друштва, посебно онима који се тичу универзитета и образовања.

Показао је проф. Ћелић и једну поражавајућу чињеницу: да је у овој академској средини једини чија и наука и педагошки рад имају смисла. Јер свуда и увијек професори су били на челу свих студентских покрета који су младалачким идеалима и чистотом жељели да мијењају друштво набоље. Без зазора и одгађања професори су били ти који су стајали на челу колоне не сумњајући ни трена у искрене мотиве својих ученика. Шездесетосмаши кажу да оне ријетке, који нису били уз њих на протестима, нису чак ни критиковали, него презирали као никоговиће залутале у академски свијет који је могао бити све, али је морао бити слободан и морално чист.

Професор Ћелић отворио је својим јавним иступима Пандорину кутију лицемјерства квазиинтелектуалне елите, која не да не упозорава још у раној фази на девијације друштва, него види и ћути и о ономе што птице на грани пјевају. "Срећни робови" властитог комфора као мишеви скривени немају одговоре на питања која студенти отварају. А не дај Боже да су они били ти који су их давно поставили.

Не говоре, нити имају одговор на питања:

Какав нам је систем образовања? Како је могуће да никада није било више диплома, а мање знања? Како то да је Бранка Шпирић, која је италијански дипломирала са 9,94 и била студент генерације, пет пута добила одбијеницу за мјесто асистента, а бољег кандидата нема? Колико су, посебно приватни факултети, "избацили" магистара и доктора наука у посљедњих пет година? Које стручне радове су ти силни магистри и доктори и гдје објавили? Ко то не смије пасти на испиту? Ко су нам професори универзитета? Које су им моралне и образовне референце? На колико факултета (што државних, што приватних) предаје сваки од њих? Ко добија, а ко губи право наставе? Како на Универзитету у Бањалуци нема мјеста за проф. Миливоја Унковића, сликара свјетске славе, професора чијим именом у властитој биографији се диче сви сликари ове земље "студирао у класи проф. Унковића"? Зашто нико не реагује на алармантну поруку директора "Петнице" да знање ђака из РС из године у годину осјетно опада? Зашто су са Академије у Требињу отјерана тројица професора чим су проговорила о неправилностима? Када ће друштво у којем живимо знати да вреднује успјешне и поштене, а кажњава неспособне и корумпиране? Да ли је аутономија универзитета схваћена као аутономија од морала и слободе и својеврстан интелектуални гето?

Срамотна ћутња његових академских колега дала је проф. Ћелићу димензију моралног и интелектуалног хероја, али и показала у каквој чамотињи живимо. У чамотињи духа и друштвене свијести у којој нико не проговара о злочину над образовањем, највећим од свих злочина против човјечности, јер оставља посљедице са вишедеценијским трајањем. У чамотињи у којој професор добије палицу у главу, јер не пристаје на "понуду", а његове колеге ћуте и гледају "своја посла".

И не само о образовању, академска заједница не говори годинама ни о једном проблему са којим ово друштво живи, не детектује га, не разлаже, не помаже да пронађемо рјешење. Па зар се болести не лијече успјешније када се открију у раној фази настанка?

У тој и таквој чамотињи било је логично очекивати да ни студенти, ни проф. Ћелић, иако су добили право јавности да кажу шта имају, шта желе, шта знају, шта би да промијене, шта не ваља и шта је то добро.... нису наишли на подршку шире академске заједнице и институција. Њихов глас за правду и бољи систем образовања није пао на плодно тло и нема назнаке да ће донијети конкретан резултат на добро.

- Око трона бедем од полтрона - одговара студентски вођа на питање да ли је неко одговоран са њима разговарао и покушао да пронађе рјешење за проблеме у образовању.

А Де Гол је свима дао рецепт. Пред побуњене студенте Сорбоне изашао је 30. маја 1968. на Јелисејска поља, очински им одао признање да су покренули кључна питања и рекао да је вријеме да политика реализује њихове захтјеве. Мјесец касније убједљиво је побиједио на изборима. Полтрони су остали без синекуре, а Слобода са Сорбоне очувала је Сорбону до данас - у врху свјетских универзитета.

Слобода ће сачувати ауторитет, и морални и научни, професора Ћелића и идеале његових студената. Јер само они који живе Слободу су добитници и истински срећни људи. По оним другима, "срећним робовима" властитог комфора, ионако се никада ништа неће звати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.