Слобода говора или политичка дебата

Бранитељи слободе говора без ограничења у БиХ често се позивају на Декларацију о политичкој дебати аргументирајући да ова Декларација осигурава могућност за изношење свега, па и увреда. Но да ли ипак можемо повјеровати да један документ који је усвојио Комитет министара Вијећа Европе подржава слободу говора без елементарних ограничења која осигуравају заштиту достојанства човјека? И још нешто, када год говоримо о овој Декларацији не смијемо превидјети да је кључна ријеч дебата. Да ли уистину можемо говорити о дебати, посебно у "грађанским" новинама или медијима? Да ли је могуће у једним новинама, емисији, јавној дебати видјети као равноправне судионике јавне личности и политичаре сасвим различитих политичких опредјељења који разговарају о проблему. Можда гријешим, али трагајући и трагајући за овим примјером који би демантирао претходне дилеме нисам била у прилици пронаћи, рецимо текст у новинама у којему су представљене истовремено двије стране једног проблема. О чему ово говори? О присуству политичке дебате у јавном простору БиХ? Бојим се, не. Док год рецимо у "грађанским" федералним медијима нису равноправно третирани политичари из РС-а и обратно, не може бити ни говора о политичким дебатама. Док год су легитимни представници једног народа промовирани у будале, лоповчине, бандите, злочинце без могућности да изнесу своје мишљење на истом мјесту одакле наведене квалификације потјечу, нема политичке дебате. Док год јавне личности које имају различите ставове од антинационалистичких медија немају могућност да равноправно учествују у креирању јавног мнијенја нема нити политичке дебате, а тако нема нити на слободи избора формираног јавног мнијења осјетљивог на говор мржње или непримјерен језик у медијима и на јавној сцени. Поставља се још једно сасвим утемељено питање овим поводом.
Шта се у суштини жели постићи сталним потцртавањем негативности код оних са друге стране? Да ли је то можда покушај успостављања либералне демокрације у којој има простора за све или бољшевичко сужавање у којем опстају само исти, који исто мисле, говоре, исто воле и не воле? И како се онда коначно позивати на нешто што не постоји као пракса бранећи на основи тога слободу говора без ограничења?

"Ријечи су највећи критериј истине оних који се обраћају јавности." (Хана Aрент) Уколико овај критериј не задовољава минималне увјете уљудности, на сцени је врло брзо, готово непримијећено, говор мржње, језик улице, непримјерен језик. Уколико ова врста обраћања постане мјера комуницирања у БиХ, нажалост међунационална нетрпељивост ће бити све израженија и то захваљујући неограниченој слободи изражавања оних чија се грађанска оријентација мјери према количини пронађених лоших аспеката живота и дјеловања јавних личности, посебно у другом ентитету. Могло би се на овом мјесту приговорити да није тачно да нема у "грађанским" медијима простора за друге и другачије. Има простора. У новинама пишу и Срби и Хрвати и Бошњаци. Aли, како објаснити да не успијевају никако наћи примјере позитивне праксе у своме народу и о њима писати, већ само негативне и географски оправдане примјере. Изгледа да нема потребе бити отворени националиста, довољно је промовирати грађанство бирајући суговорнике који ће на најбољи начин представити све негативности свога народа и на тај начин легитимирати вашу "грађанску" идеологију. A ви ћете онда спокојно моћи сасвим антинационалистички критизирати све и свакога позивајући се још притом на слободу политичке дебате, а сваки приговор на ваш начин критизирања ћете окарактеризирати као атак на слободу медија и новинарства посебно.

Политичка дебата, недвосмислено подржава заштиту достојанства суговорника. Но да ли уопће можемо говорити о њој у БХ. медијском и јавном простору? Веома једноставно је провјерити утемељеност ове дилеме. Да ли у рецимо новинским текстовима можемо препознати особно мишљење о теми, пристраност, унапријед замишљене и дате предоџбе које неће бити проблематизиране, особно преферирање извјесне особе или скупине, да ли текст или говор садржи најмање два појма: објект који је подложан вредновању и појам којим се вредновање обавља, да ли су одабране вриједности доведене у међусобни однос, да ли су чињенице преузете искључиво једног извора…. Уколико су одговори на сва или већину постављених питања позитивни, онда засигурно није ријеч о политичкој дебати, јер управо преко утврђивања одговора на наведена питања дефинира се појам политичке дебате.

Нема те племените идеје иза које може стајати одузимање права на реагирање, непоштивање особе о којој се говори. Овдје такођер може бити мјеста приговору. Шта све може бити племенита идеја и аргументи који стоје иза ње? Да ли рећи осим што не ваља власт да не ваљају нити грађани доказујући то особним увјерењима? Да ли тако што ћете као аргумент понудити мнијење и емоције? Да ли тако што ћете све који не мисле као ви проказивати као некомпетентне и квазистручњаке?

Сада се отвара још једно питање. Да ли су стручњаци за политичку филозофију, делиберативну демокрацију, политичку дебату, грађанску демокрацију, аргументацију… сви они који потписују новинске уратке? Да ли истовремено можете бити стручњак за политику, психоанализу, спорт и књижевност? Тешко замислити, али могло би се рећи да се посебно у грађанским медијима налази концентрација стручњака који препознају истовремено све замисливе девијације у друштву. A уколико одлучите приговорити и то принципијелно о аргументацијским и реторичким недостацима, ваше достојанство ће бити на драконски начин угрожено. Од слободе политичке дебате и дебате опћенито остат ће само једна, сваке критике вриједна компонента. Остат ће увреде. Од толико врста аргумента једини који заузима стабилно мјесто јесте дефинитивно ад хоминем, јер много је лакше рећи да је нетко бандит, него истраживати и поткрепљивати. Од толико могућих суговорника за дебату остаје нити један или само подобни, како би учврстио вашу тобожњу аргументацију.

И коначно од неовисности и грађанске отворености медија и јавног простора остат ће умјесто неполитизиране сфере информирања и комуницирања, сасвим политизирана сфера која има јачу политичку, па и дестабилизацијску нарав него директно политичко дјеловање. "Политичка функција приповједача јесте да нас научи да прихватимо ствари онакве какве јесу. A изван овог прихваћања, које се такођер може назвати истинољубљем, рађа се способност расуђивања. Нема сумње да се све ове релевантне функције врше изван политичке сфере. Оне захтијевају неопредијељеност и непристраност, слободу од користољубља у мишљењу и расуђивању." (Хана Aрент)  

 (Aуторка је директор Центра за културу дијалога БиХ)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.