Скок с миндера у филџан

Избор места реаговања је логичан: Луковићева сајбер лудница.

У складу са таквим избором, све остало везано за пензионерово "реагирање" је, природно, нелогично.

Већ на почетку свог дугометражног каламбура, "јунак" истиче како неће да ми одговара. И то је паметан избор, будући да на чињенице изнесене у мојој анализи "екстравагантног" феномена који персонификује, и нема шта да одговори.

Једина сувисла реакција на те јавно изнесене податке била би да се објекат анализе покрије по ушима.

Ако је тако, и ако је објекат тога, рекло би се, свестан, поставља се питање: откуд, онда, километарска небулоза коју је, у форми онога што није одговор, публиковао на виртуелним страницама нечега што нису новине?

Отуд, биће, што објекат слушном апарату претпоставља један други орган, на који проговара у тренуцима када му оно мало "рациа" колико поседује казује да уста треба оставити затворена.

Илустрација

Ни ја, на пример, на Вешовићева помињања мог лика и дела, углавном не одговарам. Али, разлози су супротни онима који мотивишу, или би барем требало да мотивишу "Миљанова" са Слатког Ћошета.

У његовим псовачким бесмислицама, наиме, готово да нема аргумената, па макар били и погрешни.

На пример, када ме Вешовић назове "Ћосићевим јуришником", још и има неког основа да човек о њега обрише "баљежаву ципелу", како се сам "питорескно" изразио, и каже му да је јуришник Хариса Силајџића, пошто је у питању егзактна квалификација. Али, када сарајевски "пап(љ)ан(ин)" (надимак који није добио од мрских "четника" већ од вољених "балија") на то каже да сам "Геџина пудлица", што је нешто другачија формулација исте дебилне мисли, сувишно је да му, ни сам се не инсистирајући на иновацијама "гледе" есенције, одговарам како је "подгузна мува" горе поменутог борца за "јединствену" БиХ без Срба и Хрвата.

Када ме Силајџићева "подгузна мува" ослови са "генетски продужетак" Ненада Кецмановића, непотребно је да га, примереније дискурсу који гаји, крстим "испрдак" Даринке Вешовић.

Када "испрдак" Даринке Вешовић, без намере да сопствену тезу доказује, каже како такве као ја у Црној Гори зову "мозгоњица", не осећам потребу да напомињем како такве као он, на истом локалитету, најдобронамернији кличу: "магарица". Или, ако му "матерњи" опет није по вољи, на омиљеној му Башчаршији - без нарочитих претензија ка инвентивности - једноставно: "хајван".

Када ми поменути "хајван-магарица" спочитава да сам "пред списатељском величином" Емира Кустурице "свршио седам пута", није неопходно да кажем како претпоставку не спорим, мада нисам сигуран да ли је број тачан. И да "пап(љ)ан(нин)а" - будући да он, канда, сигуран јесте - упитам је ли уживао? Или га је болело?

А када ми "мудро" поручи како се "без ђоке не иде у сватове", могу, али не морам да одговорим да је у праву. И да зато, од сада, у сватове нипошто не идем без њега.

Тодо

Уместо сувишног одговора, међутим, није незанимљиво проанализовати папазјанију у којој Вешовић набраја цитате поезије Матије Бећковића, приповеда о комунистичком функционеру Тоди Куртовићу, самоуправљачком културтрегеру Милету Пешорди, самоуправљачком културтрегеру Чеди Кисићу и извесној госпођи Шутић.

Тодо Куртовић је ту јер је Вешовића, како се овај "бојовник" коју деценију касније, "благовремено" присетио, док је био у моћи, а нејаки "Маркан" мањи од маковог зрна - прогањао тако жестоко да прогоњеном длака с главе зафалила није.

А зашто "Маркан", са тридесетак година закашњења покушава да докаже како је био дисидент, када га, за разлику од оптужбе за "сурадњу" са шовинистичком странком Хариса Силајџића, за "сурадњу" са комунистичким режимом - које није да било није - нисам оптужио?

Зато што је, са поменутим Тодом, мој отац Ненад, наводно, направио књигу интервјуа!?

Да овај текст не пишем ја, него мој отац, конфабулатор би, вероватно, био замољен да наведе годину издања, издавача и остале податке везане за ту непостојећу публикацију.

Пошто то није случај - могу само да приметим како се између Вешовића и мене испречио дубок јаз, испуњен историјом "мрске" грађанске еманципације, која ми казује да сваки човек одговара за сопствене поступке, па је бесмислено да се свађа у име предака, посебно када су преци, хвала богу, живи и при здравој памети, те могу да, ако хоће - као што, претпостављам, неће јер, све ми се чини, имају паметнија посла - на сенилне инсинуације сами одговоре.

Вешовић се налази са друге стране јаза, окован трибалном свешћу, карактеристичном за његов родни камењар, као и за махалу у коју је "шљегао". Трибална свест која царује и на једном и на другом месту, представља, заправо, једину Вешовићеву константу. Она је лепак којим узалудно покушава да споји растурене делове сопствене личности и живота.

Матија

Цитирајући стихове поеме Матије Бећковића "Знам му оца", Вешовић, претпостављам, следи истовремено трибалну, плиткоумну и преварантску логику: Бећковић је српски песник, па ја, будући, такође, Србин, не могу с њим да се не сложим. А пошто је мој отац аутор непостојеће књиге, коју је немогуће цитирати, па је самим тим немогуће доказати да ауторство над њом није тешко непочинство - произлази како сам, као син свог оца, и ја негативан лик.

На фантомску књигу и Куртовића - не Елвиса, него Тоду - немам намеру да даље трошим речи.

А што се Бећковићеве поеме тиче, ту је Вешовићева претпоставка делимично тачна. О њој, заиста, имам добро мишљење. Али, не зато што сам, као и Бећковић, Србин. Него зато што је одлична.

А одлична је зато што Бећковић, као талентован песник, играјући се фолклорним, трибалним обрасцем, успева да буде вишезначан, истовремено афирмишући и и иронишући архаични код.

И "к томе" - што би рекао хрватски песник Мак Диздар, ког је негдашњи водоноша "судбоносних дјечака" баш и није љубио, а сад га, претпостављам, воли - бриљантно антиципирајући идиотизам Марка Вешовића и његов дилетантски покушај.

Госпођа Шутић

Комунистички културтрегери Миле Пешорда и Чедо Кисић се у Вешовићевом бућкуришу испостављају као колатерална штета. А то су, ако ћемо право, и заслужили, па се на њима не бих задржавао.

Заумна појава извесне госпође Шутић, која, међутим, у јуришников брдско-чаршијски хаику пада као с неба, или као "четничка граната у филџан", може да се испадне богом дана за анализу.

"Моја давна газдарица из Добровољачке улице," приповеда Вешовић, "красна жена сребрне главе, презивала се Шутић, име јој не памтим. У вријеме кад сам становао код ње, редукције воде биле су честе: изјутра уђем у купатило да се умијем и одврнуту славину у којој нема воде заборавим заврнути, затим одем напоље, а кад се вратим, у стану поплава до кољена. Након 26. кућног потопа, упада госпођа Шутић бијесна у моју собу: 'Првог да селиш одавде! Није за тебе град! Врати се на Романију, одакле си се свуко!'"

Да ли то Вешовић жели да објасни зашто је одлучио да се одрекне себе?

Да би једној искомплексираној малограђанској средини доказао како се није "свуко" с Романије него с Дурмитора?

Ако је квака у томе - покушај је, нажалост, био узалудан.

Не само зато што у очима сарајевске махале, баш као и у очима сарајевских аустрофилских провинцијалаца, између те две планине битна разлика не постоји.

Него и због свог, још једном приликом демонстрираног, специфичног примитивизма, који махалашима јесте духовно близак, али је, опет, довољно другачији да га, вођени нарцизмом малих разлика, никада не прихвате.

Може "Маркан" још милион пута да помене "четничке" гранате, прећуткујући "балијске" сабље које су његовим сународницима - не само Србима, него и декларисаним Црногорцима - по Казанима и осталим караказанима истовремено одсецале главе.

Може још милијарду пута да помене "оно по чему су четници, скидањем гаћа, утврђивали разлику између Србина и 'Турчина'" и прећути да су исто "то" "балије", егземпларно, одсецале понеком коме би било доказано српско порекло, а ко се, за разлику "Маркана", није истакао у борби за исламски интернационализам.

Сваки такав покушај испоставиће се не само као морално ништаван већ и као дозлабога глуп, претварајући га у несрећника који са миндера покушава да ускочи у оно у шта једна тинтара, па макар била и мања него што је његова, баш као ни "четничка" граната, не може да се смести.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.