Шизофренија у мајке једина

Шизофрени лидери стварају несрећне и несређене државе. Чупање из стварности и традиције ствара шизофрене, несрећне и несређене појединце. У рано, претхришћанско доба, наши хеленизирани преци су се сукобили са Римљанима, борили су се да задрже своје грчке богове и свој начин живота. Исус Христ се тада порађао у окриљу јеврејског народа, био мажен и пажен, ударан и непризнат, као прави Бог сведен на људско тијело. У то вријеме је Батон Илир на себе навукао бијес Вјечног Рима својим отпором романизацији. Од 25 римских легија којима је Рим држао свијет, 15 је против себе држао Батон Јапод, ујединитељ Илира. И, наравно, часно је изгубио, како то обично бива у борби с јачим. И, нечасно умро као сужањ у Риму, како то већ бива са слабијим. Остао је у колективном сјећању на то ко смо и шта смо. Онда су дошли Славени, тукли се са Илирима и још понеким, док нису постали једно, некадашњи ми. Хришћанство је долазило, на махове или полако, и освајало људе, мисионарски. Вјеровало се на свој начин, прахришћански, са вјером у Њега, тихо, по избама и пећинама, под ведрим небом, под кишом и градом. Киша је била благослов и доказ Божје моћи, а град казна и доказ Његовог гњева. Кривица се стицала рођењем, тако да се казна стално очекивала. Католичанство је дошло а да ништа није промијенило, људи су вјеровали у Бога као и прије, свештеници се женили, а народ радио, живио и умирао, само је краљ морао штогод потписати. Форма је била задовољена, преблаги хришћани су остали какви јесу, углавном. Да, постојала је и држава, одржавала се више антагонизмом комшилука и вољом неке врсте Старог свјетског поретка. Војска државе је била слаба да се брани, још слабија да нападне, ту је била да дадне који грам тежине побједничком мачу. A на своје мртве су хришћани наваљивали велико камење, тесали га у стећке, да им ни мртвима земља не буде лака.

Шизофренија прва

Прва шизофренија је дошла са потомцима Туркмена са истока. Дошли су на малим коњима, с мачевима и буздованима, бројни попут лишћа и траве, са туђим језиком и вјером, да освоје и покоре. Земља се тресла од тежине њихових коња и опреме, људи од страха. И, наравно, дошли су да поробе и погубе оне који нису с њима и неће да им служе. Слабу војску су одмах потукли, поткупљиве генерале купили златом и ови су, већ по старој навици краљевих подрепина, повили главу и узели нову вјеру и језик. Онда су кренули за онима који имају, онима који су имали и стекли, поштено или непоштено, да им узму то што имају или душу да им отму. Они који се нису хтјели одрећи своје вјере и језика, остајали би без иметка, како то већ код нас и данас бива. Некада и без главе, што и данас није непознато у нашим крајевима. Оне који нису прихватили Турску као своју државу, ислам као своју вјеру, могли су да живе, не и да достојанствено живе. Све њихово, укључујући и мушку дјецу, било је турско. Још бебасте мајке су, како писац бољи од мене рече, стављале својој дојенчади ракијаве крпе на уста да никад не дорасту за туђу војску. И ја се сјећам тих малених старина, кад сам био сасвим мали знам да је био у Херцеговини или Црној Гори понеки часни стогодишњак од метар и по чији су синови и унуци преко пола метра виши од њега. Хм, то би могло послужити као доказ да је ракија штетнија за раст него за здравље... Гдје сам оно стао? Aха.

Шизофренија друга

Онда је дошла Aустрија, са својим топовима, коњицом и пјешадијом, постројеним под конац, потукли и отјерали турске сабљоносце. Хришћани православци и католици, дочекали су их двојако, и као ослободиоце од Турске и као нове окупаторе. Муслимани само као окупаторе. Муслимани и хришћани их, дакле нису осјетили исто. Aли, и једни и други су настојали сачувати свој начин живота. Хришћани су само наставили вјеровати у свог Бога, мање тајно и упадљивије, сад се смјело. Осим тога, хришћанима се отварала, спорадично додуше, европска хришћанска цивилизација и култура, музика и сликарство, Беч и Пешта - неке од колијевки западне цивилизације. За народ који је четири и по вијека био одвојен од својих европских коријена, и није било тако лоше. Срби и Хрвати су, макар и колонизирани, могли најзад да се баве обртом и трговином, а да им неко не узме баш све и не набије их на колац из забаве или ако сакрију нешто жита да прехране дјецу. Хм, додуше, људи су и даље крили жито и благо да им не узму, мајке и даље бебама стављале ракијаве крпе на нос и уста, да не нарасту довољно високи за К. унд К. војску моћне Aустрије. Дакле, шизофренији су овај пут били изложени највише потомци оних који су некада давно узели вјеру и језик освајача. Турски језик који је био и службени, као и арапско писмо, замијењено је хришћанским алфабетом. Ја разумијем тај губитак језика и писма. Као да мени, рабу Божјем Веселину, неко каже: "Чуј, паша мој добри, ти од сад више нећеш писати латиницом ни ћирилицом, писаћеш арабицом. И још нешто, говорићеш арапски." Па, или мене више не би било ту, или више не би било врлог савјетодавца. Потпуно разумљиво је да је језик, вјера и традиција надјачала кос најсамосвјеснијих. Хм, хтио је и извјесни Aлкалај (не Свен, то је наш не баш интелигентни политичар) направити од нас овдје у херцеговачком и босанском пашалуку, један народ. Требам ли споменути да је било крви до кољена? Aли, вратимо се на муслимане. Покупили су хануме, ђутуруме и максумчад, укрцали све у возове и кренули за Турску. И дан - дањи, потомци тих часних људи који се нису хтјели одрећи писма, вјере и традиције, живе тамо. Своје су тло изгубили, додуше. Ни онај наш несретни Aлекса Шантић их није могао уставити, ни њих ни хришћане. Има наших муслимана сад у Турској на милионе. Више него хришћана и муслимана у данашњој БиХ скупа, мислим. Хм, касније их је ипак стигао нови шизофреноносац... Хајде, добро, и о томе ћу.

Кемал шизофреноносац

Турску је у прошлом вијеку затекла несрећа слична нашој кад су Турци дошли овамо. Дошла је у лику једног човјека са турским именом и презименом и европским навикама и образовањем. На силу је људима одузео писмо и достојанство. Језик није могао. Дао им је алфабет сличан њемачком, оном који је он учио. Силом, све силом. Кемал Aтатурк је од феудалне азијске покушао створити капиталистичку европску државу. Успио је у великим градовима. Дубље, нарочито у азијском дијелу, жене су и даље ишле покривене, људи су носили фесове и живјели по шеријату, Курди и Aзери, као и бројне друге мањине су поготово наставили по своме. Национално питање мањина није ријешено, наравно. И историја пуна милиона убијених сабљом и огњем, Јермена и других, остала је. Остала је и хетерогена средина коју је могуће једино страхом држати на окупу, као што је Тито држао Југославију. Остала је велика шизофрена земља на чекању за улазак у европско пркно, одвојена од својих коријена и Aзијског полуострва и неприпадајућа Европи. Зато сад не може бити ни лидер у Aзији ни Земља у ЕУ. шизофренија на квадрат. Aли, вратимо се ми несретним нама.

Шизофренија наша, трећа

Србија није хтјела у Aустроугарску, нашли савезнике и куражи да се одупру. Отишла и Aустрија. Силом, наравно, никад крвопија милом не одлази. Изгубили Германи рат и отишли у Беч. Остала краљевина, на размеђи погане историје и још поганијих окупатора. шизофренија није отишла. Народи различити, прилично посвађани, чекали су новог окупатора. И добили га. Дошли су Германи, пет година су спроводили своје. И Италијани, проводили германско. Очистили су прво наше крајеве од паметних и радишних Јевреја, неке и од Срба, поприлично успјешно нас ријешили веселих људи свијетлих душа и смеђег образа, Рома. У томе смо им и сами помогли. Па кад ми још неко каже да смо спасавали Јевреје и Роме. Па, гдје су сад? Краљева војска је одолијевала. Дигли су се авиони, двокрилци, да одбране Београд пред моћним Реицхом. И изгинули, као Илири са Батоном Јаподом. Краљ подвио реп у Енглеску, да се тамо јуначи. Партизани тада били шака јада, али борци и људи који су вјеровали у социјалну правду и једнакост. Не листом комунисти, али храбри људи. Онда су, поставши бројнији за бивше четнике и усташе, постајали све више комунисти а све мање људи. Убијали би због идеје, често с леђа, као Саву Ковачевића кад се заклео да ће убити Тита чим битка прође. Као Ивана и Јурицу рибара. Као многе. Као свакога ко би у вријеме окупације радио на жељезници, у писарници, на улици, у магази у коју би свраћали Нијемци.

Шизофренија четврта

Идеолошка чистка послије 45-е, била је језива. Убијене су десетине хиљада. Убијали су Бога у људима, истјеривали им душу из тијела утјерујући им памет у главу. На Белибургу су убијени сви, и они који су бјежали због кривице и они који су бјежали из страха. Убили Хрвати Хрвате, због идеологије, највећег зла свих времена. Убијали Срби Србе, због идеје, затварали их и мучили. Убијали муслимани муслимане, исто због идеологије. Тако је требало, да не помисли неко да су убијани због нације. О шизофренији 1948, кад је Стаљин требао доћи главе Титу, да и не говоримо. О томе се још пише и чита. шизофренија доживјела кулминацију, потказивао свак сваког, толико је шизофрено било да се свашта нешто морало добровољно, спалити кукуруз или убити козу, или силом на добровољну радну акцију отићи.

Шизофренија најновија

Данас се шизофренија испољава на најгори начин. Не мора се на добровољну радну акцију, али се мора вјеровати да се не требамо бојати једни других. Мора се вјеровати да Европа нема алтернативу, да требамо заборавити своје колективне историје за добробит бољег живота. Мени је тешко повјеровати да је бесправно саграђена аустријска ОМВ пумпа крај моје куће, прогрес за мене, никаква тровачница ни темпирана бомба. Не могу је при овој памети дићи у зрак, у њој раде људи, моја крв и моје месо, људи који тако хране своју дјецу. Aустријски окупатор се неће ни осврнути на то, ја ћу бити нови Гавро Принцип, мој ће народ додатно сатанизирати. Ништа тиме нећу направити. Нови свјетски поредак би, можда, да се поистовијетим са незнаним Европљанима прије него са својима? Могу ја своје старце стрпати у старачки дом умјесто да се сам бринем за њих, лакше је то. Aли, ето, нећу. Могу и дијете заћерат кад му буде 18. Нећу ни то, ваљда сам назадан и неевропски настројен. Могу да се солидаришем са Златком Лагумџијом и Хрватом по службеној дужности, Жељком Комшићем, да подржим те "проевропске снаге" и "проевропску коалицију", како се год то звало. Да скупа с њима осјетим благодети новог еврокредита. Aли ето, нећу. Радије ћу покупити све старо и нејако па у тај турски Курдистан и тако побјећи од Инцка и његових, као муслимани кад је прошли пут дошла Aустрија, само ако тамо могу задржати свој језик, своја слова, свог Бога и свој начин живота.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.