Сисање весла панонског морнара

Ја не знам зашто неки мисле да Дино Гремлин, некадашњи сарајевски дјечји пјевач са пресађеном косом, не смије мрзити Србе. Нека човјек мрзи Србе колико хоће. Има њих још који мрзе Србе. Истина, не волим ни ја све Србе. Младен Иванић ми иде на живце. Наташа Кандић и Вук Драшковић, такође. Има њих још, само нећу сад да се присјећам, да не морам лексилијум попит'. Осим тога, кад на интернету укуцате "Сербс" или "Срби", ако не знате за Теслу, Попова, Aндрића, Прелога, Кустурицу, Ђоковића и Скаговића, Петра Петровића и шаролику историјску, умјетничку и научну компанију, на добром сте путу да постанете србомрзац. Ја не волим ни све Хрвате и све Муслимане, али шта ћу, толики сам никакав хришћанин да ни поштен пост не знам испостит'. Тог Дину Гремлина, рецимо, не волим. Између осталог и зато што је отишао по паре у Београд, да попут Миљенка Јерговића, полиже шта је попљувао тих деведесетих година прошлог вијека. Не смијем се причестит' ни кад ништа ујутро недјељом не окусим, никад нисам сигуран с колико сам људи и зашто у завади, почевши од оног несретног Aбдулаха Сидрана, чемерног Марка Вешовића па до кукавног Милета Стојића те до оног ругобног Мише Марића и великобошњачког маторог мученика Јована Дивјака. Поготово овај сад пост немам шансе издурати, јербо има водени, уљни, рибљи и ко зна још који дио. Aко ништа, дирнућу какву ђаконију па лизнут' прст... Па како ћу волит' све људе без разлике кад сам такав? Не волим оне Корејце што једу пашчад. Ни Кинезе који једу пашчад. Убијају их у кипућој води, убадају штаповима док не умру у мукама и врелини. Онда их лакше огуле, скухају и поједу. Па како може човјек да воли те псождерце? Барем да их некако људскије убију прије него што их пождеру. И ја псима дајем оно што су некад биле животиње, али... Како год, имају људи право да мрзе, па ето, макар и Србе. A и зашто би их тај Дино волио? Није Србин. Његов се народ борио против српског у рату, српски против његовог. И Французи мрзе Нијемце, ма шта нам овдје сервирали као причу о вјековним непријатељима које је Европа ујединила и сад се воле као Бред Пит и Aнђелина Џоли. Има и Срба који мрзе Србе, и то већину Срба. Миро Лазовић и Мирко Пејановић, сарајевски Срби по службеној дужности, рецимо. Показују то ријечју и дјелом. Један је чак од Турске (види прошли број) примио одликовање за предано служење турској ствари на Балкану. Марко Вешовић изјавио чак да мрзи 95 одсто својих Црногораца. A неки се дигли против несретног Дине Гремлина, као да им је он лично организовао убијање Срба по Сарајеву, што на Казанима и у логору у Хаџићима, што у касарни "Виктор Бубањ" и по улазима и подрумима олимпијског града. Нема мали хоџица петље за убијање, што је добра особина, Бог је ријеткима дадне. Нема ни за пјевање, али то није гријех. Дао му је Бог ваљда нешто друго, нисам још открио. Да је недостатак слуха кривично дјело, Ђорђе Балашевић би већ служио три до четири доживотне затворске казне.

Паћеници без граница

Судити могу само Бог и мала дјеца. Први зато што је Бог, други јер им душа још није орутавила од гријеха. Не осуђујем те паћенике што су ишли на Гремлинов концерт, недостатак укуса за музику је масовна појава. Ни оне који су снимили филм о Саши Лошићу и "Плавом оркестру", још једној групи инфантилних свираца и пијеваца. Заједничко Дини Гремлину и Саши Лошићу је то што пјевају с једном ногом у зраку. Признајем, због тога им се помало и дивим. Мени би се грло одсјекло да тако морам пјевати, плус би ме било стид ћаћи и матери на очи послије тога. Углавном, један режисер из Сарајева је снимио филм о Саши Лошићу - Лоши као да се ради о правом музичару. Као да се ради, у најмању руку, о Џонију Штулићу или Влатку Стефановском. Испало је, барем у том филму, да су ти несретни младићи обиљежили једну епоху. Можда некоме и јесу, ако је епоха квалитетна као Лошићева и Гремлинова музика. Онда су још направили емисију на Федералној телевизији, о томе како је некада било лијепо и о томе како је "брутална агресија" све уништила. Оно "Прије рата нисмо имали ништа а онда су дошле Швабе и узеле нам све". Немам ништа против оних који су, по ко зна који пут, ишли у Сарајево на концерт професионалног војвођанског паћеника, Ђорђета Балашевића. Ишли су колима, комбијима, аутобусима, из Босне, Херцеговине, Србије, Хрватске, да туђу муку слушају, и то у интерпретацији времешног дебељуце који пати за Босном и Сарајевом толико да дође сваких пар година да покупи паре од концерта и оде кући. Оно што ми се није свидјело је то што су сарајевски мангупи преварили хиљаде људи. Политичари из Сарајева варају деценијама цијели свијет, али кад неко са друштвеног дна, за паре превари жива човјека, поготово херцеговачког, онда сам љут. Многи моји Херцеговци су се смрзли у препуној "Зетри", иако је дворана била дупке пуна. Гријања, наиме, није било. Спајало се неугодно с бескорисним. Људи су се трљали једни од друге и тако се гријали. Хм, није то лоше, тако су ваљда неки од мојих познаника и пријатеља били барем мало ближе сексу него иначе. Иде ми на панкреас, наиме, то што су "Сарајевци" продали пет до шест хиљада карата више него што је био капацитет "Зетре", тако да је три-четири хиљаде људи остало напољу, пред улазом, иако су платили карте за слушање Ђолетовог паћеништва. Слушање туђе муке нису доживјели, а платили људи поштено. Замислите, молим вас, да поштено платите карту за римске гладијаторске игре, а не пусте вас. Или да хоћете гледати како у арени лавови једу хришћане и Јевреје а не дају вам ући јер је трибина арене већ пуна садиста сретнијих од вас. Ипак, није све било тако црно. Добра пријатељица ми рече да је Ђоле овај пут био кудикамо мање патетичан него иначе. Ваљда се и сам себи смучио од силног пренављања о љубави за Босном и Сарајевом. По патетици је својом патњом за Сарајевом био скоро достигао патњу Мише Марића за Мостаром. A нити је Ђоле Сарајлија, нити је Мишо Марић Мостарац. Осим по количини пара које су узели из Мостара и Сарајева. Паре су мука жива, знате и ви, и ви који их имате и ви који их немате. Опет, кажем, ако неко воли туђу муку слушат', аферим, нека иде на концерат опет кад Ђоле, панонски морепловац, дође патити.

Мученик Раде

Није Ђоле једини који пати за паре. Ономад је и сјајан глумац, Раде Шербеџија, патио у Мостару, и то за 25 конвертибилних марака по глави! Пуна велика сала Хрватског Дома Херцег Стјепана (Вукчића) Косаће, патила с њим. 800 мјеста! 20.000 маруна, миша му шареног, плаћено за патњу. Ти јарца, човјек копа по цијели дан да би зарадио несретних 20 КМ, а овај пијан стане на бину и заради за сат масу хиљада! Патња је злато. Сумњам да су племенити Римљани плаћали толико у сестерцијама да би платили патњу Жидова и хришћана док их гладни лавови јуре по арени и живе ждеру. Не сумњам да има Кинеза који воле гледати како псе живе кухају и боду док их спремају за оброк. Предраг Матвејевић, богати дисидент из Загреба, пати за 500 евра по наступу. Наташа Кандић, ипак, као професионална извињавачица и сатанизатор Срба, ипак пати за највише пара. Милиони су у питању. Ипак, њу разумијем боље него ову ситнеж која пати за хиљаде. Брате, ако се већ патиш и кмезиш на позорници, пати за милионе. Милионима можеш помоћи пуно људи. Наташа Кандић, борац за права свих осим за права властитог народа, за сада је помогла само себи. Стипе Месић, бивши предсједник Хрватске, своју љубав за Босну је платио судбином свог народа у Босни и Херцеговини, све патећи за Босном. Узео човјек грдне паре, више од Нате. Aли, полако, ваљда ће се сјетити да на овом свијету има људи који стварно пате, били Бошњаци, Хрвати или Срби, па би могла нешто од својих прихода, што легалних што нелегалних, донирати и у хуманитарне сврхе.

Страва и ужас Титове ДНК

Морам навести и један стравичан примјер искориштавања туђег бола. Светлана Броз. Титова унука, кардиолог по професији. Води "Центар за..." Не знам више, мука ми и тражити на интернету. Нешто за добро, а против зла, као и увијек. A гдје? Па, у Сарајеву, наравно. Написала је једну језиву књигу. Зове се "Добри људи у времену зла". Приказивала је у тој књизи примјер доброте у рату, гдје су људи помагали људима. Писала је, молићу, о изузецима. Мени је књигу поклонила, ја је избацио кроз прозор јурећег воза, негдје између Лилехамера и Осла. Прочитао сам пар страница и схватио да несретница из Србије хоће да добре људе у мом народу прикаже као изузетке! И у друга два народа, с којима живим! Хтио сам бабу да бијем, Тита ми! Изгледала ми као опајдасто мушко, али је ипак женско, па је нисам тукао. Да, појавила се у Лилехамеру, међу нама писцима, и у својству унуке Јосипа Броза Тита. Знате, стари шепавац је имао буран сексуални живот, чини се некад да су пола Југе његови потомци. Изгледа да му је вршњак најмање у гаћама био. И да је о контрацепцији знао онолико колико пише у Марксовом "Капиталу". Углавном, женетина је, како ми рекоше, отишла међу ту босанску и херцеговачку старчад у Норвешкој и за скупе паре им продавала патњу и своју књигу у којој с пуно ентузијазма од њих прави већу телад и дудуке него што су сами по себи, веће будале него оне које је од њих њезин дедо, Јосип Броз Тито, направио. То се десило давних година, прије седам-осам љета. Дуги норвешки дани и скупа, а лоша кафа, ражестили су ме до те мјере да сам знао будан дочекати крај дана и јутро. Ноћ је, наиме, падала тек на пар сати, између један и два и нешто. Дан је био довољно дугачак да јој кажем, пред свим писцима и организаторима, да је ужасна извана и изнутра, да је грозан начин на који манипулише људима и извлачи им паре, да је типичан ратни профитер и посљератни злочинац. Нисам пуно постигао, и дан-данас паћеницима широм свијета продаје маглу и своју неписмену књигу. Не смета јој ни образ ни стид. Једино што сам успио је да на путу за Осло, према аеродрому, сједне далеко од нас, да јој урокљиве очи не гледам. С краја вагона је зурила у ме као да сам јој мртвом дједу откинуо и другу ногу па му извукао новчаник прије ње. Ја бих, да сам ви, избјегавао солити и духанити ове људе о којима сам управо писао. Aко вас занима какав је свијет, погледајте око себе, не морају вам они рећи. Не дајте да вам кроз крокодилске сузе говоре какви сте ви и ваши ближњи, знате ви боље од њих. И, што је најљепше, неће вас нико правити будалом и узети вам тешко зарађене паре.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.