Синко, само ради свој посао

Ви суштински имате проблем са поштовањем ауторитета уопште, и из тога разлога не поштујете ни предсједника, ни градоначелника, ни владику нити икога ко представља некакву власт. То је Ваше право. У томе не видим никакву злонамјерност, међутим, хтио бих да Вам скренем пажњу да ауторитети (генерално гледано), ма колико се то нама свиђало или не - морају постојати.

Први који спознајемо је онај очев, без којег свака породица стоји на климавим ногама. Он је ту први, главни и најодговорнији, а онда редом свуда постоји неко први - просто, такав је поредак. Први пак треба да зна да зависи од других, осталих. А остали опет треба да знају да је први - први. Једноставно, једни без других не могу, ни први без других, ни други без првог. Тако је од постања свијета - од Адама, нашег праоца, чију боголикост носимо и ми, али и чије гријехе, нажалост, исто тако носимо. У историји свијета било је много покушаја да тако не буде: неки су дизали револуције, неки су заговарали анархију и не би било тачно рећи да су сви они били злонамјерни, али је истинито признати да се свака анархија завршавала тужно.

Да се вратимо нашем проблему. Уопштено, шта се заправо збива са људима који поричу или не поштују ауторитете? Они на крају најчешће постају једини ауторитет сами себи. Подвлачим - постају ауторитет. Не би било згорег посумњати да сте тим путем идући и Ви, уважени Небојша, постали ауторитет у нашем градићу. Имена често говоре много, али Ваше име доприноси да помислимо да нисте сами и једни у историји били Небојша. Стога Вама, као важном ауторитету, пишем ово затворено писмо. Без намјере да и једним словом ударам у темеље Вашег ауторитета. Но прије свега, ради Ваше славе и правдољубивости, споменућу Вам двије-три ствари:

1. Чини ми се да сте почели од Билеће, када сам Вас - како се Ви жалисте - назвао фићфирићем (истини за вољу, нисам тада мислио само на Вас, нити сам се обраћао искључиво Вама, при томе и не слутећи какав ћете ауторитет постати). То је било у бившем Дому војске; оне године када је у Билећи изабран нови градоначелник, господин Бабић. Ни до данас не знам која је он партија, али сам сигуран да је опозициона. Лијепа слава бјеше, са пуно дјеце у цркви, али су људи страшно били завађени око политике и избора. Иако никакав човјек, као владика говорих цијели дан о миру и помирењу и подржах новог градоначелника, рекавши да је он сада први у Билећи и да га сви морамо поштовати. Опоменух се Св. Саве, опет уочи ручка у Дому војске, и рекох како смо сви ми мали у односу на њега, превасходно градоначелници и први ја (има та бесједа и снимљена). Усред те моје бесједе, Ви се однекуд појависте (јер увијек некако касните). "Не бисмо требали ову земљу представљати пред свијетом као да у њој живе само лупежи и лопови, јер је ово земља Св. Саве и Светог Василија", рекох видјевши Вас. Казах то као отац и владика, не поменувши Ваше име ни једанпут (извините, нисам тада знао ни како се зовете, а још мање у какву ћете громаду израсти!). Кад сутрадан - зове ме нови градоначелник. "Све бјеше лијепо, само не знам шта би ономе Вукановићу", вели. Ништа не знадох тада. Замолих га још једном да се све смири у Билећи". И смирило се, слава Богу.

2. Помињете, видим, и како сам Вас напао на стадиону. "Душо моја, пиши ти шта хоћеш, али немој да ме сликаш гдје год кренем, то није нормално. Макар би био ред да питаш да ли можеш да сликаш", говорих Вам. Ви на брзину одговористе да нисте Ви сликали. "Како, болан", упитах, "када сам те видио да ме сликаш док сам сједио Под Платанима?" Ви се мало разабрасте, па рекосте: "Јесам, сликао сам". "Ја мислих да си Ти поштен, а Ти зачас посла слага", казах му, а потом додах, "прођи ме се". А Ви, као велики ауторитет, наредисте мени да ја прођем - и ја прођох. Ви то данас називате нападом. Добро, нека буде.

3. Трећи пут, колико се сјећам, стајасте Ви и Ваш камерман насред врата у општини, на улазу, а ја се огријеших те рекох: "Склоните се са врата, сељачине". Иначе, сваког ружим ко стоји на вратима или на путу. А Вас ми баш бјеше воља наружити. Ви се склонисте, а ја некако прођох мимо Вас. Нити Вас погледах нити више иједну ријеч казах. А ви цијелом свијету објависте како сам вас физички напао. Крив сам - није моје да људе на тако груб начин ословљавам. Нажалост, није ми први пут. Но, на Вашу срећу, Ви искористисте прилику да постанете још славнији ауторитет и жртва страшнога насиља.

4. Четврти пут. Преображење, дивна слава; наш народ, а дошли и људи из цијелог свијета. Чудесна слава у чудесном граду. Многи од ових људи ме увјераваше да нити видјеше дивније славе нити дивнијег града. У мени бјеше велики трепет и брига. Толики народ, а и такви ауторитети - предсједник Републике Српске, градоначелник Београда, Кустурица, Тасовац и остали. Сви се нешто радују, хвале град и људе. Ништа ми није помагало, ништа ме није тјешило. Стално сам се преиспитивао - зашто представљам људима ствари онакве какве можда и нису. Зар цијеле године не слушамо од виших ауторитета, као што је Ваш, да је све само зло, биједа и ругоба!? И стварно помислих да сам лопов, криминалац и разбојник. Највише вјероватно зато што не видим ствари онаквим какве оне јесу него некако увијек љепше. Али нису важне моје мисли него моја главна брига бјеше како из онолике гужве извести најважније званице на Црквину, на вечеру. Угледни су људи, дошли су издалека, а и такав је ред - да вечерају. Једва стигох на Црквину, када Ви опет насред пута са оним својим микрофоном неког интервјуишете. Прођох мимо Вас и рекох оним људима да ослободе пролаз. Сви се помјерише - осим Вас. Ви сте ту били и стајали с пуним правом да испитате оне моје госте што их цијеле године сабирах из цијелог свијета. Видим, моји Вас не мичу (схватам и ја већ - ауторитет је то). "Није културно да људе пресрећете ту", приђем и замолим Вас понизно. Ви са највећим ауторитетом рекосте да Вас не дирам и да Ви радите свој посао. Један од оних младића још понизније Вас замоли да сједнете и попијете пиће, а Ви се на њега, као врхунски ауторитет, осорно брецнусте и рекосте да нећете пиће. Казах оним мојим шмокљанима да Вас носе, макну (извините, на тренутак сам заборавио о каквом се ауторитету ради), а они Вас кумише, молише као истинског ауторитета. Морам признати да сам у секунди помислио колико је важан тај дан и сви ти људи, а како сте Ви тако себични. Сјећам се да ми је кроз главу прошло: "Боже драги, будале". То је била грешна мисао. А друга је још грешнија била, али практична. Помислих да Вас, као стари и искусни боксер, нокаутирам и да се вечера макар с миром сврши. Али, у том часу, слава му и милост, сјетих се Светог Василија и рекох оно што често говорим себи и у себи. И она моја боксерска десница претвори се у оно што и треба да буде - у руку благослова. Подигох је и благослових Вас, рекавши: "Свети Василије нека ти суди. Боље он него ја. Он је милостив - ако бих ти ја судио, куку би ти било ноћас". Окренух се и отиђох, а Ви сте тамо, као сваки повријеђен ауторитет, вриштали и пиштали. Срећа моја, ништа од тога нисам чуо.

Све добро прође те ноћи. Дадоше људи велику помоћ мајкама које рађају и онима које би то жељеле, а не могу. Слава Богу! Али, шта би сутрадан? Ништа од свега тога не би важно: ни Преображење ни слава, ни лијепе ријечи оних дивних људи - само се онај мој благослов у проклетство претвори, а Ви славнији и важнији од славе града постадосте. И читасте ми писмо које ми и не посласте. Ваљда подразумијевате да ја слушам Радио Корону, а шта бих паметније и имао радити! Нисам чуо, али ми они што су Вас слушали (и они што Вам се диве и они што Вам се чуде - једногласно рекоше: "Богами се Небојша грдно препао". "Кога", велим ја, "Св. Василија", кажу они. Е, хвала Богу, што и над сваким ауторитетом већи ауторитет има.

Брате мили, не мрзим Те ја него, напротив, Богу се молим и за Тебе и за себе. Видим да ми се тамо обраћаш као грешник грешнику. Нажалост, синко, као и у много чему другом, ни у гријеху нисмо равни. Сваки мој гријех је грднији од Твога стотину пута, управо зато што на тако страшном мјесту стојим: на трону који је успоставио Св. Сава, а утврдио Свети Василије. Када бих се ја, грешни Григорије, спустио са тога трона, вјероватно би Твојој доброти и богобојажљивости био до кољена. Али сам још тамо, Бог зна зашто и Бог зна још колико. А све док сам тамо - дужан сам и отац и учитељ бити и (по ријечи апостоловој) грдити и у вријеме и у невријеме. Морам бити ауторитет.

Желим Ти свако добро од Господа и Светог Василија. И стварно не желим ничим нарушити Твој ауторитет, па Ти стога написах затворено писмо (иако си Ти мени писао отворено управо из супротних разлога - да уздрмаш мој ауторитет). Бог нека опрости. Ударали су на мене и страшнији ауторитети од Твога. Утјеха је што су ударили страшнији ауторитети и на светитеље који служише на овом мјесту на којем служим и ја грешни. Ово Ти не написах ни због чега другог (ни због свога ни због Твога ауторитета) него ради своје и ради Твоје душе. Ја овако, а Ти - како рече Св. Вукашин - синко, само ради свој посао.

Епископ захумско-херцеговачки и приморски

(Затворено писмо епископа захумско-херцеговачког Григорија Небојши Вукановићу од 25.8.2011. године)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.