Силовање културе

Шпанцирао по цијелом граду, све до 4 сата поподне. Вала, иако знам да ти опасни милитантни љевичари који су ми пријетили спавају до два поподне, неки би ме упратио. Ишао сам и на пјесничке сусрете Књижевног клуба Ново Сарајево, да представим Књижевни клуб Мостар и у наше име, мостарско и херцеговачко, потпишем братимљење са сарајевским КНС. Дођох, видјех, представих, потписах. Још сам се шпанцирао по Сарајеву мало, купио неколико својих књига у књижари свог издавача (имам попуст) за поклонит пријатељима. Стид ме рећ, немам код себе ниједну од 12 књига које сам објавио... Осим задње. Нова ми излази тек за двадесетак дана, у Сарајеву. Шаљем људе на Интернет да виде које су ми књиге изашле. Брука, кастиг, балек... Једино ми матер код мојих има све и не да ни мени да их изнесем из куће, зна да нећу вратит. Иначе, мојих књига има у Загребу, Сарајеву, Београду и градовима који гравитирају томе. Превођене ми нису, књижевна сцена Федерације и РС је приватизована, није лако дирнути у нечији ратни плијен. A књижевне сцене Федерације и РС су, чини ми се, ратни плијен неколицине људи. Чак ни најчитанија књига у Библиотеци Града Сарајева - "Ја сам пас и зовем се Салваторе", није ни близу покушаја да се преведе на неки страни језик. Ето, тако вам то бива кад сте погрешне нације и конститутиван, па још ако се усудите изрећи шта мислите. Ставе вас фино "на лед" и паметно прешуте и изгурују. Џаба награде и ту и напољу, лед је лед а неред је ред. Aли, то је још мала маца према томе како стоји ситуација са мојим књигама у Републици Српској, гдје живи већински мој народ који говори језиком којим и ја пишем. Е, ту ствар постаје јако лична, личнија него у Федерацији. О томе ћу мало подробније, нека ми опросте извјесни кругови у РС, иако знам да неће опростити - баш као ни ови у Федерацији. 

Миле и Хаџем у игри на суживот и смрт књижевне сцене 

Књижевна сцена у Федерацији је ратни плијен екипе скоро па умрлог магазина БХ Дани. Иван Ловреновић, Марко Вешовић, Миле Стојић, Енвер Казаз и још пар њих су, на моје опште згражање, буквално помели књижевну сцену у Федерацији. Могу им опростити што су од Миљенка Јерговића направили писца, али то како је Aндреј Николаидис постао књижевни лумен, то је за роман у наставцима. И то за несварљиве и нечитљиве цртице властите мржње према властитом оцу и земљи која га је у рату нахранила и у чијој влади сад ради (Црна Гора, оп. а.). Постао је члан друштва писаца БиХ по аутоматизму, чим се закачио са Емиром Кустурицом. Скупљао се новац за садашњег Миловог запосленика као за какво несретно дијете којем хитно треба бубрег, да скупи 12.000 евра за Кустурицу. Успут, ја сам морао чекати годину дана скоро, и то послије осам објављених књига и неколико престижних књижевних награда. Хм, "Мама Леоне" Миљенка Јерговића је добар роман, нећу душу гријешит. "Сарајевски марлборо" смрди на неискреност и лошу конструкцију, иако се да лако читати. Додуше, може се продати наивцима у Београду и Загребу. Ових неколико нових ни пас с маслом не би појео, почев од "Двора од ораха", преко "Руте Таненбаум" па до ових нових од којих знам само почетке. Ја, иначе, волим лоше романе. Ту научим како не треба писати. Зато сам "Руту Таненбаум" прочитао до краја. Ужас. Ручак почиње у једној а наставља се у другој кући, Јевреји раде као жељезничари и станују гдје никад нису, говоре како никад не би, ликови без разлога мијењају карактер... Скоро па Николаидис. Хм, гдје сам оно стао? Aха... Данашњу књижевну сцену у Федерацији води колумнист хефтичника БХ Дани, Миле Стојић. Запослен и на ТВ као уредник нечега и још понегдје у државним структурама. Добитник награде Друштва писаца за прошлу годину, за збирку поезије "Међу завађеним народима". Име све каже, зар не? И о чему и како ју је добио. И то, наравно, као дисидент од формата и заната. Нема ништа против мене али, ето. Миле, ово није лично, само да знаш. Иначе, воли себе повести у Грац, као младог и перспективног умјетника, да представи бх. књижевност. И свог пријатеља, пјесника Хаџема Хајдаревића. Воле људи путовати, ваљда. На државни трошак, наравно, уз синекуре и остало, љевичарско-дисидентски. Успут гледају да нико не искочи непозван на културну сцену, њих се мора прво питати. У недостатку њих, питати Марка Вешовића или Енвера Казаза, босанске идеологе претежно нечитљивог изричаја (дискурс, регистар, мушко и женско писмо, поетике времена, зле идеологије, фашизам и антифашизам па све то скупа и насумице... Вешовић воли о вађењу утробе, рашчеврљивању вилица итд. Кастига два). Марко је кумовао смрти Мака Диздара, попљувао је његовог Каменог спавача, дјело епохе херцеговачке и босанскохерцеговачке књижевности. Ставили су били "на лед" и Неџада Ибришимовића, сјајног писца и јако паметног човјека. Мрзи Србе, па шта. Ни ја не волим, рецимо... Хм, не могу се сад сјетити, али сигурно негдје постоји народ који ја не волим. Очистили су књижевни сцену Босне и Херцеговине (федералног дијела) од већине српских писаца, не само од Добрице Ћосића и покојног Капора, постхумно су и Његоша сврстали међу четнике - човјек живио прије 150 година. Замало је и Aндрић страдао, да није Нобела добио и он би "на лед". Ни Меша Селимовић не би боље прошао, изјашњавао се као Србин и био Србин какав ја никад нећу бити. Име га спасило, "на лед" би и он као ја и Ибришимовић. Дарија Џамоњу и Хајрудина Рамадана, покој једном и рахмет души другом, смрт је спасила од њихове даље тортуре. Сад кад су мртви, сјете их се са крокодилском сузицом у оку. Ја се још не дам, све док људи читају и купују моје књиге. Није истина да људи не читају и немају пара за књигу. У Сарајеву ме људи редовно одведу (скоро за руку) у књижару, купе моју књигу коју почесто већ имају кући, да им потпишем. Ето, тако стоје ствари. То о "нечитању" и "неписмености свијета" је само изговор за оне који пишу тако да их ни матере не читају иако их оне још увијек воле и све би учиниле за њих. 

Народна библиотека Ранко Рисојевић 

Ја се водим оном, скоро па народном пословицом "Ко пита - не зна". Дакле, кад нешто не знам - питам. Чујем, ето, да мојих књига баш и нема купити у РС, осим у Бањалуци, у једној књижари. Стално ме неко из Бањалуке пита гдје се могу купити моја начертанија. Из искуства знам да тамо ништа нисам објавио, да никад нисам имао промоцију књиге у Републици Српској, а Србин сам већ 43 године и објавио сам 12 књига, сад ће и тринаеста. И то не о свом трошку или од искамчених пара, објавио сам код правих издавача, још добио и солидне хонораре за наше прилике. Хм, додуше, неки доштампавају књиге без мог знања, али нека, морају и они живит. Лажем, криво ми је, али у овој несрећи од државе и безакоња (Свазиленд и Џибути су ту негдје по корупцији гдје и БиХ), не могу им ништа. Хм, да, дакле, ја кад не знам - питам. Питам како је то у РС, питам људе којим вјерујем. Имам тај фб, ником не одбијем захтјев за пријатељство, кога сунце грије ни мени није мрзак. Док не докаже супротно. И, сазнам тако да Народну и универзитетску библиотеку Републике Српске суверено и по праву ратног плијена (слично оном у Федерацији) суверено води времешни Ранко Рисојевић, в.д. директора те институције. Годинама се добро одупире, пензионисању још боље. Држи се за функцију као мачка за капут кад је хоће избацити из топлог ормара. Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, централна библиотечка установа у РС, не задовољава потребе читалачке публике већ искључиво потребе Ранка Р, тако ми веле. Издаваштво се пропиње до њега, али он је превисоко на функцији, о томе да не доприноси богаћењу културног живота РС да се и не говори. Кажу ми људи којима вјерујем. Добио сам то уз информацију да мојих књига нема у тој библиотеци, као ни новијих издања или добитника најпрестижније награде за роман у Еx - Yu, НИН-ове награде. Није човјек нашао за сходно да библиотека откупи књиге, ето. Паре му, ваљда, требају за нешто друго. Промоције у Народној и универзитетској библиотеци углавном су резервисане за писце џепног издања. A зашто то? Извор ми није знао рећи. Ни зашто је каталогизација таква да је боље да је нема. Кажу да је ту запослио сина и наоколо још понешто родбине. Пошто купио - по то и прод'о. Иако, о човјеку пуно говори и оно што се о њему може измислити а да буде вјероватно. A све ми се чини да је истина, извор ми је поуздан. У пензију мора, иако је човјек (или је био) у Сенату РС, а и сам пише. Aли, да не измакне све контроли, чујем да је већ поставио некога коме може вјеровати, некога ко га сматра кандидатом за Нобела и ко ће убудуће пазити да моје књиге и књиге из ужег избора за НИН-ову награду не доспију у приватну прчију Ранка Рисојевића звану и Народна и универзитетска библиотека Републике Српске. Дакле, читалац у РС умјесто новијих издања и регионалних класика, има Ранка као опцију. Па, мислим нешто, ако је и од Срба, превише је. Aко су се борили да им култура буде џепно издање из џепа Ранка Р. боље би било да су се изборили за бољу културу. 

Рат Милету, Хаџему и Ранку брат 

Рат је био ужасан, мир неподношљив, силовање културе неиздрживо. Скоро као и силовање историје, учитељице живота. И професорица књижевности је тако некако прошла. Сорош и компанија су својим парама у Федерацији учинили књигу безвриједном. Књиге су се штампале због политичке и идеолошке позадине, скршени су милиони у мултиетичаре и мултикурајберлук. У позадини су биле искључиво и само паре, стране и домаће. Успут се чистило од "других" и идеолошки непожељних писаца. У РС се десило друго, на општем грабежу за остатке "културног радништва" дошли су људи блиски власти и на власти. Чистило се, наравно, због имена и презимена писаца па до неблискости са ликовима попут Ранка Р. Понашали су се према књигама као према властитом извору прихода, ухљебљавању родбине и пријатеља и потхрањивања личне сујете. И, ако се овако настави, оствариће се кукумавка неталентованих пискарала, сви ће бити неписмени и читаће само рачуне и аутобуске карте.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.