Сегрегација или слобода

Заиста, када први пут чујете да у једној згради своја прва знања, једни поред других, стичу мали Срби до подне а мали Бошњаци од подне, или мали Хрвати у једном дијелу, а мали Бошњаци у другом дијелу школске зграде, имате осјећај да та дјеца живе своје школске животе у гетоима. Међутим, да ли је икада била организована јавна дебата о овој појави у бх. образовном систему? Да ли су икада неистомишљеници могли да размијене аргументе о укидању ових школа. Бојим се да нису. Чујемо само понекад, а у посљедње вријеме далеко чешће, како такве школе треба укинути и како се треба обрачунати са сегрегацијом, те коначно како у цијелој БиХ треба осигурати интегрисане школе.

Опречни одговори

Гдје се све налазе "двије школе под једним кровом"? Расуте су по цијелој земљи, без изузетка. Када је не тако давно за један сарајевски седмични лист омбудсман за људска права у БиХ из реда хрватског народа изјавила да су "средине у којим постоје двије школе под једним кровом, још једине преостале мултикултурне средине", брзо су реаговали неки грађански интелектуалци рекавши да тако нешто нипошто не би смио рећи неко ко треба да штити људска права. Мало након тога, направљен је други интервју: са омбудсманом из реда бошњачког народа. Тај омбудсман се оградила од изјаве своје колегинице рекавши да сви као грађани можемо говорити што желимо, али не и у име струке. Оно што је занимљиво јесте да су заштитнице људских права изнијеле сасвим опречне одговоре на сљедеће новинарско питање: Да ли имају притужбе грађана на рачун оваквих школа? Прва је рекла да немају и да се родитељи нису жалили зато што им дјеца похађају такве школе, а друга да има сличних притужби. О првој су исте оне новине за које је дала интервју прије њеног избора на ову дужност писале да је "Човићев кандидат за омбудсмана", а друга је типичан сарајевски "незамјерајући маинстреам", што би значило: "увијек реци оно што чаршију неће узнемирити и што неће пољуљати твој положај".

Из других организација које се баве заштитом људских права такође су се могле чути ријечи осуде о постојању оваквих школа. Међутим осим јаких ријечи, нема аргумената који увјеравају да су подијељене школе зло. Можда и јесу највеће зло, али треба јавно рећи зашто. Можда су и једина права мјера образовања у овако уређеној БиХ?

Једнонационална одјељења

Дакле, кренимо редом! Гдје настају такве школе? У срединама гдје је могуће направити истовремено неколико одјељења са ученицима једне нације, поред истих таквих одјељења друге нације. Тамо гдје родитељи бирају да им дјеца иду у школе у којима уче према свом националном програму. Ово је веома важно нагласити, јер рецимо у Сарајеву не би ни било могуће направити такве школе напросто зато што не би било довољно дјеце за једнонационална одјељења из реда хрватског или српског народа. Данас у разредима сарајевских школа, ако их уопште има, сједи свега пар ученика друге националности осим оне већинске. И не, није то никакво пребројавање крвних зрнаца, него изношење чињеница. Није то никакав сепаратистички захтјев за увођењем таквих школа него изношење чињенице да све и да неко пожели да школује дијете у таквој школи према свом националном програму, то не може добити, јер нема довољно полазника за такво образовање. Можда то не би био нити сасвим неоправдан захтјев, јер би та дјеца имала коначно свој вјеронаук или би, рецимо, за вријеме вјерских празника оних који су у мањини школа била затворена, а не би, као што је то сада случај, у разредима стршиле празне једна или двије школске клупе. Када је већински вјерски празник, школе су затворене баш као да је државни празник, а када је неки други, тада сва дјеца знају де је "мали Марко" другачији и да слави свој празник када га нико не слави. Његова је столица празна тога дана, сви се могу бавити његовом посебношћу и приватношћу, а његово име је записано графитном оловком у дневничкој рубрици Напомене: "Божић, не записивати".

Шта овдје није у реду? На први поглед је све сасвим у реду, но ипак уз слободу поштовања вјерских празника, на први поглед сасвим задовољену (јер Боже мој: часови су оправдани), видимо истовремено и класичну дискриминацију у школи. За вријеме једног празника школе затворене, а за вријеме другога само нема оних једно-двоје који славе тај празник. Поука за дјецу? Они су другачији од нас. Они славе када ми не славимо. Да ли знамо какав је тај њихов празник и дијелимо ли га са њима? Не.

У интегрисаним школама, у којима свако дијете треба да учи изабрани матерњи језик, колико дјеца уистину уче тај језик? Колико уче граматику или правопис? Колико читају дјела класика и новијих угледних писаца: Срба или Хрвата? Да, можда прочитају дјела неких одабраних према укусу сарајевског круга и то би били српски и хрватски писци. Колико наставници посвете часова у току школске године да дјецу науче граматици матерњег језика оних који су у мањини? Требало би мало завирити у те наставне планове па видјети да од свега што би требало учити остаје само оцјена у свједочанству из тог језика и ништа више. A није ли избор језика којим пишемо и говоримо управо главни избор нашег националног идентитета или наше темељно право попут слободе говора?

Е сада треба о интегрисаним школама поставити питања аналогна питањима која се постављају о "двије школе под једним кровом". Да ли интегрисане школе представљају класични облик дискриминације? Да ли је можда у таквим школама неправда чак и већа од фамозне сегрегације која се приписује овим првим школама? Управо зато што је у овим другим школама неправда добро скривена под маском мултикултуралности. Нажалост, подјеле у таквим школама су велике, много веће него зидови који дијеле учионице у подијељеним школама, али о томе се јавно не говори. Невидљиви зидови једнако добро дијеле као и они видљиви. О томе треба напокон почети јавно говорити, јер је сваки приговор подијељеним школама постао прећутна похвала онима које то нису. Јаче и неугодније одзвања име Петар у једној сарајевској грађанској школи, видљивији је његов поклоњени слободан дан за Васкрс, упадљивије је његово оправдано одсуство и чуднији је његов језик који се не учи у школи - него што је то случај у националним школама које дијеле исту зграду.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.