Савина свјетлост

Ријетко ко има способност да слуша, да прихвати покуду а не само похвалу, и да свој его смота у џеп, препустивши неком другом, бољем и способнијем, радно мјесто, политичку позицију, катедру, фотељу или микрофон. Ја слабо слушам, нисам неки слушач нити послушач, и сад ћу да прекршим још једно правило лијепог понашања: написаћу који редак о изложби коју нисам ни видио, о изложби којој нисам пришао ни на километар, а камоли бацио поглед на платна, на слике. Ипак, највише ћу да пишем о сликару чије су слике биле изложене; о Сави Шумановићу, о платнима која су, хвала Богу, дошле у Бајну Луку и обасјале ју равничарском, Савином свјетлошћу, начинивши је, на трен, метрополом културе.

Ја, док сам учио школе, нисам много научио о Сави. Нису га титограђани помињали у уџбеницима, јер би онда, ипак, морали да објасне неке детаље и кажу да је био Србин, српски сликар кога су убиле усташе, Хрвати; а то није било популарно говорити у титино вријеме. О том времену не бих, знамо сви шта је и како је било, знамо, али нећемо да признамо.

Елем, главни град Републике Српске (нису Пале, да не буде грешке), доживио је ту част, а публика задовољство, да види слике једног од најбољих, ако не и најбољег српског сликара. То је Сава Шумановић, који је 29. августа 1942, ухапшен од стране пронацистичке државе Хрвата, у тада окупираном Срему, Земуну, Босни, Славонији, Далмацији и Истри.

Загорје и Загреб су били мање окупирани, готово неокупирани, рекао бих. Сава је, болестан, дошао у родни Шид да слика и умре. Није планирао да га ухапсе комшије, али је, мученик, заборавио да је комшијско апшенје популаран спорт код нас; да на Балкану најбоље хапсе комшије, јер знају кога треба бацити у апс па онда у кречану, а кога одма у кречану. Комшије су, знају најбоље ко је ко и ко је које вјере, обичаја, навика и мишљења. Немојте мислити да ја ту сад нешто нападам само један народ, него мислим да је то интимно хапшење, комшијско, братско, наш, балкански, специјалитет.

О изложби не бих, јер је нисам видио. Какав је био концепт изложбе, које су слике биле, каква је била поставка, о томе не могу јер нисам био у Музеју, али бих нешто о Сави. У ствари, рекао бих, наравно, нешто о нама, о нашој стварности, користећи великог сликара као слику на коју треба да се угледамо.

Сјећам се, једном сам присуствовао неком Округлом столу на којем се расправљало на тему култура и те ствари, и, пошто сам се тек био вратио из Београда у родни град, нисам познавао већину учесника тог скупа. Мојим закључцима о том састанку и људима које сам упознао, не бих да вас замарам, али ћу рећи да, на том скупу, нико од присутних није хтио прича о томе како да се унаприједи ово или оно, или како да се направе бољи услови за рад, сви су хтјели да ураде само једну ствар – да се попну на леђа Држави, да се објесе о скуте Министарства, да уђу на буџет и да тако, не радећи ништа или скоро ништа, живе свој живот. Aргументи за такав њихов став је била чињеница да су сви они били неки – умјетници. Да ли сликари, да ли вајари, да ли глумци, да ли редитељи, да ли писци; било је и неких професора Универзитета који су дошли у кожним јакницама, да би, кобива, изледали млађе и умјетничкије, и што боље се уклопили у тај округли сто.

Од куда та потреба да се оснује нека Организација, неко Удружење, одакле потреба да се, тако чопоративно, траже нека Права, да се захтијева динар на који они, ти, рећемо умјетници, имају неко право (које и какво је то право, то нисам схватио), то никако да ухавизам. Овде сви желе да живе на рачун Државе и да, без ризика који има свака професија, сваки посао, добијају своју плату, своје мјесечно следовање. Човјек пише пјесме, слика слике, режира, глуми, пјева, свира, игра, али неће да живи од тога него – од Државе. Мора Држава да купи те слике, да слуша те пјесме, да се одушевлјава тим представама и да редовно даје паре, не би ли ти, културни радници, добијали плате. Неће да изађу на тржиште, да зађу међу народ и да понуде свој производ, неће да се изложе ризику да им неко каже да то што раде могу да објесе мачку о реп или мало ниже, него покушавају да убиједе Министре, Владу, Јавност, да су они битни и да ми, сви ми, сви који плаћамо порез, морамо да платимо њихове – Пројекте.

A Саво је само желио да слика. И о томе је писао, размишљао, мучио се, пабирчио, куповао пигменте  и платна од пара које су му људи давали за његове слике, а не зато што је – сликар. И то се види на нјеговим платнима. Зато је свјетлост његова вјечна, она је обасјала Бајну Луку, исто онако јако као што је обасјала и Шид кад је настала, истом снагом и племенитошћу; истом топлином и отменошћу; јер је истинита, права, Савина свјетлост.

Као што се Савина свјетлост ширила на град, тако се на овај исти град, Бању Луку, шири лажна свјетлост, глупост и недостојанство, са слика, из пјесама, из представа, тих државних умјетника, тих фантомских Удружења, Клубова, Ен Џи О - Ен Ве Организација. Тих бранилаца права и правде, тих приградских и градских лелемуда и мирсомуда, изногуда и луда.

Истине ради, има пројеката који заслужују пажњу и помоћ Државе, али ко доноси одлуке о томе, ко чита понуђене сценарије, ко процјењује вриједност слике или било код другог умјетничког пројекта? Ко су ти који одлучују о томе, да ли су компетентни? Нису, знамо одговор. Aли није ствар у њима, ствар је у умјетницима који хоће да Држава плаћа њихову умјетност. Они мисле да Држава то мора. Каква заблуда. Заблуда над заблудама. Држава може да помогне, али само ако то њој иде у прилог, ако има интерес, а не ако Умјетник познаје неког ко познаје жену или тетку неког министра који може да заврши комбинацију. Држава мора да се штити, а не напада и изнурује. Уколико је ослабимо, бићемо као Грци, батргаћемо се и умирати са омчом сопствене славне прошлости око врата. 

Умјетник ствара сам, као што се човјек моли Богу сам. Умјетност се ствара у самоћи; за себе и за друге, а никад за Државу. Aко и радиш по наруџби државних органа, опет радиш сам, мотивисан нечим другим, ровариш по сопственом мозгу, пребираш по сопственој утроби; ниси тада члан никакве групе, никаквог удружења. И група, и удружење је само скуп личности, односно, индивидуалаца (дуг је пут од индивидуе до личности), који су ту заједно због идеје, а не зато да лакше мазну паре Држави. То тако мора, јер у супротном ниси умјетник него фукара.

Сава је сликао Шиђанке које је само он виђао голе, на плажама. На његовим платнима су жене и плаже које су само његове, у његовој глави настале а на платну оживјеле, а пејзажи и равница, онакви какве је само његово бистро око, око мученика и страдалника, видјело. Сава је увек био чист, уредан, тачан; Сава је био нормалан. Сава је био најбољи, није му требало да понашањем и одијевањем глуми лудило, нити да га гура Држава.

Код нас нема државних умјетника, дворских сликара, јер су сви одреда, осим ријетких, у ствари, државни умјетници. Зашто је то тако? Чини ми се да су криви, помало, и једни и други. Држава није створила услове да умјетник живи од свог рада, нема заштите ауторских права, нема Система. Нема Система, браћо и сестре. Држава мора да направи Систем, да се зна ко даје паре и за шта се те паре дају. Мора неко да буде одговоран.

Сава је био одговоран. Сава је престао да се потписује, кад је ћирилица постала забрањена. Зато, данас, са Савиних слика избија божанска свјетлост, свјетлост истине и истинске патње. За ту свјетлост, он је дао живот; а образ свој је сачувао. Данас би сви да сачувају живот, а образ нуде на продају и на страдање. Мисле, имам два образа, а један живот: боље да гурнем образ у блато, него живот на пањ. Такво је вријеме, људе приморавају на срамоту, људе гурају да се понижавају, моле, дижу кредите, улазе у дугове, оснивају нека блесава Удружења и мутне Организације; људи држе и фес и шајкачу у ормару, па шта кад затреба, изваде и туре на главу.

За крај, и једнима и другима: Немојте да понижавате умјетнике, направите систем у култури, а умјетници нека не понижавају Државу. Не варајте Отаџбину на ситно, њој треба служити и јачати је. Праштајте...

ОФРЕКОРД

У сандучићу нађем писмо комшије с другог. Ево га, у цјелости:

Комшија, чуо сам да си почео да пишеш колумне. Нисам знао наштаће то да личи, јер знајући тебе нисам био сигуран да ћеш знати са колумнама да се носиш. A видим, ни са културом ниси баш вичан. То сам ја све знао од раније ( како си се понашо на састанцима кућног савјета, није ни чудо што не знаш ђе је култура), ал, реко, ајде да видим, можда је човјек дошао себи, можда је напредовао у тајности. Aл, читајући то твоје пискаранје, видио сам ја да ти ни о колумнама ни о културуи и далје ништа не знаш. Дакле, био сам у праву. Колумне ти не иду од руке, те се ти, комшо драги, мани колумни. Или, кад већ оћеш да пишеш колумне, погледај, нађи, има један чоек у Србији, зове се Шако Колумента (само презиме ти каже за шта је мајстор и шта му је струка)... Узми, брате, погледај како он пише те колумне ( ја нисам чито, па нећу ни да говорим, ал вјерујем да га не би джабе звали Колумента да је неки дудук за то). Чуо сам да и пјева, значи, ако не знаш шта је култура и гдје је има, можеш и то да га питаш. Ко пита, не скита, није гријех не знати, гријех је не учити од бољих. Ја ћу, преко шћери, да ти нађем његов фејсбук, а ти даље тјерај сам, ниси мали... Питај све што не знаш брата Колументу и немој да се брукаш. И, кад се већ дружиш са тим новинарима, види, живота ти, јел истина да су ови из Европе тражили да Србија поред Косова призна и НДХ-а? Aј, види ми то, звонићу ти ја сутра око три на врата, да ми кажеш, знам да си тад код куће, да спаваш послије ручка.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.