Сарадња грађана са тајним службама
Кључни и најсигурнији пут призивања рата јесте пуштање у јавност тајних полицијских снимака. Данас о њима, сутра о вама. Урбана новинарска герила има много разлога да себе тако и назива, јер имају све механизме у својим рукама, а најјачи увијек јесте полицијски досије.
Снимљени разговори или неки други материјали су необорив доказ против некога, али и необорив доказ о непринципијелној спрези медија и полиције, што нема ама баш никакве везе са истраживачким или "грађански" опредијељеним новинарством. Оног тренутка када кључни докази умјесто аргумената обје стране у спору постану транскрипти тајно снимљених разговора пред нама је мрак тоталитаризма у којему "Велики Брат" све проматра и биљежи, а његови сурадници тим прибиљешкама избезумљују јавност. Нажалост, већ одавно у федералним медијима можемо пратити опсесивно промовирање свакојаког доказног материјала којим се безочно денунцирају дојучерашњи идеолошки и партијски савезници.
Зашто треба већ ионако политичком реалношћу избезумљене грађане још додатно узнемиравати изношењем архивираних података? Тко од тога има користи? Да ли се на тај начин рјешавају политичка питања и кључни проблеми развоја земље? Већ чујем приговор: да није било оваквих снимака и биљешки највеће криминалне групе не би биле разбијене нити би били ухапшени неки од ратних злочинаца. Aли ако правосуђе почива на спрези полиције и медија онда смо суочени са полицијском земљом која има сасвим бољшевички, пропагандни концепт рада медија и држања народа под контролом.
Јавни посао и приватност
Сви који обављају јавни посао, а посебно политичари, требају бити изложени критичком оку јавности, али не према двоструким, дискриминирајућим стандардима. Јавност треба бити упозната са сумњивим и неодговорним понашањем јавних дјелатника и других утјецајних особа, али засигурно не у циљу "задовољења морбидне радозналости публике". Притом је приватност свети штит који служи од неограничене моћи државе и медија у служби пропаганде. Само у тоталитарним друштвима приватност је у власништву медија и државе. Пред опасностима манипулације мора и грађанска јавност бити способна да разликује "трачеве и воајеризам од информација неопходних за демократски процес одлучивања". Нажалост, код нас све више узима маха управо ово морбидно задовољавање најнижих порива за сензацијом. Роварење по приватном животу оних који не испуњавају критерије концепта тобожњих новинарских узора јесте најперфиднији облик уношења немира у друштво, па и настављања рата и то управо оним средствима којима је овдје и започео: медијским стварањем непријатеља и сталним потхрањивањем страха. Чему другоме води упорно приказивање одређених политичара, интелектуалца и конкурентских медија као смртних непријатеља "нашег народа"?
Рушитељи БиХ
Говорити у медијима 15 година након рата, сваки пут када затреба јак разлог за неискупљиву оптужбу, о "спровођењу београдских пројеката када је БиХ у питању" данас није ништа друго него покушај поновног стварања заклетог непријатеља а тиме и перфидног рушења државе. "Копања слави Милорада Додика, а Радончић преко Aваза чини све како би хаос у ФБиХ био што већи представљајући Додика у најљепшем свјетлу", пише у једним сарајевским дневним новинама. Читајући исту страницу у истим новинама можемо закључити да они којима се не може пронаћи мрља у ратној биографији бивају проглашени највећим фашистима, злочинцима, националистима и рушитељима Босне и Херцеговине, а да они који су градили политичку каријеру на ратној идеологији националних подјела данас постају херојима и узорима демократских процеса. Истина је да напокон треба увести хаос у тоталитарну медијску искључивост и престати правити од ентитета неспојиве универзуме. Aко Aваз пружа добар примјер тиме што не демонизира водећег политичара друге нације, онда је то доиста добар почетак за увођење "хаоса" - који једино и може пружити толико жељени мир овој земљи.
(Aуторка је директор Центра за културу дијалога БиХ)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
