Саосјећање као баук

Тврди тако, тај учитељ морала, како око Сребренице није било никаквих “свирепо убијених српских цивила” и да свака слична тврдња не значи ништа друго него релативизирање “оног што се касније дешавало”. Геноцида, дакле. Из тога слиједи да свако спомињање било којих и било чијих жртава уз или осим сребреничких жртава није ништа друго него умањивање злочина у Сребреници. Додајем да свако опомињање поводом одавања почасти другима значи и да њихове жртве нису вриједне спомињања нити одавања почасти.

Кравица

Е тако он, критикујући “релативизирање” трагедије у Сребреници, вели: “Нпр. у борбама за село Кравице (Божић '93), погинуло је 11 српских цивила заједно са 34 војника који су бранили село (према документима ВРС). Међутим, то није спријечило политику и медије за које пише С.В. да годинама брутално лажу и износе цифре о стотинама (негдје и хиљадама) „свирепо убијених српских цивила“, наводећи готово увијек Кравице као примјер села које је читаво збрисано са лица земље и за оправдање онога што се десило у јулу '95.”

Да ли је могуће да неко и помисли да се игра бројем жртава других народа? Да лицитира убијенима? Да спомиње “бруталне лажи” уз број убијених? Све то је могуће, наравно, када мржња заслијепи човјека и када је други чак и у својој боли звијер. Тај несретни професор иде и корак даље: “Тако, у ослобађајућој пресуди коју је ICTY изрекао у случају против Орића није доказано ни да је ових 11 цивила било убијено од стране АРБиХ.” Дакле, ето у Кравици су изгледа Срби сами себе побили чисто да би и они били мало жртве. Не једном сам чула, опет од ко-је-ко интелигенције, како чак и ако је било каквог убијања цивила које се приписује Армији БиХ, онда је ријеч о инцидентима и неким одметнутим трупама. Не могу да вјерујем да неко ко је провео рат у Сарајеву може и помислити такво нешто рећи. Па управо они који су поубијали цивиле у Сарајеву, о чему од те исте сарајевске интелигенције нико неће нити ријеч да проговори, сахрањени су уз највеће почасти, скоро па гроб до гроба првог предсједника БиХ.

Теза о “узроку”

Е па је ли могуће да промотори теза о “узроку” који је тек понегдје тек помало довео до посљедице (освете) могу на такав начин правдати злочине у својим редовима? Ако је тачно, а тачно је, да су сарајевски цивили током рата добивали позиве да се у року пар сати јаве у један, за небошњаке злогласни одред, а те позиве потписивали органи АРБиХ, онда никако не можемо говорити о некаквим “актовима појединаца и група на нижим нивоима”. Ни случајно, јер су управо ти људи били регуларни чланови једне армије. Или се то све можда није ни догађало.

И тако када у Сарајеву одлучите барем на тренутак дићи неки мост разумијевања, па барем у највећој боли, онда вам импутирају етикету од које умјесто некада у јаму сада можете упасти у неко убиство из освете и пробуђених рана: “И зато, приче „сви су чинили злочине“ и „бројке нису важне“, представљају покушај стављања једнакости и релативизирање. У суштини, све оно што РС политика и медији покушавају годинама подвалити.”

И колико још година треба проћи па да буду уважене жртве “оних других”? Колико година још треба проћи па да управо интелектуалци, који су најпозванији, који одгајају генерације младих људи, проговоре о злочинима на “својој страни”? Да одведу своје ученике и студенте на гробља других како би их одгојили као људе, не жељне освете, него људе пуне саосјећања и разумијевања?

А то никако не значи људе који релативизирају највећи злочин у послијератној Европи: геноцид у Сребреници. Колика је само људска сљепоћа и непринципијелност када говоримо о другима добро илуструју сљедећи редови, у којима се понавља оно што сам већ небројно пута чула: “Сања, новине за које пишете су дан прије Ваше колумне објавиле бројку о 1.500 убијених српских цивила и војника (колико је војника а колико цивила?) око Сребренице, 'од којих су више од половине масакрирали' (што је, морам признати, напредак у односу на годинама помињаних 3.500). Ви у колумни користите конструкцију „свирепа убистава недужних српских цивила“... Ово имплицира да су ти цивили заробљени па убијани и, према писању Ваших новина, масакрирани. То даље говори да су обје стране криве подједнако, јер су сви чинили злочине.” А како би се онда могло назвати ово провјеравање бројева убијених цивила у односу на војнике? Ако не релативизирање, онда... не знам праву ријеч. Можда хватање Срба у лажи? Још је нешто овдје индикативно. Ријечи “ваше новине” очито треба да значе нешто више него “новине за које пишем”. Ове ријечи подразумијевају искључивост и подјелу која се иначе ексклузивно приписује Србима и Хрватима. И коначно сваки недужно убијени цивил је свирепо убијен цивил. Сама помисао да је један човјек могао пуцати у другог човјека само да би му одузео живот, јер је друге вјере или другог народа је свирепа и монструозна.

Подједнако колико је недопустиво данас тврдити да су злочини само дјело оних других и да је свако одавање почасти другима само чин издаје и релативизирања толико је недопустиво да мајке, дјевојке, дјеца нису могли неки дан положити цвијеће у кругу објекта “Електропреноса” у Поточарима, као и у кругу бивше земљорадничке задруге у Кравици код Братунца гдје је војска Републике Српске у јулу 1995. године починила масовни злочин над цивилима. На исти начин на који се с правом тражи безбједно полагање цвијећа у сарајевској улици Добровољачка, чак и да је ријеч о објектима посебне намјене, тим несретним женама је морало бити дозвољено да уђу у двориште и положе цвијеће за своје најмилије. О томе се мора говорити и мора знати и на исти начин реаговати у свим случајевима

И на крају није тачно да док је стање овакво као сада “можете писати Милану писма и пјевати пјесме али се ништа неће промијенити”. Хоће, промијениће се, али треба још нешто осим пјевања са Френкијем и Миланом научити: поштовање, уважавање, изражавање саучешћа, разумијевање туђе боли.... Ко то није спреман учити тај, нажалост, није спреман нити за заједницу равноправних грађана. А најтужније за ову земљу је када за то нису спремни учитељи и интелектуалци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.