Сан је лажа, а Бог је истина

Боже мили, шта ја све нећу сањати! Кад се пробудим, срећан сам што је све био сан. Сањао сам, рецимо, Саманту Фокс, иначе сад већ постарија дама, пјевачица и моја прва љубав још из првих разреда основне, у скијашком одијелу. Ужас. Била је безоблична као што то женско у скијашком одијелу може бити. А Денија Девита сам сањао како гологуз трчи кроз шаш и трску из серије "Салаш у Малом риту". Али, неку ноћ је било страшно, престрашно. Сањао сам да сам шаховска фигура, чини ми се "скакач", илити коњ, по нашки. А играли су, да ме Бог поможе, бивши предсједник Радован Караџић и бх. парламентарац СБиХ Марко Вешовић. Двије чупаве главе изнад мене изгледале су ми попут брда Хум и планине Вележ. И то пошумљени као Перућица. Радован је пјевушио пјесмицу коју је написао за Горана Бреговића "Тако ти је мала моја кад љуби Босанац". Парламентарац Марко Вешовић је "уњкао", рекло би се да пјева неку севдалинку у гусларском маниру. Фигуре су биле тако измијешане да нисам могао видјети јесам ли црни или бијели коњ. Ваљда је свеједно кад си коњ. И, на мој ужас, око стола је облијећао бошњачки генерал Јован (бре) Дивјак, нешто се сашаптавао са Вешовићем и гледао у мом правцу. А мени су ноге биле уливене у некакву коцку, као правој шаховској фигурици. Хтједох одскакутати са плоче "са све" постољем, али ме Маркова шапа са црним ноктима ухвати за главу и понесе преко црно-бијелих поља. Удари мојим ногама, то јест постољем, неку црну фигурицу, пјешака канда, и рече нешто као "Шхм". Радован спусти цвикере и каже Марку Вешовићу: "Марко, да нијеси погријешио, чоче? Погријешио си слободно, погријешио си богуми... Оли да коњ тако иде, јуначино, а!?". На то Марко љутито рече "Јмбмтмтр чтнчк...!", узе све фигуре, "бачи" их на под и поче свог друга Рашу тући таблом по глави. Мајушни генерал Јовандека се с леђа заскакао на Радована који као да га није ни осјетио на себи док је заклањао руке пред Вешовићевом таблом која му се кршила о главу и ударао Вешовића по усној дупљи. Ја сам се некако котрљао по поду, са блокираним ногама, да ме не згазе цокулама. Чуо сам однекуд како директор Федералне ТВ, безоблични Звоне Јукић, пита Златка Лагумџију, неформалног уредника ФТВ-а и власника Социјалдемократске партије: "Фефе, хофемо ли офо фнимат'?". Злаја је рекао: "Сними све, послије ћемо оставити само како Радован туче Марка и дат' Бакиру за дневник". Врхунац језе сам осјетио кад сам видио генерала Ратка Младића како ми, однекуд испод стола, пружа чоколадну бананицу...

Вукашинове диспропорције

Сан је лажа, а Бог је истина. Не рече то љуба Видосава, већ ја рекох сам себи кад ми мобител зазвони. Назва ме Божидар из Бањалуке. Ето Боже, да га Бог поможе, да направи интервју са мном, да ме спаси од Радована, Марка, Ратка и Дивјака. Док сам навлачио прву кошуљу без рукава и с муком преко зиме окрупњелог чељадета, копчао ситну дугмад на прсима, почех себи тјерати ноћне стравиње стиховима из "Женидбе краља Вукашина": "Што Момчилу било до кољена, Вукашину по земљи се вуче; што Момчилу таман калпак био, Вукашину по рамену пада; што Момчилу таман сабља била, Вукашину с' аршин земљом вуче...". Па се сјетих да ми Бог ни у сну не даде терет већи но што могах поднијети. Могао сам сањати још и владику Василија Качавенду, па да се пробудим вас у голој води од страха, као спикер Муфид Мемија кад се љети телевизор покрије деком. Па ми онда падоше на памет луде идеје да старовјеку поезију пренесем у вријеме данашње, тек од сутра вријеме прошло. Па се "натакарих" на бившег и садашњег предсједника Србије, те завеслах кроз пјесничке воде краљевукашинске: "Што Тадићу таман чизма била, ту Николић обје ноге меће; што Тадићу златан прстен био, ту Николић три прста завлачи...". Па се сјетих да јунаци попут Момчила, па чак и они попут Вукашина, сувим костима траву одоздо гледају и у сјећања све рјеђе походе. Нит' је јунак био прошли, нит' је каква јуначина овај предсједник. Првог ме је мање стид било, додуше. Али, ко сам ја да судим? Ко суди, судиће му се. А ја не бих да ме суде, ако икако може. Кад ме ономадне Абдулах Сидран тужио, па ја морао на суд, није ми било нимало лако. Не зато што сам морао обући одијело, јер Србин у Сарајеву мора бити трипут господин да му не би рекли да је четник и сељачина, већ што знам да Србин без десетак година затвора сарајевску и хашку судницу не напушта. Није ме добио на суду, нисам сазнао ни зашто ме је тужио, али су се побринули да његов жалбени поступак потраје док "академик" не отегне малехане папке, да не би морао уплатити у хуманитарне сврхе (тако ја одредих) оно што је морао мени уплатити на име тужења без основе. Али, док је трајало суђење, мјеркао сам, чисто информативно, куда би човјек могао искочити кроз прозор па преко сарајевске бљузгавице петама вјетра дати. Ето, толико о српском јунаштву.

Кад страхови јуначки бој бојују

Како и народна пјесма вели, јунак је препун страхова. Боји се Бога, боји се свијета, боји се народне пјесме и онога што ће будућност за њега казивати. Кад зазива Бога, не зазива га због своје политике и каријере, зазива га за спас своје грешне душе и добробит својих људи. Кад политичар каже да му је Бог помогао да буде изабран, говори о себи, о томе како му је Бог средство, а не циљ. Кукавеља није брига ни за душу ни за своје ближње, насладе своје прогласи ужицима, ужитке своје прогласи задовољствима, а Бога, Бог да му аветну душу прости, прогласи својим савезником, као да је какав митрополит и великомученик, а не обично неотесано чељаде којем кравата стоји као пилету брусхалтер и мрежасте чарапе. Ипак, Бог да слободу човјеку баш зато да сам себи одреди гдје му је мјесто. Ако неком није мјесто у економији, скрши га, растури га финансијски, као беба звеку и плишаног зеку. Ако некога Бог није дао за политику, толико се испроваљује, толико глупости изусти да се поштено чељаде испред телевизије покрије рукама по глави и зазове Господа, питајући Га шта је Богу скривио да га онакав мора представљати. Иначе, кад би људи избјегавали оно за шта их Бог није дао, свијет би био пуно подношљивије мјесто.

Сновиђење по Веселину и мало бијело псетанце

Снови су, како психолози кажу, одраз стварности. У сновима проживимо своје страхове, душа нам се прочисти, па тако можемо закорачити у нови дан. Дан нас држи до вечери, онда нас преда сну, без откупа, као какве без борбе заробљене домобране, да нас сан мучи и растеже, суди нам мимо заслуга, узима нам и даје, све до зоре коју дочекамо као сужањство дана или ослобођење од ноћног ропства. Људи који добро спавају, сна се и не сјећају, буде се свјежи и одморни, често и гладни. У сну не можемо трезвено размишљати, доносити закључке и владати се према њима. Ту смо прави ми, огољени до кости. Способност метафоричког размишљања у сну не постоји. У сну се веће ствари не могу приказати мањима. На јави човјек доживи свашта што му може послужити за упоређивање и доношење закључака. Ето, неке вечери сједимо на клупици испред мајушног квартовског клуба - кафића Гого, Буза, Меша, Тадија и ја. И мали бијели псић с којим се играо мали Тадијин Фабијан. Мали је вриштао од среће док му је тромјесечно штене, чини се мјешанац бишона и каквог теријера, доносило бачени штапић и играло се пластичном здјелом у коју смо му усули воде. Неко је, да га Бог поможе, купио и кесицу псеће хране, па је штене имало штогод и за под зуб ставити. Док смо вијећали шта ћемо с њим, да ли да га увалимо Тадијином ћаћи који још није преболовао своје псето, да га дамо Ивани или неком ко има какву кућу и двориште, прође дјевојка и пита може ли видјети пса. Може, што не може, рекосмо. "Можеш га и носит', ако хоћеш, не знамо шта ћемо с њим", рекох. Мали Фабијан ме гледао као да сам му у истом дану убио и оца и златну рибицу. Она рече да је истог таквог изгубио њен пријатељ, и то недавно. Па се ми згледасмо и рекосмо да га назове. Мали Фабијан је отишао у кафић, да се к'о човјек исплаче. Цура упита је ли већ имао ту плаву огрлицу, захвали нам се у име власника и оде по поводац. А Тадија слага малом Фабијану да ће пас бити ту, и одведе га да му купи неку глупост, да га припреми на муку одласка живинчета. Ја сам, као најстручнији, пазио псето, чешкао га испод врата док није заспало. Кад је дјевојка дошла по псића, мали Фабијан је био далеко, напола срећан већ играо нову видео-игрицу или лизао сладолед.

Плач је плач, а мач је мач

Па се, овако опсједнут какав јесам, опет сјетих те, да простиш, Босне. Голе, босе, пркосне, росне, гладне и расплакане попут малог Херцеговца Фабијана малочас. Хм, можда му то мало псетанце дође у сан, да се поиграју. Распекмежена Босна кроз сузе добија утјехе, уз миловања и лажи да ће све бити како Босна хоће. У обећања да ће у Европској унији Бошњаци престати имати проблема са непокорним Србима и Хрватима, да ће их међународна заједница за њих, као Турска у давни и не поновило се вакат, држати мирним и послушним, ни сарајевска чаршија више не вјерује, поготово не вјерују Срби који су пуно старији од Европске уније, међународне заједнице и САД скупа. Јачи не, да се разумијемо, можда тек жилавији и дуговјечнији. А и, коме снага у топузу лежи, трагови му смрде нечовјештвом. А нечовјештво није дуга вијека. Погледати у вријеме Адолфа Хитлера и тада по први пут уједињене Европе. Босна, већ по навици, не престаје вриштати и плакати. Да би смирили уплакану, босу и голу Босну, рекли су да је масакр у Сребреници геноцид. Дали гомилу пара, десетине милијарди потрошене на ништа, на слаткише, путовања, некретнине, аута и пороке најуплаканијих. Дали су чак босанском филму, осредњем до лошем, "Оскара". Дали су уплаканој Босни, за невјероватно лош и шупаљ босански филм и "Златног медвједа". Па свијет мало огуглао на босански плач, сјетио са да има још уцвијељене дјеце. Али, по навици куповања мира од плача подбухлом босанском дјетету и даље даје "утјешне" умјетничке награде, те "специјалне" награде публике, награде за помирење, награде за суживот и спас китова на Гренланду. Па из свијета дошла и Анђелина Џоли, да направи материјала за још плача, да виде како Босна још, и послије пар деценија, има материјала за плач и направила филм да пукнеш од смијеха, јефтин и неувјерљив тако да се и по глумцима у њему, барем онима којима је остало образа па нису Раде Шербеџија, видјело да им се плаче од муке што морају глумити у том јаду. Чудно је то како константни и непрекидан плач иритира. Пожели човјек да се пробуди из ове јаве са сазнањем да се Босна наспавала, обула, обукла, најела и отишла из Херцеговине.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.