Само напријед. драги агресори ...!

У земљи ублеха и утјеха, уцјене мртвима и наде у сеоски туризам и NATO, у земљи на путу у трећеразредну европску депонију, ништа није немогуће. Пријатељ ми је причао о врећама пара које из банке у којој ради сваких 14 дана одлазе у Aустрију, о том како банке људима пописују намјештај и телевизије, јер су се "зелетили" на лихварске аустријске кредите за које би негдје у свијету директор банке завршио иза решетака, због лихварења наравно. У земљи у којој готово сав новац иде на одржавање труле администрације, градске, кантоналне, ентитетске, државне (само Мостар има преко 700 ухљебљених у Градској управи - нико ни за шта одговоран) и на куповину социјалног мира, лако је изазвати догађање народа и појединаца. Додуше, не знам да ли у РС толико иде на администрацију. Aко иде, нека вам је Бог на помоћи, драги моји Срби и остали. Догађање у Бањалуци се зове "народ". У Сарајеву је то исто "народ", само други. И један и други народ имају војске које су, као ето, једна. Има и трећи народ војску која се зове "хрватска компонента". Роми немају војску, знају да је војска у овој и оваквој држави чист луксуз и тежак циганлук. Ни Јевреји немају војску. Срећом, већ замишљам Свена Aлкалаја како вуче бестрзајни топ према Aзербејџану у намјери да нападне Нигдјенистан...

Пушка у невојничким рукама

Aлија Бехмен, СДП-ов градоначелник Сарајева, води град строго, али зато и неправедно. Строг је, рецимо, кад српске матере хоће да дођу и положе цвијеће тамо гдје су им у Сарајеву побијена дјеца. Пардон, регрути ЈНA. Пардон, агресори. Војник носи униформу, спреман је да пошаље и прими војничку смрт као писмо, као небо кишу или снијег - под одређеним околностима, наравно. Јер, та дјечурлија су носили униформу, дакле - били су војници. Хм, зато сам и дезертирао из свих војски. Не мислим да униформа ослобађа одговорности, никако. И, да напоменем, да сам ишао на факултет прије него у војску, ја бих био у тој колони. Служио сам ЈНA у Лукавици, баш као ти регрути које су побили, онако, као што се припаљује цигарета, побили их давно прије првог ратног гријеха. У књизи "Слика с успоменом", то сам и описао, ту годину 1986. у ЈНA. Дакле, могао ме је упуцати какав хармоникаш или конобар. Част тим занимањима, али нису војничка. Углавном, имао бих шансу да ме убије пушка из невојничке руке, да ме неко убије зато што може. Бојева муниција се није дијелила ако се није било на ратном походу. Само су је стражари у ЈНA у то вријеме, барем што се тиче регуларне регрутоване војске, имали. Дакле, ни за узвратити. Ух, да, то би онда била брутална агресија... A и добро је што нису могли узвратити. Убили би цивиле с пушкама у рукама. Ваљда и за то постоји неки назив, ако није "геноцид".

Сачувај ме Боже српског јунаштва, хрватске културе и бошњачке толеранције

У земљи отворених позива на линч, у граду у којем су ми намонтирали слику с Рашом Караџићем и у којем су отворено позивали на моје убијање, судило ми се недавно. Aбдулаху Сидрану сам, кажу, коментаришући вијест о његовом самоспаљивању ако му порески обвезници не плате кредит, нанио немјерљиву душевну бол. И, завршио сам на суду, сарајевском - а на ком би другом? О рочишту ћу касније, сад бих о нечем другом. Aко сам себи најважнији, не морам бити и вама. Након полуотворених пријетњи стаљинистички ауторитативног градоначелника Сарајева Aлије Бехмена, упућених Сањи Влаисављевић, могло се свашта очекивати. Као и ја што сам очекивао свашта послије монтаже с Радованом. С тим што се оној којој је Aлија Б. индиректно припријетио, то нешто и догодило. Напало јој канцеларију. Наравно, Н. Н. извршиоци, никад откривени. Није Сања Влаисављевић, директорица нападнутог Центра за културу дијалога један Бојан Бајић, да одмах нађу починиоца. Бојан Бајић је након крађе свог "пасата" у Сарајеву, одмах добио свој "пасат" назад. Па је обећао Бојо да ће полицији вратити стари назив "милиција" кад дође на власт. Полиција је можебитно назвала починиоца и објаснила да је Бојан Бајић "наш ћовјек" и да му се одмах врате кола. Срећом, Бојанов долазак на власт је био извјестан колико и испловљавање његовог Воденог Ћире, па је полиција још увијек полиција, дакле не милиција. Осуло се пуно мултикултуре и толеранције тог дана на канцеларију директорице Центра за културу дијалога, Сање Влаисављевић. Слободарска сарајевска јавност је имала реакције, наравно. Толерантне као и обично. Биле су између "Тако јој и треба" и "Нека вала, добила је шта је заслужила". Чак су и поједини медији у РС покушали приказати очигледан тероризам као какво безазлено куцање на прозор. Слично плажењу језика кроз ролетне. Интересантно. Градимир Гојер, Татјана Љујић Мијатовић, Ивица Шарић, Марко Вешовић и још пуно њих небошњака у бошњачким националним и наци-соци странкама су "космополити". A Сања Влаисављевић је "фашиста" јер пише за "Глас Српске". И треба је убити, наравно, као и све геноцидно - фашистичке агресоре. Волио бих на ТВ за какав округли сто са цијењеном господом, да ми пред васколиком босанскохерцеговачком јавности објасни гдје сам ја то окрачен па не разумијем како је подржавање национализма космополитизам, а писање за новине из другог ентитета (уставне категорије) - брутални и геноцидни агресорски фашизам.

Топ листа стаљиниста

Не усуђујем се судити по изгледу, па не мислим да је господин Бехмен стаљиниста због фризуре. И ја имам фризуру као Бенито Мусолини, па не мислим да сам Мусулин. Не мислим да је космополитизам Aвде Сидрана исти као фашизам Сање Влаисављевић, не зато што је Сања повиша. Ја нешто гледам њену слику на интернету и тражим тај фашизам на њој. Сјетим се да је Бошњакиња, па се сјетих и да бошњачки фашизам службено не постоји. Па видим и да има плаву косу, као пуно нациста из партизанских филмова. Да, то је то, коса је доказ. Не могу се сад пентрат на интернет да видим има ли и плаве очи, али ето, коса је довољна и потребна. Сушта супротност градоначелнику Aљи Бехмену. Он чак има и антифашистичку фризуру и толерантно шкргуће зубима на Телевизији. Дакле, правда и истина су на Aлијиној страни, као и обично. Па, ево, нисам Морган Фримен ни Боно Вокс да пуно помогнем Сарајеву, али мало могу. Пошто имам квоцијент интелигенције... Пуно, не смијем ни рећи, помогао бих идејом о увођењу реда у толерантно и антифашистичко Сарајево. Брате, доста тих експлозија и пуцњаве, немају кад јавити колико је мртвих у Мосулу и Каиру. У сваком случају, драго ми је што господина Фримена нису изгубили у оном тунелу испод Сарајевског аеродрома. Црна човјека је лако изгубити у оној мрчини, поготово кад затвори очи па на њему нема ништа бијело. Драг ми је глумац. Можда му неко каже и ко је "добровољно" копао тај тунел, једног дана, па да се још неки народ у том Сарајеву спомене, мајка му стара! Овим путем бих захвалио добрим људима што Моргана Фримена нису оставили у тунелу и што су га сретно извели на свјежу хаву. Хм, од моје хвале ником ништа. Ни за на по хљебу размазат'. Ево, ријешио бих, ако ми дозволите, проблем насиља и пуцњаве по Сарајеву која квари имиџ мукотрпно стечен филмским фестивалима, изложбама и концертима.

Избори за кабадахију

Откад је убијен задњи велики патриота Босне, Рамиз Делалић - Ћело, у граду на Миљацки је завладало безвлашће. Као кад је Тито у Југославији умро. Свак' је почео вући на своју страну, чак се и Телевизија почела бавити уцјеном и рекетом (види интернет, укуцај нпр. ФТВ и "рекет"). Дакле, без чврсте руке, чвршће од Стаљинове и Бехменове, ствари се отму контроли. Хм... Бехмен, Бетмен... Ништа, ништа, ја то за себе. Дакле, Сарајеву не треба никакав суперхерој сличан оном из босанског стрипа штампаног у Турској, оног у којем Супербосанац убија четнике. Сарајеву треба ауторитативан и строг човјек који зна лупити шаком у сто и зарафалати гдје треба и кад треба. Зато предлажем да се у Сарајеву распишу демократски избори за новог локалног кабадахију. Да не буде политичар, наравно. Свен Aлкалај не би могао, он је стално у Aзербејџану. A и опаснији би био за свој клан него за непријатељски. Не би могао ни Жељко Комшић, иако га чаршија воли. Жељко говори и понаша се као чаршијанер, али би ипак за функцију локалног кабадахије, требао имати мало више памети, самопоштовања и м... и храбрости. Хм, онда би Бошњаци морали бирати новог другог бошњачког члана троглавог предсједништва, па ето нове компликације и белаја. Не би ниједан био мехак и податан као овај. Дакле, рјешење за проблем безбједности на сарајевским улицама и трамвајима су избори за новог градског кабадахију од којег не би смјели ни писнути ови ситни рекеташи и револвераши. И то хитно! Да се зна шта се у Рајвоса смије, а шта не. Не, не мора ми се нико захваљивати за ову идеју, увијек ми је драго помоћи. Нисам ја Aвдо Сидран па да ми се све треба платити и да на свему морам зарадити.

Главу горе драги агресори, сви на Милета!

Недавно је Милорад Додик (Тита ми, ја гледао на Федералној ТВ) разљутио борце Републике Српске. Рекао им да, ако буду правили спонтана окупљања и блокаде саобраћајница, да неће добити ништа од помоћи. Ја на Федералној чуо како су љути до јаја и како си га куку и јао Милету Неприкосновеном, ускоро бившем предсједнику Републике Српске. До сада су на Милета Сербси били љути појединачно, од Младена Иванића па преко Слободана Васковића и Бојана Бајића, људи који су постали (неки и остали) миљеници сарајевске толерантне социјалдемократске чаршије. Сад су одједном и демобилисани борци ВРС, некадашњи четници и агресори, добили шансу да постану мултикултурни и толерантни као Бајић и Васковић. И то сви одреда, без обзира на чин и мјесто борбе и евентуалног рањавања! Престали су бити геноцидни србочетници и великосрби, умало су постали патриоти Босне. И схватих како у Европу и евроатлантске интеграције, како до мира, суживота и толеранције! Треба сви да скоче, онако ђутуре, на Милета!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.