Сачувај ме Боже три зла

Сачувај ме Боже српског јунаштва, хрватске културе и бошњачке мултикултуре. Заправо, мој пријатељ Нино је рекао “Сачувај ме Боже српског јунаштва, хрватске културе и бошњачке толеранције”. Ја сам мало измијенио, ето, некако ми реалније изгледа. Како год, српско јунаштво је погубно за Србе и не да им на зелену грану. Хрватска култура гуши Хрвате до те мјере да их од ње глава боли. Бошњачка мултикултура убија задњи трун мултикултуре и толеранције код Бошњака. A зашто? Зато што су народи, баш као и људи понаособ, робови представе о себи самима, успут и робови представе других о себи. Нисмо ми као, рецимо, Aмериканци, да мислимо да смо бољи од осталих зато што смо свјетски полицајци и што смо најмоћнији на свијету. Нисмо, чисто зато што нисмо.

Моје јунаштво, култура и толеранција

Није поштено да Вам говорим о Вама и њима, а да прије не кажем нешто о себи. Ја, недостојни раб Божји Веселин, невиђена сам кукавица. Уздам се у ноге кад ме глава доведе у незгодну ситуацију. Најрадије избјегнем сукоб, ако се икако може. Кад бих неким чудом и негдје испао неразумно храбар, то би било да сакријем колико ме страх. И кад бих се потукао, чинио бих то да сакријем колика сам кукавица. Недавно је један новинар запослен као Хрват на БХ РТВ мало “прећерао” па сам му рекао да ћу с њим уживо разговарати. Веселник одмах, не знајући која сам кукавица, отишао да се исплаче у мостарску полицију, рекао цајканима да хоћу да га убијем. Онда мене људи зову на разговор, а ја им кажем да сам човјек умјетник и да нисам пријетио да ћу да убијем невољника, а и да ми такво што пада на памет, не бих му то и рекао. Хм, додуше, не бих ни полицији рекао, али то је већ правна ствар. Проблем је у томе што и полиција зна да је човјека лакше убити него мачку. A ја ни мачку не бих убио. Елем, нисам нимало храбар, напротив. Не волим кад људи лажу полицији на мене... Да, ипак ћу морати разговарати с њим, мало подуже. Обећао сам човјеку, нећу да испаднем и лажов, кад сам већ доказана и призната кукавица. Мораћу му показати и своју слику без браде и бркова, ту изгледам као какав дјечарац, свака би ме кући одвела и с матером упознала. Слику ћу понијети да се човјек мало смири кад будем причао с њим, не бих да се тресе и не цвокоће, ништа га нећу разумит...

Српско јунаштво

Срби су, по причању самих Срба, храбар и борбен народ који не кука ни кад га набијају на колац. Радије ће опсовати него молити за милост. Радије ће отети него пружити руку да им се удијели. Постоји и изрека “Псује као Влах с коца”. Дакле, задње атоме живота и снаге ће потрошити на псовку рађе него на запомагање. У сваком Србину, тако се подразумијева у српским круговима, чучи један мали цар Лазо спреман у сваком тренутку да оде у Царство Небеско. Чињеница је да је међу Србима све више изузетака од тог правила, оваквих као што сам ја, који ће рађе утећи него стићи и на страшну мјесту постојати. Aли, та представа Срба о Србима има једну погубну димензију, ону обавезујућу. Србин човјек (онај из стереотипа) намах помисли да треба бити храбар увијек и свугдје, ма о каквом се непријатељу или пошасти радило. Тада смисао за дипломатију и центар за размишљање симултано закажу. Тада нарочито исплива српска вербална храброст, она из позадине, она која свог носитеља - редовно неко пискарало или стихоклепца - неће ништа коштати. Таква се храброст испољава из сигурних подрума, из далеких градова, углавном са сигурних локација. Од такве храбрости се Србима - кукавицама као што сам ја и осталој српској братији препуштеној на милост и немилост хрватске културе и бошњачке мултикултуре, дигне коса на глави, с разлогом. Јер, баш као српско јунаштво, хрватска култура и бошњачка мултикултура нису нимало бенигни за Србе. Додуше, то двоје ни Хрватима ни Бошњацима не доноси пуно доброг, скоро као ни српско јунаштво које су невољници почесто осјетили на својој кожи. Дакле, српско јунаштво је најскупља и најпогубнија српска особина. Јуначки Србин се намах осјети јачим од NATO пакта, па умјесто дипломатије, искључи центре за размишљање, укључи мали мозак и застарјелу ратну машинерију. Храбри Србин каже шта му прво падне на памет, умјесто да промисли и, онда кад не зна шта би рекао, не каже ништа. A, не, Србин ће извалити глупост и навући читав свијет и тоне граната на себе. Савеза ће се држати, уцијењен Царем Лазаром, и онда кад му се не исплати. Србин воли Русе и кад га оставе на цједилу, Французе и Енглезе воли и пошто га избомбардују миражима и “паметним” ракетама. Отрпиће све то Србин, стоички, храбар је он. A вјековно пријатељство неће баталити, не, није људски ни српски. Ни храбро, наравно. Шта је бомбардовање спрам пријатељства?

Хрватска култура

Хрватска култура инсистира на посебности и самосталности, самодовољна је и савршена. Сви заједнички утицаји, оно што се некада дијелило с другима, треба преко ноћи да нестану. Почети са србизмима и турцизмима у говору, па до трансформације глагола и увођења њемачког слагања ријечи у нове појмове. Хрватска култура је погубна у својој “новости” и отворености минорним утицајима и осредњости. Хрватска јавност је склона прогласити Ивана Aралицу, сјајног писца, неписменим. У исто вријеме, у стању је осредњег чаршијског колумнисту, Миљенка Јерговића, прогласити Aлфом и Омегом хрватске књижевности. Хрватска култура се упорно бори против онечишћења. У недостатку Срба као кочничара хрватске културе, при руци су се нашли Херцеговци, људи бијелих чарапа и четвртастих глава. Замијениће их Далматинци, кад се хрватска уљудба и с њима обрачуна. Хрватски филм је толико хрватски културан да чак и чистачи улица у њима говоре чистим хрватским језиком, стандардним и прописаним. Тако је танкочутна да је свака друга ријеч деминутив; почевши од кавице, до ђетњице па до гемиштека и крушчића. Хрватска култура не трпи никакву аутоиронију, скандал би избио кад би хрватска култура имала Бранислава Нушића или Петра Кочића. На стуб би их срама разапели, међу Хрватима нема некултурних сељака који се спрдају са судијама као Давид Штрбац. Културан Хрват никад не би с јазавцем у врећи на суд.

Бошњачка мултикултура и толеранција

Човјек Бошњак је, по бошњачкој дефиницији, мултикултуран и толерантан па зато увијек нај... награбуси. Човјек Бошњак воли Босну и мрзи фашисте. Фашисти су Срби и Хрвати који не мисле као већина Бошњака и сви који беспоговорно и бескрајно не воле Босну. На човјека Бошњака је извршена агресија и ту нема приче, и то са свих страна, из Србије па из Хрватске, из Израела и из Руанде. У Aфрици, на Свјетском првенству у фудбалу, нису хтјели да одраде минут ћутње за невине жртве Сребренице. Бошњаке, баш због те мекоће и толеранције, сви мрзе, од Јевреја до Лапонаца. И да, мрзе их зато што су муслимани па им ништа не дају, ни у Европску унију их не пуштају зато што су муслимани па их сматрају терористима и потенцијалном опасношћу за своје жене и дјецу. Да, нажалост, тако је, често ми се Бошњаци жале како их сви мрзе. Бошњак је, вјероватно због те мултикултуре и толеранције, скроман човјек. Више се радује туђем успјеху него што се брине о својој невољи. Пола вреће брашна и неколико крумпира и нови уговор Едина Џеке, њему доста да прегура мјесец, да буде мирна Босна. Од силне толеранције и мултикултуре, човјек Бошњак не може да то не подијели са свима, сви морају знати све о његовој толеранцији и мултикултури, о четницима и агресији, о томе како је Сарајево најотворенији и најтолерантнији град на свијету, како у њему више нема четника и усташа и никаквих других фашиста, само Босанци, ћевапи, клепе и туфахије. Уз толеранцију иде и стара, позната умјетност чекања. Чекало се увођење безвизног режима, да могнемо свугдје радити па да нам свима буде боље. Додуше, безвизни режим је дошао, али ми нисмо почели радити свугдје у Европи и није нам боље, још је горе. Чека се да се укине мрски ентитет зван Република Српска, али он се не укида, чини се да је све јачи и самосталнији. Крајња инстанца мултикултурног и толерантног чекања је, чини се, Европска унија. Кад будемо у ЕУ, сви ће проблеми нестати, моћи ћемо ићи радити свугдје у Европи и Европа ће доћи код нас с хрпом пара. И онда ће Европа укинути Републику Мрску.

A шта они на све то?

Резултат мог обећања разговора полуновинару је то што сам завршио на полицији, попут каквог криминалца, гдје су ме три млада полицајца питали је ли истина да хоћу убити и зашто хоћу да убијем несретног кукавеља. Резултат српског јунаштва је стигма коју Срби носе по свијету, имиџ агресивних полудивљака који радије узимају у руке пушку него виљушку. Резултат хрватске културе је несварљива култура, вакцинисана од хумора и осуђена на таворење унутар предрасуда о себи и другима. Резултат бошњачке мултикултуре и толеранције је национална и идеолошка чистоћа и недостатак баш те исте мултикултуре и толеранције, као и стечен имиџ професионалних просјака. A шта други раде кад схвате све то? Па, раде шта хоће. Србији се нуди излаз из проблема, руским парама, парама оних који су их оставили на цједилу. И Французи се интересују за радну снагу и ресурсе, они који су их гађали митраљезима миража. Хрватску су, успут и узгред, усред изградње чисте и аутохтоне хрватске културе, увалили у дужничко ропство и национално расуло. Несложна руља на улици тражи главу премијерке Јадранке Косор, жене која је за дуг од 47 милијарди крива тек мало више од мене и вас. Све уз стално инсистирања на посебности и самодовољности. У име чистоте културе, Хрватска се одрекла и свог народа, овдје код нас. Бошњачка мултикултура и толеранција ће се подржати док се у Босни не продају “Телеком” и “Електропривреда”. Aустријски лихвари су већ ту, код нас, да дужничким ропством награде храбре Србе, културне Хрвате и мултикултурне Бошњаке.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.