Роде се вратити неће (1)

Да ли млади, образовани људи одлазе само због тога што је БиХ најсиромашнија земља у Европи чији је БДП по посљедњим подацима Евростата 72 одсто испод европског просјека? Или иду због тога што је у БиХ тренутно око 600.000 незапослених, а у Републици Српској 145.000? Да ли љекари и инжењери одлазе због малих плата? Да ли због тога свако ко може одлази на студије што даље одавде без плана да се врати кући? Да и због тога, али и због много других ствари.

Крајем јануара један млади човјек осам дана је ћутао на Тргу Републике, а његова порука била је најтужнија српска прича. Држао је празну флашу и претрпан ранац - спремајући се да заувијек оде.

Дражен Хорватић (22) потом је прешао на нову локацију, ону на којој се растаје - чекаоницу Аеродрома "Никола Тесла". Држао је у руци празну флашу и на леђима ранац.

- Ова флаша је некада била пуна воде, баш као што је и Србија била богата интелигентним младим људима. Седам дана сам био на овом месту и одливао помало. Ово је последњи тренутак. Воде нема више. Данас одлазим и ја - рекао је Дражен пред одлазак у Данску, тужан и помало несигуран због хода у непознато са поруком да воли своју земљу и да се нада да ће једном бити обезбијеђени услови да се у њу врати.

Шта је то што младе људе тјера далеко одавде и због чега је то тако, да ли се систем вриједности у цијелом свијету пореметио, а овдје потпуно урушио, о томе је занимљиво из америчког угла недавно у Београду говорио гост ФЕСТ-а глумац Ричард Драјфус, најмлађи оскаровац до данас.

Драјфусова битка

- Наша дјеца у Америци ће нам се у једном тренутку обратити и рећи: како сте могли тако да нас напустите? То смо урадили. Преузели су нас најглупљи, најпохлепнији курвини синови икада. Најсебичнији људи. Почело је да ме брине што оно што је некада било важно у Америци и што је промијенило свијет то више није. Око 98 одсто људи у свијету није имало образовање, сјекли би им прсте ако би нешто научили, богати би им одрубили главе да би их држали везане, а Америка је рекла: "Ако можете да дођете до нас, ако можете да пређете океан можете да добијете бесплатно оно што сте жељели: слободу мишљења, слободу мисли, слободу изражавања, слободу могућности". И то је промијенило свијет. Потпуно је промијенило западни свијет. Просвјећење Запада била је основа америчког Устава. Али у школама се то више не учи. Не учи се шта се десило са Америком у историјском контексту. Америка је постала купљена и плаћена. Проклет био ако то оставим мојој дјеци. Мислим о дјеци, јер имам четворо најбоље дјеце на свијету. Осјећам да се према дјеци понашамо као према непријатељима. Не пружамо им образовање, не дозвољавамо да размишљају, не дозвољавамо им да разумом ријеше проблем, а све то ће нам бити и те како потребно. Ако дјецу лишаваш образовања, ако их лишаваш садржаја, то онда значи да их третираш као да су ти непријатељи. Зато би наша производња могла бити уништена и наша војска могла би бити непоуздана, а онда ће људи реаговати параноично, јер радије ће штитити своје специјалне интересе него интересе земље.

Глумац којег памтимо по филмовима "Амерички графити", "Девојка за збогом", "Ајкула", "Блиски сусрет треће врсте"... годинама има једну другу преокупацију, како промјеном система образовања промијенити накарадни систем вриједности у Америци и тиме западну цивилизацију вратити ономе на чему је и настала, општем добру и напретку.

- Био сам веома успјешан глумац, зарадио сам много новца и једног дана сам рекао: Доста! Повукао сам се и отишао на Оксфорд четири године. Желио сам да научим која је стварно штета настала због тога што није било подучавања о суверености људи. Грађанско право је право људи да кажу: "Не напуштајте просторију, господине предсједниче, морате да одговорите на питање". Вратио сам се и направио Драјфусову грађанску иницијативу која треба да утиче на образовање у средњој школи. Наш начин живота је деградиран, а то је деградирало и ваш начин живота. Зато, ако средимо Америку, средићемо пола западног свијета.

Најлуђи људи у Конгресу САД су људи који су рођени када је грађанско васпитање избачено из плана. Никада нису проучили Устав или вриједност и важност појединца над државом. Никада нису то учили, а сада праве законе. Они су будале. Схватите да је ваш примарни задатак да се држите јавних службеника и процеса одговорна према закону и заједници. Истраживачко новинарство мора остати изведив дио здраве грађанске културе.

Криза, која је завладала свијетом, мора хитно да се решава. Свака земља има обавезу да учи дјецу грађанском васпитању и томе како да буду најбољи грађани, без обзира на то да ли је то Америка или Србија. Али, данас као да више нема грађанске културе, нема, нажалост, ни система правих вриједности, слободе говора. Јавност је затрпана манипулативним, пропагандним информацијама, више нема ни индивидуалне одговорности, сви се крију иза колективног мишљења и става. Млађе генерације морају да се уче духовним вриједностима и грађанским правима, да постану свјесни да сваки човјек има свој значај и да свака земља има своје значење. Посљедњих 25 година Америка је постала земља која је у вриједносном смислу изгубила значење које је некада имала.

Све то и још много тога изговорио је Ричард Драјфус, који се спрема за улогу Бернија Мердофа, у историји свијета највећег финансијског превараната са Волстрита, који је клијенте "олакшао" за 65 милијарди долара, због чега је осуђен на 150 година затвора.

Чар и величина Америке, уз хиљаду њених мана о којима говори Драјфус, још јесте у томе што има снагу да сними филм о Мердофу, као и у томе што има хиљаде Драјфуса који се боре и раде за бољи систем, за опште добро, и што их због оштрих критика друштва, због немилосрдног детектовања суштине проблема у којем се не либе да "полуписмене" конгресмене назову "будалама" нико никада није, нити ће прогласити непријатељима Америке. Величина Америке је у томе што још постоји граница и што још јавност умије да разликује оне који се боре за добро цијеле заједнице од оних који имају само један интерес, властити.

Зато задатак Драјфусове фондација и јесте да створи лидере који ће у будућности добро водити Америку. Кроз ту фондацију средњошколци се уче како да логичким путем дођу до рјешења проблема. Фондација посебан приоритет даје дјеци из борачких породица, јер сматрају да управо онима који су се борили за Америку треба вратити вјеру у њихову државу.

Шта смо оставили дјеци?

Да ли због тога, како тврди Драјфус, што је дошло до рушења система вриједности у Америци или из потпуно других разлога, који ни случајно немају планетарну димензију, можда је крајње вријеме да и ми себи поставимо питање: Шта ћемо оставити својој дјеци?

Систем у којем се купује све од дипломе до доктората, од статуса до признања, од чланства у хибридним академијама, у којој и декани и професори и министри плагирају дисертације и научне радове, у којој предсједници купују дипломе факултета, а посланици и министри средњих школа.

Систем у којем су неспособни са партијским књижицама незамјењиви кадрови и нема везе што уништавају јавно добро.

Систем у којем је лични интерес једини интерес који покреће на активност, ма како био упакован у обланду општег добра.

Систем у којем милионери нису они који су зарадили новац захваљујући властитој способности, него захваљујући пословима са државом, уз једва једног или два изузетка који су своју способност показали и ван граница.

Систем у којем јавност на све то ћути. Систем у којем јавност и не постоји. Јавност као здружена реакција цијеле заједнице на неки проблем, девијацију коју је неко открио, раскринкао, а која је опасна по друштво.

Систем у којем када реакција заједнице изостане, онај који се упустио у разоткривање проблема у најбољој намјери за напредак друштва, умјесто награде, схвати да је "пишао уз вјетар" па се све то што је испишао вратило на њега, због чега само и једино он смрди.

Систем у којем смо право јавности да зна замијенили правом јавности да не зна, у којем је све на тржници и истина и лаж, и правда и неправда...

Систем који убрзано производи медиокритете, штеточине и паразите који немају ни властити став ни вриједност, али се савршено уклапају у шаблон исподпросјечности.

Систем у којем је осредњост квалитет, а успјех гријех који се не прашта.

Систем у којем успијевају послушни и неспособни, а страдају креативни, мислећи и способни.

Систем у којем је често цитирани амерички статус: "Дјецо, будите добри према штреберима, они ће вам једнога дана бити шефови", добио облик прилагођен нашој реалности: "Дјецо, будите добри према онима који пишу 'незнам', 'немогу', 'сумљам'... они ће вам једног дана бити директори".

Систем у којем се (како написа један много паметнији од мене) глупост лажно представља као памет, површност као знање, а користољубље као пријатељство.

Ето, то смо ми оставили свој дјеци, драги Драјфусе. То нудимо револуционарима који имају 17, 18, 20 и жељни су знања, спремни да промијене свијет и помјере границе. Признаћеш, сасвим довољно да побјегну што даље он нас. И да у коферу понесу омиљену "Химну маршала Мита" као опомену да тамо далеко морају да успију, исто као што су стари у Херцеговини некада у свијет слали своју дјецу дајући им камен који их је опомињао шта их чека ако не заврше посао због којег су отишли од куће.

"Химна маршала Мита": Купи је, покажи је, маши њоме, хвали се/ док будала учи, имам начине другачије/ овде влада маршал Мито, узми лепо плати је/ Купи је, плати је, урами је, окачи је/ купи себи, брату, сестри, узми и за свастике/ и не штеди амбицију, немој да си шкрт/ после обичне дипломе, купи себи Др... (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.