Револвер-новинарство

Веселин Гатало
Револвер-новинарство

Све за свакога, парапсихологија, храбро име и вучје презиме, огањ паклени, лакат у крстима Роналдове бабе, интима са секретарицом, стари град и сабља кривошија, шангајско подземље и турнир стокилаша, лакомост на слаткише, ђаво у мобителу, разбијање морских вирова, брдо мишића, РС вране и пророци, по националности Миодраг, чета војника, спортски дудук и прикљученија друга многојака.

Није, бр'те, све за свакога. Колективни спортови за мене нису. Гдје се може сам, хајде - де. Нисам неки тенисер, али бих некако изнио партију, вјероватно и изгубио од сваког ко има благе везе с тим спортом. У стоном тенису нисам лош, али ни најбољи. У гимнастици сам прилично добар и данас, мада спор и отежао... То ме и сустигло, то с тежином и висином, најбољи сам био док нисам прерастао, није лако витлати 110 кила на разбоју, вратилу, козлићу или партеру. Није више то за мене. Осим онако, понекад, да на карикама испаднем фрајер у каквој фискултурној сали, или да се узверем уз конопац само рукама. Додуше, немам више пред киме ни фрајер испасти, нема ни сале у коју се може ући 'нако, без повода, чисто ради фрајерисања. Хм, додуше, какав је то фрајер који се фрајерише? Никакав... У пливању сам лош, научио сам неки смијешни неретвањски краул уз разбијање вирова, то прска и штрапа да је мучно гледати. Мостарског "брату" можете на мору препознати по томе што иза њега буде "штрап" као иза каквог глисера. Разбија човјек вирове на мору, да га не одвуку под неретвањске стијене.

Дудук за спортове

У колективним спортовима бих био добар да ми не сметају рођене ноге и руке. Наиме, кад уђем у тимска додавања, увијек с рукама и ногама урадим нешто погрешно. Лопта често оде како ја хоћу, али не и како моји из тима хоће. Слабо контам шта хоће, а и пуно ми сметају противнички играчи, па се наљутим и мало их "брцнем" лактом, чисто да им кажем да ми се не свиђа што ми хоће узети лопту. Ионако имам обје лијеве ноге, још ми они сметају. Кад бисмо као клинци играли фудбала, ја бих увијек некако завршио на голу. Ту бих, канда, најмање сметао. A и тада би моји компањони, мој тим, чини се, најрадије да будем у противничком тиму. Шта ћете, није све за свакога. За мене, рецимо, фудбал није. Могу ја натјерати ћаћу да прода све што има, да ми плати тренера у идућих 5 - 6 година, да будем нови Роналдо и Роналдињо, али ја знам да ни за десет година не бих научио играти лопте ни за какав поштен турнир стокилаша у западној Херцеговини. Искрено мислим да би ме каква Роналдињова баба, нека Марија Хименез Родригез Роналдињо издриблала тако да бих је, у наступу праведног гњева, морао ударити лактом у слабашна крста.

Ни војника ни машинца

Био сам у војсци, послије машинске школе, одробијао годину, недавно чак написао књигу о томе. Био сам војник, нисам то остао. Није ми се свидјело, видио сам да то није за мене. Војска је, као што написах, кад си прикован за исто весло с будалама. Хтио сам уписати ликовну академију, чак сам положио пријемни за једног пријатеља, у Сарајеву... Био човјек чупав и с брадицом као и ја, нико није примијетио. Онда ја кажем старом да ја хоћу на ликовну, а он каже да ми он то неће плаћат. И дан дањи од глинамола, пластелина или глине, чуда могу направити. Кипарство сам, ето, хтио уписати. Добро и цртам, кажу, али ми је тродимензионално драже. Те уписах машински факс. Пар година, сукоб с пар професора (са извјесним Вучком који ми је хтио напаствовати цуру - надам се да је умро у мукама) и са профом из математике, који ме је ухватио да сам изишао мјесто другога на испит, оканем се ја и тога. Хм, да, прије тога сам профи Месиховићу морао извести биномну формулу на табли. Пар сати и три-четири киле сам изгубио, али сам успио. И дан данас по бројевима могу да вам каже, све о челицима које означавају, по ЈУС-у и по ДИН-стандарду. Онда је дошао рат и примарна амбиција ми је била да останем жив, у чему сам добрим дијелом и успио.

Новинар анте портас

Сконтао сам, у нека доба, да ми и писање иде. Слушали људи кад бих причао, читали кад бих писао. Пар неформалних омладинских магазина, један радио на којем сам радио, пар објављених књига и... и ја, ето, будем новинар. Уписао у задње вријеме и комуникологију, сад на четвртој, паузирам ову годину. Кажу да сам био добар новинар. Никад не бих објавио интервју, а да не бих однио саговорнику да види, да не буде у њему што није мислио рећи. Ни на крај памети ми није било да напишем оно што је човјеку излетјело док би ми указао повјерење. Ни да га сликам на WC шољи или док му кравата виси из џепа. Или док је интиман са секретарицом. A било је свега за скандал направити и читаност и слушаност повећати... Није ми се ни то свидјело, па почнем уређивати и водити емисију. Е, ту сам се нашао. Годинама сам уређивао једну од најслушанијих радио-емисија у Мостару и Долини Неретве. Сад пишем колумне, ви просудите како ми иде. Надам се да има и горих од мене...

Никад Владиком

Владика никад, ето, нисам хтио бити. Ваљда зато што ми вјера никад није била јака, зато што сам сав свјетовни, од мана и искушења скоро да код мене за врлине и није остало мјеста. Имам дионице у паклу, што би рекли. У цркву некад одем недјељом, волим оне степенице до цркве, што душу из чељадета хоће истјерати, волим стајати сат и по и слушати записе из дебелих књига светаца. И тај мир волим, и људе и жене кад исто мисле док изговарају молитву. Монах ни под разно не бих био, овако на слаткише лаком и многојаком другом искушењу подложан. Дивим се људима који то хоће и могу бити. Посветити се Богу и вјери, то је већ нешто што надилази моју ситну душу заробљену у поголемом тијелу.

Познавалац владичанства

Новинар, ипак, једним дијелом јесам. Коректан, мислим. Зато сам и уписао комуникологију, да нађем потврду да новинарство није ово што видим на ТВ, чујем на радију и читам у новинама. И, срећом, разувјерили су ме професори Исмет Диздаревић, Ибрахим Кајан, Шемсо Туцаковић, Мирсад Бехрам и још пар њих. И књижевност, фонетику, било је ту милион ствари за надопунит рупе из машинске школе. Хм, мало ме стид, али су ме послије осам објављених књига, шест пута обарали на синтакси. Како кажу, у ковача најгора сјекира. Ту сам сазнао какав новинар, заправо, треба бити. Знао сам и прије, али ми је требала потврда. Дакле, мало је новинара код нас, премало. Владика је, чини ми се, више, иако их је пет-шест. Слушао сам пуно Владика, на ТВ, једног и знам. Григорије је Владика, иако не види ђавла у мобителу, компјутеру и ТВ-у, иако наводи духовнике и свјетовњаке да раде, праве вино, узгајају усјеве, козе, коње... По дефиницији оних који знају шта и како Владика треба да ради и живи, требао би да нас плаши огњем пакленим, судњим даном и трозупцем Белзебубовим, умјесто да прави вино и запошљава људе по Требињу и Мостару. Једног таквог свјетовног познаваоца владичанских дужности, стаза и богаза, упознао сам у Мостару, недавно.

Познанство с поводом

Небојша Вукан је драг момак. Мало премален за Херцеговца, питомих очију и благих црта лица. Подсјетио ме на мог друга Ивана Вукоју, Љубушака, по димензијама и имену. Иван Вукоја звучи баш као Небојша Вукан. Очекивао би човјек двије херцеговачке људине два метра високе и метар широке, кад тамо двојица ситних и умиљатих момака... Како год, Небојша дошао да сними оснивачку скупштину Градског Одбора СПКД Просвјете, ове српске. Не оне од Ратка Пејановића, мултикултурно-муслиманске, чији би сви чланови Срби могли стати у једна кола. Одрадио посао људски и професионално, контактирао са ким је год стигао, све. Касније отишао на кафу с нама. Освртао се у страху око себе, усред Старог Града, ваљда се бојао каквог муџахедина, да не излети на њега са сабљом кривошијом у рукама и с повиком "алахуекбер!". С њим сјела нас тројица православних стокилаша, у све тројице њушке каквих се ни шангајско подземље не би постидило. Као да смо му ујаци што су га повели на вакцинацију. Кажем ја њему "Не бој се, неће ти овд'е бит' ништа, какви су год нису гори од мене и ове двојице".

Страх у праху као зачин животу

Страх живи дубоко у нама. Брдо мишића и чета војника не значе ту ништа. Страх се настани у човјеку и обузме га цијелог, изгуби мјеру и не зна више шта говори. Још кад се новинарству учи од најгорих, предодређен је да свијету донесе више штете него користи. Небојша Вукан је, или његова екипа - како год, то је стало на пут Владици. Владика га, по Вукановим ријечима, назвао сељачином и рекао да га пусти да прође. Нисам ово исисао из прста, причао с људима који су тада били у Требињу. Не би ми било драго да га је назвао сељаком, бар пола мојих предака су били сељаци, хљеботворци и сточари, ратници кад се морало бити. Министри који су се састали с Владиком, пословно, спавали су, канда, у Будви. У маниру праве сиротињске мајке, Вукан је за БН Телевизију споменуо да министри спавају у Будви, а народ нема шта да једе. Звучи ми као оно мостарско "Ти се смијеш, а мени брат погин'о". Црква, између осталог, има некретнине и запошљава људе. Ја, да право кажем, не видим ту ништа страшно, али ето, неко види. Па нека, можда нисам ни ја у праву. Можда духовници стварно треба да чуче по манастирима и плаше људе мукама пакленим и доказују постојање ђавола у компјутеру и мобителу. Прво је рекао да га је Владика одгурнуо, онда се исправио и рекао да га је Владика вербално малтретирао. Тражио је онда и полицијску заштиту. Од Владике... Не знам, можда га је Владика преко прса пресјекао погледом, као рафалом, па је Вукан од тога пао. Или га је одгурнуо погледом? Сумњам, то ни свемоћни амерички глумац Чак Норис не може. Владика нема паранормалне моћи; кад год би му за ручком зафалило соли, пружио би руку и узео солницу. Да је по Вукановом, солницу би могао привући погледом.

Федерални РС пророци и "60 минута"

У маниру федералне политичке вране Младена Иванића и федералне економске злогуке пророчице Светлане Ценић те човјека који је по националности Миодраг Живановић; новинар БН Телевизије Небојша Вукан, нимало у складу са храбрим именом и вучјим презименом, обратио се федералним медијима, искукао се и исплакао на мултикултурном рамену бошњачком, скуту толерантном спремном да пригрли све несретне и уплашене Србе који им могу политички користити. Ту је рекао да му ја Владика рекао: "Дођи мали, иди одавде". На ово морам реаговати. Не може га звати и тјерати у истој реченици, макар и Владика био. Вукан каже да се не боји, али да нигдје не иде колима и не излази често у град. Ја сад не знам да ли се боји или не. Каже ми мој и Вуканов пријатељ: "Немој га дират, фин је дечко, добар. Није свак' исти, не мора свак' бит' ко ти". Не мора свак' бит' ко ја, признајем. Бојим се и ја, не дам на свијету да има веће кукавице од мене. Aли, имао сам и имам више разлога за страх, овдје у Мостару, него он од духовника који га "реже" погледом и "вербално малтретира" кад му се испријечи пред вратима на која мисли ући. Или га слика у кошуљи и пита што није у мантији. Или га оптужује за оснивање коњице кад гради хиподром у Требињу. И оних седам коња за терапијско јахање (поклон бизнисмена из Мостара, Вање Пешута, човјек их из Aустрије допремио само за болесну дјецу), за помоћ дјеци обољелој од церебралне и дјечје парализе, од Паркинсонове болести и параплегије, ваљда су, како Вукан са БН-а каже, Владикина коњица? Можда нисам објективан. Можда се свјесно стављам на страну Владике Григорија, који послије позива на линч од стране Федералне ТВ, сам самцат хода Мостаром, живи у Старом Граду и сваком каже шта мисли, без увијања. Вукан није ту да у Мостару дијели са мном добро и зло, страх и немир, можда је то проблем, па и зато нисам објективан. Небојша се задњи пут у Мостару бојао. Не зна човјек да разлога за страх нема. И, да не лажем, драг ми је дечко. Можемо опет у Мостару попити кафу, негдје ван Старог Града, ако се боји. Можемо и кад Владика Григорије буде имао састанак Синода, па не буде у Мостару, ако га је страх да га, несретника, Владика не пресијече или не одгурне погледом... Уколико до тада Вукан не почне радити за "60 минута", у том случају нећу да ме виде с њим. Ипак, морам мало држати до себе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана