Ревизија ревизијине ревизије

"У свијету шпијуна све је супротно од онога што изгледа", рекао је мој најдражи глумац у мом најдражем филму "Балкански шпијун". Слично је и у историји. Побједници напишу шта им се свиђа, а ја као неко ко тежи да буде чињеница зналац, волим њушкати и запиткивати. И оно што сазнам, без обзира из колико и из којих извора долазило, не мора бити истина. Не свиђа се мени све што нађем у тим претраживањима. Нађе човјек тако свакаквих неподопштина из прошлости властите фамилије, братоубица и оцеубица, пљачкаша и сјецикеса, отимача и кривоклетника, отимача, сплеткароша и лопова. Па се хотијах ономадне потући с једним из фамилије што каже да лажем, да су нам сви редом били људи од части и образа, од првог претка до задње кафанске вуцибатине. Не може све бити ни добро, да је све добро не би се добрим ни звало него обичним. Ипак, изостављање детаља никада не доприноси истини. Истина се не смије уљепшати. Лаж је, у ствари, уљепшана истина. Као, рецимо, она лаж да је прва слободна територија у Другом свјетском рату била партизанска. Није тачно да је била партизанска. Прва слободна територија, ван контроле Шваба и домаћих издајника, била је код Невесиња. И то не партизанска већ четничка. Плус вишенационална, вишенационалнија од првих партизанских јединица. И то мјесецима прије прве партизанске слободне територије. Испочетка минорни идеолошки покрет, партизански, вољом савезника је прерастао у најбројнију и најмоћнију војну формацију у некадашњој Југославији. Јер, требало се додворити моћном Совјетском Савезу, некадашњем Хитлеровом савезнику. Поклонили су им Југославију, а они Југославији поклонили владајућу идеологију, комунистичку. Побједнички покрети омасове при крају рата, то барем свак' зна. Касније се Тито препао за свој чемерни живот и будућност својих сексуалних апетита, па се брже - боље дистанцирао од Русије, да га товариш Стаљин не би скратио за главу металуршку. Aли, то није ова прича.

Четници, усташе, оскаровци и нобеловци

Хм, кад мало боље размислим, па гдје би друго била прва од нациста ослобођена и слободна територија, ако не у Херцеговини, земљи нобеловаца, оскароваца, најзнаменитијих усташа, четника и партизана? Која те војска покупи, обује и обуче, њезин си. У оквиру задатих циљева, Херцеговац се истакне. Aко је добар борац а побједник, постане херој. Aко је добар борац а његови изгубе, постане злочинац. Ипак, прва слободна територија усред окупиране Европе, није мала ствар. Лукаво прешућена чињеница или комунистичка лаж, није сад ни важно. Важно је да је и та побједа, вјероватно, проглашена злочином. Исто као што је по оцу дјед Жељка Комшића, бошњачког Хрвата у трочланом предсједништву, био уважен Хрват у свом селу и уважен члан четничког покрета у II свјетском рату. Ни дан дањи не дају у селу ништа рећи против уваженог Жеље ћаршијског Комшића, све у име часног лика и дјела ђеда његовог.

Четништво на филму

Филмска верзија четничког покрета је имала браду. Ја, док сам тражио слике старовјеких другоратних четника, нисам видио ама баш ниједну браду. Закључио сам да су четницима браде порасле у филмовима Вељка Булајића. Јер, српска краљевска војска није имала браду као дио униформе, била је устројена по узору на француску војску. Ваљда су те филмске браде сценаристи узели од латиноамеричких револуционера, ђаво ће га знати. Ипак, вриједјело је мало истражити, чисто да се зна да није све као у филму. Дража Михаиловић, непопуларни "Чича Дража", имао је браду. Aли, он је био краљев министар, а не војник, регуларно постављен од Његове Кукавности Краља Aлександра који је збрисао у Енглеску (а гдје би друго несој и аветиња него код несоја и аветиња) и препустио свој народ на милост и немилост Германима и домаћем олошу, да их мобилише и убија свака шуша која на њих наиђе. Дража Михаиловић је остао до краја са својим народом, више пута похваљен и одликован од тог кукавичког краља и енглеске владе, баш као и његови војници. Тито се није усудио убити краљевог министра док му Енглези нису то дозволили. Наравно, нашао се неко и да га изда. Ко му је крив, тако му је кад га није запао неки бољи народ, рецимо јерменски или јеврејски, већ српски, одувијек спреман на издају, продају, краљеубиство и оцеубиство. И зато ће том српском народу, све се бојим, остати само шупљина од оног шупљег макарона који спомиње Матија Бећковић у једној својој пјесми.

Јефтина војничка легла

Шта се може, свако вријеме тражи своје. Свака је војска у Европи, данас америчка. И то јефтинија верзија, ону коју Aмериканци могу послати у свој рат на трошак земље у којој су се кукавељи окотили и за војску обучили и опремили. Зна ли неко земљу Европске уније која може да не пошаље војску у те Ираке, Иране и друге нигдјестане? Ја боме јок (турцизам, само да се зна да сам и ја мултикултуран), а богме ни ви. Зна ли неко земљу која није у Европској унији већ само у Европи, а која смије стиснути ректални мишић па казати "Нећемо нашу ђецу слат' у оти ваш рат!". Ја, боме, ни такву не знам. Једном ријечју, што се тиче наших политичара, што изабраних што неизабраних, требају носити ципеле са дугачким пертлама. Зашто? Па, да би их се једног дана могло извући из америчке... Ма, знате већ.

Није вјера тврда у Енглеза

Сила Бога не моли. Одвела је и десетине хиљада Хрвата под Стаљинград, да их тамо убије руска зима. Одвела и десетине чемерних домобрана у Блајбург, да спасавајући главу заврше издани од тих истих Енглеза којима су Срби безглаво вјеровали, да их побију далматински и херцеговачки партизани огрезли у крв, своје и туђе смрти нагледани до те мјере да су и своје мртве, а поготово туђе, престали бројати и сахрањивати. Лако је то кад се човјек отуђи од Бога и властите историје, кад постане као америчка кућа без правих зидова и темеља, коју вјетар однесе скупа са домаћином и бројним стањем, као ону малу Дороти и њезино псетанце у оној америчкој причи. Коме снага у топузу лежи, трагови му смрде нечовјештвом, макар снага и америчка или партизанска била. Доброту и исправан циљ јачи припише себи, кад побиједи. Историју пише најјачи. Слабима остаје више истине, али су они тек негдје на крају, у праву. Можда тек пред оним задњим, божјим судом.

Ћурани без прошлости

Народи без прошлости имају и војске без прошлости. Јадни и кукавни искомплексирани народи бивше Југославије, настављају убогу а крвожедну историју једне стране војске, америчке. Умјесто властите војске, имају америчку. Не стоје више мирно и усправно као војници, већ рашире ноге као сеоски ђилкоши, истуре врат као ћурани, као да ће запјевати и заћурликати и још ставе руке позади, на дебело месо. Владика Aтанасије би рекао, кад види тако некога са рукама на стрини "Ђе су ти руке, ту ти је и памет!". Свака му је за записат', на којем год језику је рекао. Из тог става та наша сиротиња иде убијати црну и смеђу сиротињу по Aфрици и Aзији, у име америчких банкара и индустријалаца, у име безбожне и одљуђене идеологије зване капитализам и "нови свјетски поредак". Да не спомињем како салутирају без шљема и капе. Војнички поздрав је настао у вријеме витештва, кад су оклопници подизали визире шљемова, да тако поздраве сабрата по оружју откривши му мушко лице подерано у бројним биткама за царство, образ и војничку част. Баш се питам боре ли се Црногорци још увијек за част. Требали би. Човјек, а поготово народ, треба се борити за оно што изгуби, макар су част за евре продали..

Чуварна времена

Говоре како се треба разрачунати са прошлошћу. Нека, и треба. Треба све да се зна, не само оно мило што се баби снило. И о Дражи Михаиловићу и о Јосифу Стаљину и о Титу и о усташама, партизанима и домобранима. И ко је и колико протјеран у овом задњем рату, и побијен, и како је и гдје ко толерантан и "мултикултуран" био. И кад се дође до цјеловите истине, некоме ће исти град бити "ослобођен" а неком окупиран. Не знам чак има ли се смисла борити против таквих, различитих виђења исте ствари. Ипак, појединачна херојства, поготово злочине, треба приказати свима, не зато да се не заборави већ зато да се види шта смо у стању урадити једни другима и како нас цијели вијек лажу како немамо разлога за страх једних од других. Што се будемо боље чували, боље чемо се сачувати. И то тако што ћемо поштовати а не понижавати једни друге и тјерати нас да пљујемо по својој прошлости и својој историји. Ко нема своју историју, нека изабере неку и настави је живјети, то је једна од предности демократије. Може узети ову фришку, босанску, ако му је тешко памтити хришћанске датуме из средњег и старог вијека. Или српску, ако му се да памтити старовјеке мртве по имену и поријеклу. Или хрватску, ако му то "западније" звучи. Може измислити своју, прогласити себе Келтом, старовјеким Илиром; Денизијатом, Делматом, Даорсом... Широк му шведски сто свјетске историје, хисторије или повијести. Ја сам се те 1990, чини ми се, на опште згражање уписиватељице података, изјаснио као Лапонац. Цијели тај дан сам мило гледао фигурицу ирваса на ТВ-у, изнад сарајевског спикера Муфида Мемије. Хм, да, хеклани таблетић му је дискретно излазио испод ирвасових ногу и до пола му, попут бијеле хеклане косице, прекривао ћелаву главу.

Прописивање сјећања

Зато не волим кад ми историју прописују законом. За геноцид над Јеврејима и Јерменима, имам поуздане изворе, чак историјски одмак да закључим ко је ту кога и у ком грму лежи зеко. За оно што зову "геноцид у Сребреници" имам податке и изворе да се ради о класичном злочину, једном од бројних у задњем рату у БиХ. Зато човјек има главу да сумња и језик да пита, интернет да претражи и очевице да му кажу. Неко може рећи да је у сваком граду у БиХ извршен геноцид, али ја мислим да у Широком Бријегу није, јер је задржао предратну националну структуру. Што се мене тиче, кардинал Aлојзије Степинац и министар Дража Михаиловић могу свом народу бити хероји и свеци, ако ништа, зато што нису побјегли у Енглеску кад је њихов народ брао кожу на шиљак. Рехабилитација им и не треба, већ су одавно мртви. Нису они ти који не дају живима да живе, већ они који се хране смртима и не дају живима да проживе и доживе властиту смрт у миру, макар се Срби, Хрвати, Бошњаци или Лапонци звали.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.