Решетања

Веселин Гатало

Решетање пијеском, рафалања, спорадичан метак од стране мајмуна, будући тренер, основна и средња школа те тешка питања, прика и комисија, главни градови република без покрајина, перцепција и културологија, људи однекуд и пуцање свукуд, шверц оружја и хуманитарни рад, узимање "нафаке" и пара којих нема, афганистанска и црногорска свадба - сличности и разлике, медијско ципеларење и скакање на човјека, босански и муслимански стећци у махом хришћанској Херцеговини, опет ОМВ и, да се не заборави, чудоморства свакаква да те Бог поможе и од решетања сачува.

Рат је, како реће један профа, културолошки догађај. Сладостраст којом се прича о рату, укључујући пуни спектар догађања, од смијешног до страшног. У миру и фасцинира и опет рањава, решета и нерањене. Смијешно страшан или страшно смијешан је догађај у Мостару, на Булевару, у вријеме борбе за друго и треће мјесто, у сукобу Хрвата и Муслимана. ХВО би се, по старом рачном обичају, трудио да што више наљути Армију БиХ, то јест Муслимане. Дерали би се "Балијеееее...!" А један од ријетких немуслимана у АрБиХ окренуо би се својим сапатницима и браћи по оружју и рекао: "Ено, вас зову..." Пошто је линија била до линије, на којих 4 до 6 метара размака, могло се причати и без пуно урлања и дерања. Кад би се, након дуже тишине, испалио спорадичан метак, неко би, са стране којој је метак био упућен, повикао: "Не пуцај мајмуне један, убићеш неког!!!" Онда би у Мостар дошли људи однекуд, и пуцали којекуд, баш као да су Мостарци сакати па се не знају сами убијати, па би се васпоставила озбиљна размјена ватре са мноштвом мртвих. Е, ту више није било шале. Пуцало се као на црногорској свадби, гинуло као у афганистанској - онда кад Амери непозвани дођу да употпуне весеље.

Решетање

Решета се и у миру. Ове наше србомишеве који раде у мостарским градским и ХНК кантоналним структурама, на бошњачким и хрватским платним листама (Срби у Херцеговачко-неретвањском кантону нису конститутивни ни у статуту, провјерите), Бошњаци и Хрвати решетају погледима по цијели дан, да им не падне на памет (осим једном - двојици) да на државном послу помисле на то да су Срби а да не говорим о томе да им не пада на памет да напишу нешто ћирилицом. Осим једном, двојици. Али... Хм, гдје оно стадох? Аха, хтио сам рећи да нас изазови изненаде, али их не доживљавамо и не сјећамо их се сви на исти начин. Један бивши, некад јако познат фудбалер, редован неплатиша рачуна за струју и осталих комуналија, схватио да мора радити да би живио, поготово да има чиме платити спортску кладионицу. И, пријави се он да буде тренер н'аквог подмлатка локалног клуба. Али, авај, ни основна се нема завршена, о средњој школи да и не говоримо. А треба му за тренера. Па наш несуђени тренер некако "збомба" основну, али средњу не може никако, бар не набрзину. Нема времена. Треба радит'. Онда се он досјети да има моћног пријатеља, још одавно, од прије 3 - 4 деценије. Назва га и замоли за услугу. Зове га, касније, тај прика, каже му да оде у сусједни градић, ту и ту, тај и тај дан, у та и та доба, да ће му дати диплому средње школе. Није лако пред комисију, уплаши се наш тренер, па пита: "Хоће ли ме пропитиват?" Прика рече: "Ма јок бола', ништа ти не бригај, само ти дођи и биће све ријешено, кад ти лијепо кажем... Јесам ли те ја икад слаг'о?" "Хајде, кад ти тако кажеш... Фала", рече будући тренер прики.

Неугодна питања

Сједе тако наш тренер у кола, тог и тог дана, па у сусједни градић, у средњу школу. Тамо комисија, сви професорски мрки. Наш тренер се поздрави са свима, рукује се знојним дланом са предсједником комисије и сједе пред њих. Предсједник натури цвикере на нос, узе неке папире и пита: "Јесте ли спремни?" Будући тренер климну знојним ћелом и полагање отпоче. "Који је главни град Хрватске?" упита предсједник комисије. Тренер прогута кнедлу, сретан што је добио питање на које одговор зна. Застаде мало, намршти се, чисто да комисија не помисли да је добио превише лако питање, па самоувјерено рече: "Загреб." Комисија ће на то: "Главни град Србије?" "Београд." "Реците нам који је још главни град Босне и Херцеговине." Тренер каза, опет послије краће задршке: "Сарајево." "Одлично", рече предсједник комисије. "За који дан дођите код нас у уред, по диплому." Будућем тренеру паде камен са срца, поздрави се са комисијом и изађе пред школу. Дрхтавим палцем у мобилном потражи број пријатеља који му је "средио" средњу школу. Са друге стране бежичне телефонске жице, зачула се звоњава па глас: "Хало...! А ти си... Како је прошло? Је ли готово?" "Јесам", одговорио је тренер. "Него, ти рече да ме неће ништа пропитиват', јелде!?" Прика одговори: "Јесам. Па зар су те и питали нешто?". А тренер каза: "Шта питали, мајку им њихову... Изрешетали ме!!!" Дакле, све је ствар перцепције.

Милитаристички ерудита и хуманитарац

Перцепција рата је оно што нам је, прво и основно, различито, осим у једном. Сва три чемерна народа у овој чемерној земљи сматрају свој ангажман у рату ослободилачким и одбрамбеним. Кључне ријечи код заузимања територија и протјеривања других је "пао" и "ослобођен". Кад они други освоје, онда је крај "пао". Кад то причац први и његов народ освоје, онда је "ослобођен". По дневнику јавних емитера се то види. Ситуација у судству и медијима је толико извитоперена и болесна да се спремно суди за ратни злочин подређеном војнику генерала Атифа Дудаковића, иначе снимљеног како наређује ратни злочин. А генералу нема ко да суди. Ни федерални медији који спремно суде Србима и Хрватима ни не помишљају да га на било који начин прикажу ни као могућег кандидата за Хашки суд. Да не говорим о Јовану Дивјаку и Ејупу Ганићу. "Чика Јова" је од мајора ЈНА осумњиченог за шверц оружја и оптуженог за вишеструка убиства регрута постао, у бошњачким медијима, ерудита и хуманитарац. Неугодна питања о договору рахметли Изетбеговића и политички покојног Клинтона о 5.000 људи у замјену за бомбардовање и решетање Срба и њихових насеља и војске, нико и не говори, баш као ни о документарцу "Рат који се могао избјећи" недавно приказаном на ТВ, гдје се показују размјере америчког политичког лицемјерја и велике медијске ратне преваре. Ја лично мислим да је неко из српског војног врха примио паре за тај масакр, али вријеме је ту да каже је ли цар Тројан го и има ли ваистину козје уши.

Чаршијска истина

Резултат "решетања", авионског, медијског и рафалног, тежња је Републике Српске да се изолује од остатка свијета и чвршће повеже са Србијом. Политички "ублехаши" користе ситуацију да добију политичке бодове пропагандним јадиковкама како Срби ван РС, у Федерацији и Хрватској, не треба да буду брига РС. И како РС треба позатварати лобистичке институције и представништва у иностранству. Чак за то добију другарску и конструктивну подршку Федерације, професора Миодрага Живановића и још понекога. Сиромах је човјек гладан, лако му је повјеровати да неко узима његову "нафаку" - ко не зна шта је то, нека види прије спомињани рјечник турцизама - и краде му паре које нема. Знате оно, кад су питали Србина користи ли он турцизме у говору, а он рекао: "Јок ја, богме!" Изолација води нападу. Не одмах. Ономе у изолацији се може "напаковати" шта се хоће. Као кад не излазите међу свијет. Сплеткарење, подметање, намјештаљке, обједе, све ћете доживјети кад вас нема међу људима, кад се затворите и не комуницирате, кад не изнесете своји истину. Јер, ако нема ваше истине, без обзира на то колико била очигледна, неко ће је замијенити својом. Вашом неће, сигурно, ако се ваша не чује.

ТВ адреса

Ја сам, да ме Бог поможе, настанио ту телевизију. Бар двапут мјесечно се моја ћела нађе на екрану. А свијет, докон а жељан друкчијег говора, упали понедјељком ОБН у десет и по, па гледа како гости и ми три паметујемо. У понедјељак ће бити Сања Влаисављевић, Денис Грац, Дамир Никшић и ја. Колумнистица, шеф "Наше странке" (ја је у емисији зовем "Ваша странка") и концептуални умјетник. Не би нам петог у Кини нашли. И баш ћемо о свему. О рату, миру, изборима. Гледаћу да се најзад прекине оно вријеме кад су у Сарајеву звали неистомишљеника и пет истомишљеника, па би свих пет и водитељ скакали на човјека, групно или појединачно, па га ципеларили, вербално силовали, викали на њега, понижавали и онда са осмијехом одјављивали емисију. Душка Јуришић, водитељица емисије, која се звала, нећете вјеровати, "Поштено", знала је медијски намјестити госту читаву јединицу спремну да рашчини несретника који би са супротним и антипротивним мишљењем дошао код ње у емисију. Прије којих 5 - 6 година, требао ја водити један циклус. Онда се неко на Федералној досјетио јаду, па сконтао да ја нисам баш неки који ће "ципеларити" једнога са још троје, па су дан прије емисије звали, извињавали се, лизали властиту пљувачку и "чупали" се. Ја сам, не буди лијен, писао о томе. И, ево, још увијек пишем. Опростио сам али не и заборавио, како би рекли у Сарајеву. Додуше, пишем и о аустријском ОМВ-у и тровачници крај моје куће. Е, то нисам ни опростио ни заборавио, Бог их плином не убио дабогда а банкротирали и покупили оне отровне цјевурине и испод прозора ми у мене, акобогда...

Гуљење стећака

Решетање се наставља избацивањем Повеље Кулина бана из оквира хришћанства, као избацивање муслиманског фундаментализма из првобитне заклетве муслиманских "Зелених беретки", паравојне формације основане давно прије рата и годинама у Аустрији и Италији обучаване за рат. Хришћански дијелови су, за босанску употребу, за школе и јавност, просто - напросто избачени. Минорни трговачки документ, скоро једини доказ некадашњег постојања вјековне колоније зване Босна, постао је још минорнији и ирелевантнији. Да не говоримо о "босанским стећцима" који су стопроцентно хришћански и углавном херцеговачки. Пресмијешна је била намјера да се у Армију БиХ уведе поздрав по узору на подигнуту руку са пет прста, као на стећцима. Онда је професор Мирослав Паламета, Бог да га поможе, открио Босанцима да је на стећку хришћански светац, и то главом и каменим ликом, Свети Вид. Богумили су, наиме, имали јако мало, никакве ексклузивне везе са стећцима. Радило се о минорној хришћанској секти у вријеме оновременог хришћанства. Онда су Босанци по занимању, Иван и Дубравко Ловреновић, од тога направили "стећколошку" теорију о Босанцима Богумилима, који су само чекали да се у Босни појави ислам, па да крену у европске и свјетске интеграције, суживот и толеранцију. Баш сам неки дан прошао покрај некрополе у Стоцу, у мојој Херцеговини. Стећци су се, да нас Бог сачува, бијелили попут бијелог зеца на спаљеној ливади. Бијелили су се, бјељи него кад су направљени. Неки интелектуалци су их дали испјескарити, као какву фасаду куће, да се чини као да их је неко јуче од гипса направио. И стећке су избијелили, испрали и изрешетали пијеском.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана