Реисова некултура монолога

Рећи владици да лаже, превише је за било кога. Поготово некоме као што је владика Григорије, свештеник толико непосредан и искрен да се човјек некада ухвати за главу и запита је ли уопште добро бити толико искрен. Али, ето, највећи муслимански званичник је рекао владици да лаже. А онда, попут правог заплотњака, сам потврдио да је владика и овај пут рекао истину. Повод је био патронизујући став реиса Церића на једном од оних скупова замишљених као представа за свијет и локалне бошњачке чаршијанере и ријетке преостале наивчине из Сарајева, један од оних скупова на којима сви иду један другоме "низ длаку" па свјетски медији преносе како је то био велики корак за Босну. Реис Церић је, по свом старом обичају, закорачио преко свих, прозвао Србе и Хрвате тиме што им је пожелио добродошлицу "на његово". И, наравно, по старом чаршијском обичају, зажелио да му се извину. Можда то код реиса изазива исти осјећај као чешкање по леђима? Ако је тако, разумијем. И ја понекад замолим понекога да ме почеше. Јер, знате, има којих пар центиметара које не могу дохватити овако медвједаст, па... Ух, скренух опет с теме. Извините ме. Извинити се... И то владика, човјек из Босне, хришћанин са хиљадугодишњом хришћанском прошлошћу, са прецима још од прије првих спомена колоније Босне и земље Турске. Хм, можда се извинити и за смрт српског свата Николе Гардовића, прве жртве рата у Сарајеву? Или за прве концентрационе логоре, оне у Мостару, оне које су пунили Срби? Реис је, пробуђен владичином репликом, потпуно изашао из бункера замишљеног још прије 30 година, шареног и роза, направљеног да се забашури стварност и сакрију праве намјере Турске, Саудијске Арабије и осталих бедуинских центара, усмјерене ка Балкану. Открио је да је реис, још прије више година, питао у Америци зашто муслимани не би имали Босну кад већ Срби и Хрвати имају Србију и Хрватску, признао своје, и не само своје намјере, у БиХ. Питате се зашто нам то владика није раније рекао? Па, из истог разлога због којег ја понешто прећутим, због којег и ви и ја "прогутамо" и "угриземо се за језик" у тишини. Због мира у кући. Због мирне Босне. И, доказано опет, истина је најважнија. Важнија, бојим се, и од мира. Јер, прећутано истрчи, распомамљено, набичдано као Американац на стероидима, режи пискавим гласом и почне гристи све око себе. Зато, по мом скромном мишљењу, истину не треба прећуткивати. Није је згорег ни понављати, и то често. И, да, реис је, осјетивши се као реинкарнација Мартина Лутера Кинга, понављао "Ја имам сан, ја имам сан...". На енглеском, пошто је и Лутер зборио на енглеском а представа "мултикулти", "екуменли", "мултирелигли", "толерантли" и "суживотли" је била замишљена, као и скоро све представе у земљи Босни, првенствено за странце.

Тиха ноћ је а наш муфти спава...

Исцрпиле су ме ове Шантићеве вечери поезије. Сљедећи пут, да ми Бог поможе, нека се неки други људи мало "задају" и "повуку". Радили су и други, али ја сам се изморио и преморио. Не бих се ни у сну упоређивао са владиком, али нас два смо рођени исте ноћи. Ја пред поноћ, он у зору, 17. децембра те далеке 1967. године. Бог је, канда, за њега те ноћи сачувао сву косу, за мене није, али нека, не жалим се. Моју је фризуру лакше одржавати. И владика је из Сарајева дошао преморен, као ја са вечери Шантићевих. Прије тога је преосвештени био у Америци, предавао некаквој дјеци на факултетима. И Сарајево, баш као и дјеца, исисају човјеку енергију. Преосвештени је лежао са иглом у руци и пластичном кесом са инфузијом на мјесту на којем је претходних дана стајала икона. Мало је то поткровље крај старе православне цркве. Ја сједио на поду, на тепиху, није било мјеста на каучу, пошто је владика лежао на другом а пар попова, ђакон и Миња на остатку намјештаја. Владика је Владичански двор, наиме, дао српским институцијама, конзулату, канцеларији РС, па се смјестио у зими ледено а љети врело поткровље да би ми... Ух, није то ова прича. Прије тога смо Миња, ја и остали из српске "Просвјете" (постоји и бошњачка, она с Ратком Пејановићем на челу) имали вече посвећено српском пјеснику Осману Ђикићу. Питао владика шта ћемо попити, а ја онако уморан рекао "Ја бих мало инфузије, преосвештени, ако вам остане...". Онда, док су други гледали некакве утакмице, Миња и ја, двоје без пуно мушких хормона, тражили смо по лаптопу реакције на тај дан, на размјену мисли владике господина Григорија и реиса Церића. Тада Миња, да је Бог поможе, прочита наслов из неких новина које су имале интернетско издање: "Реис сања и ја ћу сада да га пробудим". Мене, у свом умору и муци, смијех ухватио, па сам се почео ваљати по поду. Владика је зачуђено погледао Мињу, као да пита "Шта бијаше овом будалашу?". Сјетио сам се, онако уморан, малопређашњег представљања поезије Османа Ђикића. Наслов у новинама "Реис сања, ја ћу сада да га пробудим", звучао је као наслов од једне оновременске срцепарајуће пјесме.

Монолошки оквир

Па сам ја узео компјутер. И, налетим на интервју Небојше Вукановића, будућег градоначелника Требиња. Интервју се одвијао на равноправној основи, и питани и питац врли су били отприлике истих година и једнаке интелигенције. Чак су и исто размишљали и оба су силно вољели Небојшу Вукановића и жељели да он буде нови градоначелник Требиња, скоро као и ја. Исти дискурс, исти рјечник, жељена питања и одговори. Небојша Вукановић, не нашавши бољег новинара и саговорника, интервјуисао је самог себе и направио одличан интервју који му се, не сумњам, свидио. У написима је "помео" конкуренцију. Сјетих се једне поеме која каже "Убио сам те у пјесми...". Вукан је у свом напису "помео конкуренцију". Није то урадио у сучељавању са тренутним градоначелником, али је то надокнадио у својој колумни. Вучуревић, други кандидат, није се појавио, чиме дијалог није ништа изгубио, напротив. Потражите на "Јутјубу", свидјеће вам се, обећавам. Можда неће ако навијате за Вукановића, али не може се свакоме угодити. И, да, по први пут сам чуо да је живот новинара лагодан. Каже Вукан да се одрекао лагодног живота новинара да би се прихватио политике. Помислих у себи, јадни Вукан. Замијениће верање по врлетима и по пожариштима, јурење за политичарима и повремени вербални шамар или гурање због непристојности, неће више имати задовољство да тура људима микрофон под нос и вријеђа их. Све те љепоте и благодети новинарства би, за добробит Требиња, радо замијенио за неудобну тапацирану фотељу и рударски живот политичара. Свака част, Вукане. Све најбоље ти желим и нека побиједи најбољи, то јест ти.

Живјети сусрете и понеко зло за опште добро

Конференција на којој се одиграо "дуел" владика - реис, имала је назив "Од конфликта до сусрета". И, добро је што је реис рекао што је мислио и што је владика казао што је требало. Обојица су ту одиграли што је требало, сваки на свој начин. Истина се још једном оголила пред цијелим свијетом и домаћом јавности. Конфликт и сусрет не могу једно без другог. Могу, али тада немају смисла ни разлога. Живјети сусрет значи живјети конфликт. У Мостару, граду у којем живим, сједишту Епархије захумско-херцеговачке и приморске, на мјесту сусрета култура и цивилизација, конфликт је стално присутан. Ентропија у којој ће се мишљења изједначити, ако Бог да, никад се неће догодити. Размјена идеја, економских добара, мишљења и ставова, код нас има више него у другим крајевима БиХ. Хех, можете онда мислити како је другдје, Боже сачувај. Тај стални процес успостављања ентропије у којој ентропија никад неће бити постигнута, заправо је оно што свијет чини мјестом сталне промјене, па макар се десио и понеки корак уназад на сваких пар корака напријед. При том мислим на разумијевање, поимање и прихватање различитости. Без размјене мисли и идеја, без обзира на то да ли се ставови носиоца идеја промијенили, разлике и неразумијевање се могу нагомилати до почетка оружаног сукоба. Земље мисаоне ентропије, бесконфликтне и безидејне, попут Сјеверне Кореје, осуђене су на патњу и погубан дугорочни конфликт, стагнацију и умирање. Ентропија у којој сви исто мисле и слажу се, гдје постоји једна идеја и по једно мишљење о животним, политичким, вјерским и осталим за битисање важним појмовима, зове се диктатура. Намјерно сам споменуо Мостар, јер је Мостар, иако га зову градом конфликта, град сусрета у којима се сукобљавају идеје, политички ставови, поимања вјера, педагошки програми и васпитни узуси, чак и различита поимања универзалних људских вриједности. Зато сматрам да Мостар, мјесто сусрета и конфликта, није проблем већ кључ рјешења великог и наизглед нерјешивог конфликта у регији. Мостар живи сусрете, сваки дан и у сваком моменту. И конфликте, наравно. Јер, и владика је човјек из Мостара, гдје се људи стално сусрећу и говоре шта мисле. Не треба нас, дакле, водити у друге средине и организовати сусрете са другима и другачијима, сусрети и конфликти се у Мостару одвијају и живе, без опасности да се нагомилају до тачке у којој се озбиљан и по народе погубан сукоб више не може избјећи.

6, 46, превише бр'те...

45 година гурања проблема под тепих, лагања и глуматања братства и јединства, љубави међу народима и зјенице ока свог, однијели су 100.000 живота, структурално отприлике пропорционално процентима становништва, то јест националној структури. Грађански рат, помогнут из Србије, Хрватске и муслиманских земаља из Азије и Африке, косио је немилице, по стотине и хиљаде дневно, као комбајном изгурао више од 150.000 Срба из Сарајева и десетине хиљада Хрвата из Бањалуке, хиљаде муслимана из Чапљине и Стоца. И сад, кад се косачица уморила од тргања људског меса, некоме се удара у ратне бубњеве. Срећа да више нема критичне масе и воље за рат, да најбучнији и најпокваренији, они који нису имали ништа па су зато и почели рат, имају шта изгубити па рата неће бити. Високи представник ће се, као и до сада, блесаво смјешкати на нацистичке изјаве свјетовних и духовних вођа већинског народа, можда и у нади да ће и он, попут Педија Ешдауна, купити кућу на Јабланичком језеру па је продати за стотине хиљада евра више и с парама отићи одавде. Или да ће остати још коју годину па зарадити то исто од аустријских и њемачких пореских обвезника. Не знам, али знам да је све теже лагати свијету и људима. Шест година је пуно за истину. 45 година југословенске ћутње је још више. Јер, прије или касније се сазна да цар Тројан има козје уши. И не само то. На крају сви повјерују својим очима и тако сазнају и да је цар го.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.