Регионална сарадња

Ако мене питате, када би угрожавање "регионалне сарадње" била једина негативна последица хашког безакоња, то и не би била нека штета.

Да, на пример, два хрватска генерала нису добила ослобађајућу пресуду - од "регионалне сарадње" не би могло да се живи.

"Помиритељи" би мантрали о томе како је "правда задовољена" и како ваља "окренути нову страницу" у историји "региона", и похрлити у сусрет "светлој будућности", а оне хиљаде убијених и стотине хиљада из Хрватске протераних Срба, претпостављам, оставити на милост и немилост "мрачној прошлости", како "иста", то јест "светла будућност", не би била угрожена.

С друге стране, прича о "злочиначком карактеру Републике Српске", упркос оноликим у Хагу политички осуђеним и оноликим у току суђења страдалим Србима, наставила би да се понавља несмањеним интензитетом.

Јер је - тако су борце за "истину одговорност и помирење" научили на "НГО" семинарима - Република Хрватска "политички коректна", а Република Српска "политички некоректна" чињеница.

Председници Републике Србије би могли да и даље мирне душе председницима Републике Хрватске поклањају лексиконе Yu митологије, а ови би мирне душе могли да наставе са "узвратним" поклонима у виду књига о Вуковару.

Јер - за разлику од "политички некоректног" помињања "Олује", помињање Вуковара је "политички коректно".

Е, да - рећи ће комесари "истине одговорности и помирења" - али Вуковар је претходио Олуји.

Помињање онога што је је претходило Вуковару, међутим, није "политички коректно".

Као што је "политички коректно", па чак и обавезно, непрестано помињати Сребреницу, али је "некоректно", готово забрањено, чак и шаптати о Скеланима, који су Сребреници непосредно претходили.

"Коректно" је понављати мантру како су "рат у Босни почели Срби", а некоректно је подсетити на чињеницу како су први покољ у тој бившој југословенској републици, у месту Сијековац, извршиле хрватске јединице уз асистенцију локалних Бошњака, који су тада још увек били Муслимани, са великим, а не само малим словом "м".

Помињање чињенице да је у Сарајеву, том симболу "српске агресије", прва жртва рата био српски сват, кога су на сред Башчаршије, испред старе православне цркве, убили" неустрашиви браниоци града" - борци за "истину одговорност и помирење" називају "релативизацијом историјских чињеница".

Питање да ли је на оним празним столицама предвиђеним за жртве опсаде Сарајева било места за српског свата и остале жртве унутрашњег терора који су током опсаде вршили "храбри браниоци", осуђује се као "ругање жртвама"!?

Нечувену несразмеру у броју у Хагу процесуираних Срба и припадника других народа који су у рату учествовали, не само ако се узме у обзир бројност тих народа него и у поређењу са бројем жртава, борци за "истину одговорност и помирење" су или прећуткивали или правдали "примарном српском кривицом", инсистирајући на чињеници да су под истрагом и "они други".

Чињеницу да је у акцији Олуја из хрватске нестала "која" стотина хиљада Срба и да су том приликом извршени евидентни злочини, међутим, за разлику од чињенице да је Сарајево очишћено од "које" стотине хиљада Срба, нису оспоравали ни најострашћенији талибани борбе за "истине" које је пројектовала "међународна заједница". И зато су се сада, када се испоставило да за Олују у Хагу неће бити осуђен ама баш нико, нашли у небраном грожђу.

Орвел, Кафка и Бжежински

Дошло је, наиме, до јавне колизије између стварних циљева оних који господаре овим делом света и циљева који се преко CNN-а и сродних медија масовне комуникације, као рогови за свећу, продају масама мање или више незаинтересованог човечанства.

Наравно да су ти циљеви у колизији, жестокој да жешћа бити не може, одавно је јасно и непоправљивим наивчинама, под условом да су заинтересовани да се о тој ствари информишу.

Али, будући да је у данашње време број људи спремних да се у нешто озбиљније упуте незнатан, речена противречност, иако није тајна, није ни претерано јавна.

Испоставља се да је Џорџ Орвел био у праву у принципу, али је омануо када су у питању нијансе. У његовој антиутопији је говорити истину забрањено, док у систему који на његову пројекцију непријатно подсећа, а који је ступио на снагу са шест-седам година закашњења у односу на предвиђени датум, истину исписују сами његови креатори, али је публикују у ограниченом тиражу.

У књизи "Велика шаховска табла", Збигњев Бжежински, један од креатора "Новог светског поретка", тако, отворено саопштава да су приче о људским правима, моралу и правди, шарена лажа која се користи и користиће се како би се подривали режими који стоје на путу успостављању орвеловске стратешке доминације.

И та књига се без икакве цензуре - а ко би смео да цензурише "великог стратега" - преводи и штампа на најразличитијим језицима, у најразличитијим деловима света.

Заинтересовани појединци су, тако, привилеговани да истовремено читају Бжежинског и на телевизији гледају како његове шарене лаже "раде посао". Да се на тренутак запитају како је то могуће, а онда, полако али сигурно, долазе до застрашујућег сазнања.

Будући да телевизију гледају сви, а књиге, уопште, а посебно уколико нису у питању књиге за малоумне, чита релативно мали број људи, "велики креатор" може себи допустити да заинтересоване упути шта им се спрема, пошто не постоји начин да јавном мњењу сурова истина буде занимљивија од ријалитија, од којих један - гле случајности - носи злокобно има Орвеловог Великог брата.

И не само да то "велики стратег" може себи да допусти. Далеко од тога да је у питању пуки хир. Та књига и њено слободно штампање и дистрибуција имају веома практичну сврху.

Она заинтересованим, па, да се претпоставити, и побуни склоним људима, како се то на новоговору каже: "шаље јасну и снажну поруку".

А порука је: систем је тако савршен да његов креатор може јавно да га демистификује, а да његово функционисање не буде угрожено.

Према томе - ти који седиш и читаш речену књигу, истовремено гледајући како се њена пророчанства остварују у пракси, схвати да о систему у ком живиш не можеш рећи ништа битно горе од онога што је рекао сам његов творац, па је, према томе, узалудно да било шта говориш. Истовремено, то што је творац рекао не занима масе заузете гледањем и слушањем глупости које им се пласирају преко средстава масовне комуникације, до којих не можеш стићи. А и ако стигнеш, и кажеш шта имаш, неће ти бити допуштено да то поновиш довољно пута да би твоја истина постала истинитија од лажи коју је пројектовао творац система, а која се, по прецизном "медија плану", понавља безброј пута, у паузама забавних садржаја, како би они који је слушају са пола уха, ишчекујући нови шоу, чак и са пола уха могли да је чују.

Елем, нема начина да их заинтересујеш. И зато је најбоље да ништа не предузимаш. Или, ако си залудан, можеш да покушаваш немогуће. Креатору је свеједно.

Да антиципира тако савршен систем, Орвел није био кадар. Тако нешто је, у метафоричном смислу, пошло за руком само великом Францу Кафки.

Бжежински и Западни Балкан

Да ли је новим хашким скандалима "велики креатор" - наравно, не мислим на Збигњева Бжежинског главом и брадом, мислим на систем којем је један од твораца био - одлучио да амнестира хрватске и албанске "савезнике", до којих му, а посебно до хрватских савезника, ако ћемо поштено, и није нарочито стало? Да ли је хтео да самог себе ослободи "моралног" - пошто се "правног" свакако једнострано ослободио - баласта злочина које су починили његови савезници, уз подршку коју им је, као што и приличи "творцима", и у хрватском и у албанском случају пружао с неба? Или се, можда, "креатор" показао слаб на пешкеше које му, као некада великом везиру у Стамбол, шаљу "кооперативни западнобалканци"? Или је у игри од свега помало?

Како било, ниједан од ових мотива не би био довољно јак да је онима који се питају до даљег спиновања на "Западном Балкану" стало. Концепција Збигњева Бжежинског је, међутим, на "Западном Балкану" већ поодавно остварена, и ту продавати шарене лаже више није нужно. Суштину коју је у деловима света које ваља превеслати упутно држати подаље од масовних конзумената, у потчињеним деловима није згорег потчињеним масама сасути у лице.

Да се види ко је газда. И да се види да газда може да уради шта му падне на памет. Ако ни због чега другог, оно само зато што му се може.

Што би рекли преко баре: "becouse he can ".

А западнобалкански борци за "истину, одговорност и помирење", у условима у којима газда може све што хоће, испоставили су се као колатерална штета огољелог волунтаризма у ком за њихово спиновање нема места.

Свако чудо за три дана

Због тога њихова, делом искрена, делом глумљена огорченост, њихова објашњења и тумачења, делују до зла бога невешто и бедно, недоследна ономе што су говорили до јуче, и што ће, извесно, наставити да говоре од сутра.

И због тога би им, руку на срце, било најпаметније да ћуте и чекају да се прашина слегне, с надом да ће систем рогови-свеће, иако у овом делу света више није неопходан, наставити да функционише по инерцији, услед недостатка нових идеја за смислено упошљавање бирократске пропагандне машинерије Великог брата.

Ако тако буде - а извесно је да ће бити - већ за коју недељу ће, рачунајући на кратко памћење јавног мњења, моћи да наставе са слањем "позитивних" и мање позитивних, али у сваком случају "јасних и снажних порука", "конструктивним дијалозима", "суочавањима са непријатним чињеницама", "имплементацијама" и осталим "симпатичним" активностима.

Регионална сарадња ће поново постати приоритет.

Show must go on.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.