Размишљање о свевременској садашњици

Нуди му власт над свим царствима земаљским, само њему да се поклони, али Христос га гони од себе и одговара му да се треба клањати само Господу Богу своме и њему служити. Откуда Сотони власт над свим царствима земаљским да би је могао понудити Исусу? Нема је, наравно, па се служи лажима, са намјером да намами Исуса да преко страсти за влашћу пристане њему да служи. Нуди му и да скочи са крила храма, јер ће га анђели, као сина Божјег, сачувати, али он му одговара да не треба Господа Бога свога кушати.

Не желећи да га чудо дефинише, мада посједује моћ над чудима, Исус Христос одолијева глади, не лакоми се на власт, и одбија да искушава Господа Бога. У сва три случаја бира љубав, вјеру и службу према своме оцу и Творцу. Он не прихвата трговину како би се људима учинило да им се исплати да га слушају. Он одбија Фаустовски принцип “ја теби, ти мени” и склапање било каквог пакта са ђаволом.

Сотона одлази, али на неко вријеме, јер Га никада неће оставити на миру. Сва историја човјечанства, од Исуса Христоса па наовамо, обиљежена је борбом између небеског и земаљског, борбом између добра и зла, између слободе и ропства, истине и лажи, љубави и мржње, за правду, а против неправде. У суштини, људи су бирали сопствену судбину у зависности од тога коме су се господару приклонили и служили му. Кнез Лазар је, као и Христос, на Косову пољу одабрао правог господара и тиме своме роду за вјечност оставио Видовдански завјет: земаљско је за малена царство, а небеско вјечно и довијека.

Да ли је земаљским царством, у данашњем времену, ипак завладао Сотона, и то баш у ономе облику, и на начин како је пророчки предвидио Достојевски кроз ријечи севиљског језуитског кардинала? Зна се када и зна се којом приликом. Није ли инквизитор у савременом добу постао брат? А велики је морао да остане велики, јер мали и осредњи немају неопходну моћ и силину да би руководили свијетом? Нису ли велики Слободан Јовановић и Јован Скерлић давно спознали и саопштили своме роду да је Бог умро у души европског човјека?

КАКО ЈЕ ДАНАС

Једнако сада као и тада, да ли управитељи царства земаљског сматрају да они посједују право на познавање тајне разликовања добра и зла? Вјерују ли да само њима припада право да све вежу и развезују? Иако малобројни, чини се да они прихватају одговорност на себе да изграде срећу читавог човјечанства. Није ли једини задатак обичног свијета само да им се поклони и покори? Онима који тако ураде управитељи могу гарантовати и личну и колективну срећу. Они су спремни да умјесто пустињског камења људима понуде довољно хљеба, како би им укинули исконски страх од глади. У савременом свијету хљеб је оваплоћен у новцу који је довољан алат човјека да би себи обезбиједио пристојан живот. Нахраните нас, па макар нас и заробили, виче маса према управитељима.

Поред тога не сматрају ли они да за обичног човјека нема несноснијег терета од слободе избора. Слобода подразумијева и одговорност и прихватање ризика погрешне одлуке. Зато би људи да тај терет препусте некоме другом и на тај начин умире сопствену савјест. Нису ли комфоран живот и мирна савјест све што треба за срећу савременог човјека?

Нису ли управљачке елите политичког запада, и сви они који настоје да им се придруже, прихватили Сотонине услове и не реализују ли ревносно његове планове? И док је тако, коме је уопште важан национални идентитет било кога народа, неке државне границе, или криминогено понашање реализатора? Зар није важна само реализацији ове свевременске замисли? Ако је главна замисао потекла од истог зла, онда у основи акције мора да буде лаж, превара и лукавство, а истина, љубав и правда могу да послуже само као инструменти маскирања и обмањивања народа. Декламовање заштите националних интереса су, по свој прилици, само маска за народ и алат како би се на власти одржали агилни реализатори њихових планова. Није ли то мамац којим ће вук привући овце у своје чељусти? Пакт са ђаволом је, изгледа, одавно склопљен, и док се главни садржај реализује све друго ће се толерисати.

ОПАСНОСТ

Опасност представљају само они који искрено вјерују да је Господ истина и да је Он једини господар коме се треба клањати и коме треба служити, тј. они који бирају Царство небеско и који одбацују Сотону као господара. Дакле, опасност представљају они који се држе истине, који не прихватају ропство, и који држе до завјета мајке Јевросиме:

“Немој, сине, говорити криво,

ни по бабу ни по стричевима,

већ по правди Бога истинога;

Немој, сине, изгубити душе;

Боље ти је изгубити главу,

него своју огријешити душу.”

Ово није формално питање, већ дубоко суштинско. У питању су два супротстављена система вриједности. У једном се нуди и прима мито, а у другом се мито не нуди, нити се прима. Једни прихватају партијско ропство, други слободно бирају частан и достојанствен живот на рачун свога комфора. Једни се ослањају на моћ новца, на силу власти и ауторитет одређених идола, а други слободу, љубав, истину, правду, љепоту, доброту и наду никако не одвајају од Господа Исуса Христоса, и знају да је највећа моћ и сила у спознању Бога свога.

Све више постаје очигледније да је партократија, као облик владавине друштвом, врхунски Сотонин изум којим се убија оно што је најбоље и најљепше у човјеку и претвара га у савременог роба и политичку проститутку.

Ако се уз помоћ куповине гласова, уцјеном, обећањима и условљавањима дође на власт, не значи ли то да су се користили дарови нечастивог? А знамо да нико не даје дарове, а да не мисли на уздарје. Од такве власти не очекује ли се да служи њему и да се њему клања. Ту је Господ непожељан, одбачен и отјеран. Таква власт се никада неће запитати оно што се Христос запитао: каква је то слобода ако се послушност купује хљебовима. Властодршци ће умирити сопствену савјест увјеравајући себе да је то било неопходно у данашњем времену, јер то исто раде и противници. Само, ми ћемо управљати по правди Бога истинитога, а они то не би. Па нормално је да се мало служимо и преварама како би се дошло на власт. У противном, никада не бисмо дошли на власт и дозволили бисмо злу да зацарује.

Ко је те “праведнике” увјерио да је наивно, па чак и помало болесно, када понеко у овом времену вјерује да се на власт, ако желимо да буде од Бога, мора доћи на частан и поштен начин? Такви се посматрају као психијатријски случајеви, неснађени и неприлагођени времену. То су људи који слабо процјењују свој утицај на цјелокупно друштво па су стога екстремно горди.

А вјерујући свијет?

Увијек ће се уздати у Господа да све то допушта са неким разлогом. Уздаће се помало и у мајку Русију и вјеровати да ће управо она исправити све оно што је криво насађено.

(Аутор је магистар политикологије и пензионисани бригадир ОС БиХ и пуковник ВРС)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.