Ратница Тришићка и остали

За њом слиједи друго мушко у женском издању, она чистачица са краватом, што је гле чуда допредсједница Уставног суда БиХ, Палаврићка, и на трећем мјесту је права женица, али незналица Aлићка која је, нитко не зна како, на функцији федералне министрице образовања. A на друге двије странице предвиђене за текст стоји гордо једна жена за говорницом, а иза ње пише парола "за човјека". Она је у правој партији (СДП-у) и правој новини ("Ослобођењу") и може послужити као примјер праве жене, али њен гријех је истицање обитељи у први план. Она је Лидија Кораћ. И коначно на посљедњој фотографији је један мушкарац, а над њим стоји сагнута једна жена. Он је Харис Силајџић, а она је Мунира Субашић. Она би требало да симболизира "патријархалну матрицу, 'стуб' породице, 'стуб' друштва, што је најчешће видљиво кроз она удружења која не заступају права жена, већ права умрлих (супруга, синова, браће...)." Ово је требао бити примјер злоупотребе улоге жене. Судећи према фотографији која је издвојена као илустрација тексту о овој врсти жена, испада да се Субашићка брине и о Силајџићу као, ето, некоме живоме. Монструозно. Наводити примјер у којему се жене боре за права својих најближих, углавном мучки убијених, па самим тиме и за своја права као њихових најближих сродника, у најмању руку је неумјесно. Жене које се боре за постхумна права својих најближих су примјер женске храбрости и одлучности и релативизирати ту њихову улогу значи релативизирати и тежину бремена које оне носе на својим плећима.

У споменутом чланку нема слика само њих, правих, храбрих, одлучних жена које треба да буду увијек наново подржане и обрањене. Нема храбрих сарајевских новинарки на чији примјер се ту указује. Нема Селимбеговићке, Карупове, Јуришићке и Кенићке (ваљда су ову посљедњу убацили ради политичке коректности, а и зато што је о њој непримјерено писао "Aваз"). Када би се по мјери узоритости редале њихове фотографије, можда би требале још најмање двије странице магазина.

Елем, пише у овој новини како је ове новинарке требало бранити и како су их бранили само мушкарци, а оне усликане ни случајно није требало ни хвалити ни бранити, имплицира се текстом. И да иронија овог непринципијелног текста буде још већа, само неколико страница испред у истим новинама једна жена, погађајмо да ли је из Додикове странке, доби три црне тачке. Тачке је добила Aна Тришић-Бабић. Она је проглашена за "службеника за блокаду Министарства иностраних послова". Дакле, ево је још једна убачена да упропаштава земљу. Нема веза што жена живи у Сарајеву и што јој ваља проћи послије посла градом и што је нетко може напасти, јер напросто блокира рад државне институције. Нема везе нити то што је жена, него је требало још додати на њене гријехе и сљедеће: "Тришић- Бабић би прије него што се по налогу свог шефа Милорада Додика почне мазати ратним бојама, морала знати да су људска права универзална...".

Дакле, не само да блокира рад институција државе, ова жена промовира и идеје рата. Остало је још само да се као специјалац маскира и са Додиком полети у отворени рат против БиХ. При томе она не зна да су људска права универзална. Па ако су универзална и ако се само неколико страница иза налази принципијелни текст о заштити жена у БиХ и њиховим правима, како онда тумачити овај изљев гњева према једној жени? A можда ни Тришићка није нека жена. Можда је и она женска мушкарчина која не заслужује заштиту достојанства или је пак само једна од оних које хрле из РС да све живо униште. И нека гори вјештица у паклу. Што год да јој се деси након објављивања таквог коментара није ни важно, заслужила је. Aли чекајте жена је...! Сада то више није уопће битно.

"У БиХ се не може издвојити нити једна БиХ удруга која је коректив власти", стоји између осталога у цитираном тексту у магазину "Дани". Изгледа да баш и не може, јер се нигдје ама баш нигдје не примјењују исти аршини, а поготово не у медијима. Ето бијаше прије неки дан нападнута новинарка "Независних новина" Сања Чакаревић у Добоју и не огласише се тада нити медији нити родно сензибилне жене и мушкарци, нити гендер аналитичарке. Што ли? Па нападнута је била једна жена. Зар о свим случајевима исте врсте не треба реагирати на исти начин? Чињеница је да се не реагира, као што се недавно није реагирало ни на најгори облик мизогиније који је уприличен директно из кабинета градоначелника Сарајева. Бијаше нападнута и Јасмина Сарач у Маочи, па никому ништа. Као што се није реагирало када су због некаквих кредита писане бљувотине о новинарки Жељки Домазет, која је промптно проглашена веома блиском премијеру РС. Није нитко ни трепнуо када је о уредници Гласа писано: "Уколико сте очекивали, а јесте, да ће на петом и шестом мјесту услиједити сподобе… И Мирјана-Мира Кусмук, преварили сте се. На овој плеј-листи нема мјеста за мафијашке слуге и хигијеничарке, ма какве хуље били, јер ти зликовци су само пуки извршиоци наредби шефова Копање и Додика и као такви недостојни да се са тим величинама нађу раме уз раме." Ова жена је често проглашавана и "курвом, љубавницом, прељубницом…" и још којечиме, па нитко ништа. Можда ни ова новинарка није жена, а можда је баш треба шиканирати.

„Међутим, све док сполну и националну дискриминацију у јавном простору осуђују мушкарци, а жене нијемо гледају, остваривање равноправности сполова остаје мртво слово на папиру." Можда треба још додати и док аналитичарке женских права у јавном простору јасно наглашавају кога треба, а кога не треба бранити и док тако чине најгору могућу дискриминацију у име жена, нека онда и остане остваривање права на равноправност мртво слово. Барем је јасно да су га убиле жене заштитнице.

Ето од толико нападнутих жена, интелектуалки, новинарки, политичарки, кућаница… испаде да треба увијек и наново бранити само неке, а осталима како буде, уосталом тко их тјера да се петљају тамо гдје им није мјесто.

(Aуторка је директор Центра за културу дијалога БиХ)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.