Рат за ратне пензије

Рат је, то је сваком јасно, тежи од мира. И у миру се може умријети, али у рату се лакше умире иако је рат тежи. У рату се и лакше заврши факултет, иако је рат пуно тежи. У рату се лакше него ли у миру човјек и обогати, иако је рат тежи од мира. У рату се лако и убије. Није лако у миру убити, ако се у миру убије - човјек је убица. И ако се ради о самоодбрани, опет је то убиство. Убиство у самоодбрани, убиство у афекту, убиство без предумишљаја, али опет убиство. Ниједна часна и поштена света књига не разликује рат од мира, човјека у рату од човјека у миру. Исти је то човјек у рату као и у миру, само су казне мање или никакве. За убиство Срба у Сарајеву, скоро нико није одговарао. Јер, био је рат а Срби у Сарајеву, и, иако их је било довољно за убити, ником у врху власти није било стало до њих. Осим кад је требало копати ровове или служити за живи зид. Осим икебана попут Јована Дивјака, који је свој народ замијенио другим и постао шта јесте, налет га бре било (ово да ме и он разуме, да ми може опет написати писмо у којем ми упорно доказује да је човек). Марко Вешовић је био и остао Црногорац сарајевске "ћаршије", преживар на заступничкој клупи Харета Силајџића и Странке за БиХ. Хм, с обзиром на то у шта се Црна Гора претворила, мислим да ће ускоро и код већине Црногораца умјесто глади за чојством и јунаштвом, прорадити глад за еврима. Неки кажу да већ јесте, али ја упорно одбијам да повјерујем у то.

Рат за кукавицу

Рат је, бар што се тиче кукавица као што сам ја, јако гадна ствар. Још се сјећам звиждука месинга око главе, комада метала који су се закивали у зграде око мене, покиданих удова и просутих... Хм, што ме не 'уставите? Ја кад почнем, нема краја. Некад се послије и исповраћам. Може бити и тај ПТСП, ђаво ће га знати, али кад почнем о рату - слике које слажем су ужасне за невјероват'. Лоше и спавам, мртви ми људи на сан долазе, ш њима се здраво и живо испричам као сад с вама (не буди примијењено, пу, пу, пу...). Елем, мени се тај рат нимало не свиђа, углавном због тог убијања и рањавања. Ипак, кажу да о укусима не вриједи расправљати. Рецимо, кад видим са колико сладострасти причају о том рату у том Сарајеву, упитам се јесмо ли уопште живјели у истом рату. Раширене зјенице ратних приповједача и тумача ратних прилика, ноздрве које се шире и сужавају при удисању, положај обрва и настојање да се, упркос огромном задовољству, изгледа намрштено, ужасава ме. Јер, слика и тон ми кажу да ликови на ТВ-у уживају у својим грозним сјећањима.

Рат и ја који нисам "у ред"

Дозвољавам да нешто није у реду са мном. Жене и ја не волимо рат. Можда имам мањак мушких хормона? У гадној ситуацији урадим што не бих ни у сну, касније сам са собом умирем од страха. При том, наравно, свим силама сакривам колика сам кукавица. Има и жена које воле рат, али мало. Додуше, има и жена руњавијих и длакавијих од мене, па шта се може... Можда због тог мањка мушких хормона, не могу одгледати утакмицу до краја? Ђаво ће га знати, нисам у ред па ето. Ужасава ме и лакоћа убијања у рату. Ту сваки мали миш може без проблема убити човјека моје величине, и то једним прстом, оним на окидачу пушке. Пиштољ бих, мислим, преживио. Само у филму Анђе Џоли, злочести Сербси могу убијати људе једним хицем из малеханог пиштоља, и то тако да они падају као од топлотног удара и слажу се један поред другог као они квадратићи и правоугаоници у игри "тетрис". Не знам ништа горе што човјек може учинити од убијања непознатих људи, поготово жена и дјеце. Чуо сам једну ужасну причу, и то из више извора, о једној новинарки, Американки, која је плаћала животиње у људском облику да убијају дјецу снајпером, да би она то могла снимити и коментарисати. И то баш у и око тог Сарајева. Упорно одбијам повјеровати у то, иако ме нешто стално нагони да опет почнем чепркати по томе што сам чуо. Страшније од убијања је једино кад смрт неком постане бизнис. И то, Бог да нас све сачува, дјечија смрт.

Рат и излази

Људи на рат реагују свакако. Нормалан човјек тражи излаз. Ако се човјек уплаши за своју слободу, свој начин живота, свој родни крај, своју породицу, узме пушку у руке и стави главу у торбу и понесе обоје до прве борбене линије. Нормалан човјек, човјек који од рата очекује само да остане жив и да не убије ако баш не мора, уредно причека позив за мобилизацију па оде задужити пушку и униформу, ако мисли да његов начин живота и борба оних који га мобилишу, ишта вриједе. Тада брани себе, своје, свој образ и свој начин живота. Понављам, нисам "у ред", лако је могуће да нисам у праву. Можда треба узети пушку и малтретирати људе, као онај несретни Батко (не онај који малтретира са Телевизије већ онај који је малтретирао људе на Грбавици) или као они Цацо и Јука из сарајевске ћаршијске војске данас познате и као Армија РБиХ. Шта ћу, превише сам читао, превише питања постављам. Као они који се радије питају како ради пушка него што узму пушку и оду малтретирати људе. Баш блесаво у рату, зар не? Као да се у миру питате како ауто иде умјесто да сједнете и возите га.

Рат у којем се шејтан буди и неће да спава

Не да ми шејтан мира, па се упитам и како је Срђан Алексић настрадао спашавајући пријатеља од малтретирања требињских кабадахија. Волим храбре људе, иако нисам један од њих. Волим и што је Срђан добио одликовање јер је, спашавајући пријатеља и саборца од малтретирања, сам изгубио живот. Сазнао сам како је Срђану најмање важно било, као што би било и мени, што му је пријатељ био Муслиман. Нација је важнија у Сарајеву. Њему то што је човјек Муслиман, као ни мени код мојих пријатеља, није сметало. Хм, да, ту нам се сличности завршавају, јер ја нисам храбар као он. У истој су војној јединици били, пријатељ је чак радио код његових, скупа су јели, спавали, борили се. Заједно су, наиме, били и мобилисани, у исту војску. Мобилисани, велим. Не вјерујем да радо Муслиман иде у српску војску или Србин у муслиманску, али ваља главу и фамилију сачувати. Хм, мало би чудно било и да га није покушао заштитити, кад човјек сазна све ово. Једина је разлика, можда, то што се Срђан Алексић у рату понашао као у миру. Чувао је пријатеља. У рату, саборца. То, ваљда, добар човјек и војник, чини. О овима који су, хтијући или не, убили Срђана, нећу писати. Баш као ни о згаженој мачки или о Горану Бреговићу у прошлој колумни.

Рат послије којег дође мир и не пуца се ни у Зеници

Послије рата, како то већ бива послије рата, дође и тај мир. Не пуца се, фала драгом Богу на Небесима. Као онда кад је, прије него што су у Сарајеву укинули Надреалисте, док је у њему још било мало тог сарајевског духа, на ТВ-у имали епизоду у којој су преживјели дијелили димове из једне четвртине цигарете, пухали дим у теглу па поново удисали. Ту један пита "Је ли, а гдје ти је Фата". Овај каже "У Зеницу о'шла". Први опет пита, пошто рат још није био потпуно јењао: "Пуца ли се тамо?". Други одговара: "Пуцала се овдје, што се не би пуцала тамо". Не знам зашто сам вам ово испричао, али ме тјеши то што не знате ни ви. Не знам ја још пуно тога, зато о томе и не пишем. Их, кад бих још писао о оном о чему појма немам, прсти би ми отпали, и то не само ових четири до шест с којима пишем, већ сви.

Рат и тегобе рата и пораћа

Послије рата који је тежак, људи очекују мир који ће бити лакши. Јер, за лакоћу мира су се и борили. Ја волим рећи: "Благо оном ко са 35 оде у пензију, имао се рашта и борити". И то не инвалидску, као кад се остане без руке или ноге, него данас човјек прав-здрав иште пензију, са мање од 40 година. Зашто? Па, нешто мислим, и те жене и дјеца су били у рату, нахватали се страха и чемера да се и одраслом мушку мушкијем од мене следи крв у жилама, па не ишту никакве пензије нити им је ко спреман дати. Па се питам и зашто су људи, онда, ишли у рат. Због пензије? Не вјерујем. Нећу да вјерујем ни да су ишли у рат да отму туђе, уселе се у туђе куће и станове, узму другима паре и злато. Неки јесу, не браним, али не и већина људи на све три стране, барем оних што их могу и хоћу људима звати. А и морали су вратити туђе, углавном, ако нису прошли добро као Ејуп Ганић, оптуженик за ратне злочине, кад је за мале паре купио туђу вилу у Сарајеву. Ако је неко ишао у рат да би добио пензију, требало му је дати прије рата, и то одједном. Чисто да их послије рата не морају те жене и некадашња дјеца, истраумиранија и страдалнија од њих на пензију спремних, хранити и духанити. Ипак. Сјећају се и шта им је обећано. Закон каже да им то имају дати. Спремни и да не једу, штрајкују глађу само да би добили оно што су у рату изборили. Непринципијелно их покушавају поткупити неким преквалификацијама, неким бизнисима које би покренули, али будући пензионери се не дају смести. Аферим, нека. Човјек се веже за ријеч, крава за рогове. И политичар за фотељу коју добије на изборима. Али, нема рогове, а политичара за ријеч није лако везати.

Рат и шта је у рату и послије рата најбоље

Ко зна шта је у рату најбоље. Пријавити се одмах и однијети своју блесаву главу на какву чуку и тако зарадити споменицу и статус хероја? Побјећи од могућег убијања или смрти? Одслужити своје у униформи, па шта буде? Накрасти се, па послије рата уживати у украденом? Па, не уживају баш, стално су у страху од закона и својих жртава, не ваља ни то. Је ли добро убити? Није. Је ли добро умријети? Непровјерено, али мислим да је то још горе. Да није добро отићи у иностранство, па тамо започети нови живот? Није ни то. Нови живот је као нови бубрег, никад не знаш кад ће те издати, расплакати, натјерати да полудиш и дигнеш руку на себе. Како год, рат рањава и нерањене, убија неубијене, не жали ни никад прежаљене, ни мртви у њему не остану мирни. Некад у рату не можеш ни пријатеља спасити, ни брата, ни оца ни матер, дјецу властиту не можеш сачувати. Ко га воли у кући му... Хм, постоје неки којима је рат најважнији културолошки доживљај па страствено причају о њему, проживљавају сваки тренутак поново и наново, са све већим жаром и сјајем у очима. Баш њима не бих желио више рата, нека грицкају овај прошли док им се не ухара и не отанча као декица из дјетинства. И због њих већ због мене којем је слушања тих мазохиста већ преко главе. Кад би се мени могао измјерити претрпљени бол од слушања тих мазохистичких прича, и ја бих комотно могао у пензију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.