Рат у солитеру Жељка К.

Нурија Бурек, у улазу познат као Мали Нурко, осјетио је топле зраке сунца већ око десет сати. Али, увидио је да је рано, па одлучио још спавати. У исто вријеме је босанско сунце обасјало и чланску карту странке Демократска фронта, предсједника Жељка. Синоћ је, наиме, као и сваке вечери, заспао у згради предсједника Жељка Комшића, најбољег човјека на свијету и у Федерацији, а о Републици Српској да се и не говори. Сунце је миловало и фармерке "левис 501" окачене на балкон Жељка Комшића, брижно сложене "на ћизу", да их не мора пеглати, да их одмах може обући кад се пробуди. Сабиница га је научила свим кућанским пословима, али пеглање му није ишло па ето. Зграда је уживала у сунчаном сарајевском јутру. Тихо је било, улаз је био вишенационалан, мултикултуран и хармоничан, па нико није ишао ни у џамију ни у цркву. У улазу није било фашиста, шовиниста, четника и усташа, само Босанци свих нација.

Упад код Нурке

Одједном се у соби малог Нурке створио главом и брадом он, Жељко Комшић. Нурко је био премлад, родио се пред крај рата, али често је слушао о Жељковим херојствима и немилосрдној агресији коју су спријечили момци у патикама и фармеркама, истим онаквим какве је носио предсједник Комшић. "Добро ј... јутро, пред... предсједниче" измуцао је мали Нурко док је облачио фармерке. Трудио се да му предсједник не види гаће, нарочито позади, није био сигуран кад их је посљедњи пут промијенио. Помисли како би од сада требао спавати у оним црним, купаћим, за базен. Тек кад је Нурија Бурек обукао и закопчао фармерке, предсједник му се обратио. "Смрт фашизму, друже Нурко!". Нурко је салутирао стиснутом шаком и рекао "Смрт фашизму, друже предсједниче! Која је невоља овако рано?". "Невоља, друже Нурко", рекао је предсједник. "Милорад Додик је изјавио да хоће да цијепа Босну. Морамо га спријечити. Друже Нурко, од тебе пуно зависи. Иди од врата до врата, не звони него куцај. Двапут дуго и једном кратко, па загреби, како смо се договорили кад је црвена узбуна. За пола сата састанак кућног савјета". "Разумијем друже Жељко", рекао је Нурко облачећи мајицу с ликом Че Геваре и одјурио кроз врата. "Не иди лифтом, него степеницама. Непријатељ је могао озвучити лифт", напоменуо му је предсједник.

Постројавање у подруму

У 10 и 30, у подрумским просторијама солитера, стајали су постројени они који су могли стајати. Друг Милан је, са својих 90 година, баш као другарица Хидајета, сједио у својим инвалидским колицима, са "амбасадор" деком преко артритичних кољена. Нана Мевзета је обукла маскирну хаљину са зеленим штрафтама, какву је облачила за сваку солитерску узбуну. Комшија Јозо је стискао шаке у џеповима јербо није попио кафу ни запалио цигар, а док то не уради ујутро, с њим се не море причат'. А није хтио рећ', да не кажу да је усташа и да не схвата узбуну озбиљно. Како год, свих стотињак и више житеља солитера су стајали и чекали да им се предсједник обрати. Дирљиво је било гледати како Есмералда стиска уста својој двомјесечној беби, да не би ометала мисли и ријечи предсједника, најпаметнијег човјека у солитеру, Федерацији, а о Републици Српској и Србији и Хрватској да и не говоримо.

Тако је говорио предсједник

"Другарице и другови...", започео је предсједник Жељко. "Куцнуо је час да се и ми, баш као и наши стари, одупремо стоструко моћнијем и наоружанијем непријатељу Босне. Наш вјековни непријатељ, Милорад Додик, запријетио је отцјепљењем Републике Српске од Босне и Херцеговине...". На спомен предсједника сусједног ентитета, улазом се проломио гласан жамор. Утихнуло је кад је предсједник Жељко подигао обје руке. "Мир, другови! Не дајмо да нам осјећаји отупе оштрицу борбе. Дуга је борба пред нама. Као што каже друг Маркс, или Енгелс, заборавио сам а није ни важно, нема побједе без борбе. Борба увијек претходи побједи, а побједа је сама по себи добра. Парафразирам, што би рекао друг Лењин, али је тако. Друг Коча Поповић би рекао, дошле гаће на решето. Јер, заједно смо скупа. А скупа нас је више! Је ли тако, другови?". "Тако јееее...!", одјекнуло је предсједниковим мултиетничким улазом. Неколико нана је чак запљескало и крајем махрама почело брисати сузне очи. "Јух, јух", рекла је нана Мевла, "Благо му мајки и баби, благо му амиџама и деди који га имају. Је ли, Мирсадета, исти они мој зет у Норвешкој". "Јес', јес', исто се чешља, у лер, мајка га родила босанска...". Син Харис је удари лактом у ребра, она удари Мевлу, па се тишина опет врати у улаз. "Покупи све мобителе, друже Нурко. Ако међу нама има издајника, треба их спријечити. Друже Хајрудине, ти пресијеци телефонске водове у подруму. Мобителе предајте, одмах". Неколико њих одмах извукоше телефоне и дадоше их Нурки који их убаци у црну кесу за смеће. И остали пзвадише апарате, и предадоше их надлежном. Другарица Хикмета дошапну нешто Жељку, предсједнику. Овај се уозбиљи и каза: "Другови, имамо дојаву да је међу нама издајник". Читав улаз замукну, а друг Жељко настави: "Мали Хикмет има још један мобител, хтио га је затајити!. Водите га!". Мали Нурко и Мустафа с трећег, узеше Хикмета, малог Хићу, под руке. Хићо се отимао и викао: "Ти си луд, будало једна, јеб'о те Милорад Додик и Република Српска, не дам ти мобител!!!". Станари Жељковог улаза су још неко вријеме чули како Хикметова глава удара о степенице док су га Нурко и Мујо вукли до његовог стана и сакривеног мобитела. "Закључајте га у ћенифу и баците кључ преко балкона, касније ћемо га стријељати", довикнуо је друг Жељко за њима.

Подјела материјално-техничких средстава

"За мном, другови!", рече предсједник кад је кренуо према подруму. У подруму је узео сјекиру и развали летве на подруму од свог стана. Унутра је био велики амерички ормар, онај из рекламе. На њему катанац од пола киле. Откључао је катанац и покренуо врата. Читав солитер је отворених уста гледао уредно сложене пушке, бомбе, ручне ракетне бацаче, митраљезе и сандуке с муницијом. "Станите у ред", рекао је предсједник. Прву пушку је добио стари Салих. Одмах је за пас ставио оквире с муницијом. "Вас двоје у колицима Милане и Хидајета, бићете у приземљу, с митраљезима. Нема повлачења уз басамаке ни да хоћете! Струју ћемо искључити, тако да и не помислите на лифт. Нема повлачења пред фашизмом!". Двоје старих се згледало, точкови колица су злокобно зашкрипали. Помислише како није поштено да најстарији први умру. Не знају ови млади како је сладак живот кад истиче. Жељко К. је наставио дијелити оружје. Мустафу је запала пушка и шест бомби, стару Мевзету митраљез М-84, јербо је слабог вида па да не промашује превише. Два снајпера су запала малог Нурку и Мустафу. Дајући им убојито оружје, предсједник је рекао: "Вас два на кров зграде. Пуцајте на све што вам се учини сумњиво. Боље десет погођених пријатеља него један промашен непријатељ. А и међу нашима мора бити жртава. Поведите дјецу са собом, боље да изгину него да живе у фашизму. Нека виде пријатељи Босне како душманин ни дјецу не штеди".

Мисија друга Алена

Док су се станари Жељковог улаза стењући и дахћући пењали по степеницама вукући оружје и опрему, друг Жељко је позвао прстом малог Алена. Ален престаде брисати цвикере са астрономском диоптријом, стави их на нос и приђе другу Жељку толико близу да га је ударио носом у браду, салутирајући као на вјежбама. "Алене, за тебе имам посебан задатак. Јасно ти је да је непријатељ хиљаду пута јачи и наоружанији?". Ален климну главом. "Твој ће задатак бити да одеш до пријатеља Босне, до Алана Нурија, Бона Вокса, Флоренс Артман и других. Да свједочиш о нашој храброј борби, о томе како су голоруке нане и дјеца у старкама и најкама одбранила Босну и спасила образ човјечанству. Ти си вазда имао најбоље задаћнице у школи. Можеш ли ти то, Алене?". "Могу, друже Жељко", рече Ален са сузом иза цвикера, шмркну и додаде: "Ја бих остао, друже Жеља, да се борим с вама. Јесам ћорав, али сам одличан за блиску борбу". Друг Жељко отра сузу с носа и рече: "Твој је задатак битнији, друже Алене. Кад нас више не буде нека се вијори застава Босне и нека наше идеје о мултикултури и толеранцији и даље живе. Поносим се тобом, друже Алене". Рекавши то, предсједник извуче роза коверту и пружи је младом борцу. "Узми. Овде ти је осамсто десет марака и 30 фенинга. С тим можеш и даље од Америке. Ако кажеш да си из Босне, можда нећеш ни платити, мерхаметли су људи кад им Босну споменеш. Кад год можеш, једи кору с дрвета, као прави партизан. Уштедјећеш ако будеш паметан и шверцујеш се у возу, као прави омладинац. Брод није скуп ако не платиш. Завуци се негдје у ложионицу и кради из кухиње. Прво потражи Бона Вокса, он је стари пријатељ Босне. Реци им да смо се јуначки борили и храбро изгинули. Па нека пожури донаторе..". Друг Ален је јецајући пошао према степеницама и посрћући преко њих кренуо у непознато, да свједочи о храброј борби антифашиста из предсједниковог мултиетничког солитера...

Издаја из министровог солитера

Доље, на улици, ништа није мирисало на рат и агресију. Мали Нурко је био будан, пратио је преко нишана сусједне зграде, ближе и даље. Видљивост је била добра, видјело се 15 зграда у свим правцима. Други митраљезац, Мустафа, мотао је дуван на тераси, будно мотрећи око себе. Командант Жељко је двогледом пратио околину, кружећи по солитерима окуларима моћне справе. Одједном, окулар је уочио бљесак, пренио га командантовом оштром оку, око мозгу, а командант је завикао: "Правац једанаест и по! На солитеру министра Хаџића, цијев ватреног оружја!!! Пуни и пуцај, дугим рафалима!". Мали Нурко је сасуо читав рафал у удаљену зграду. "Освојили су министрову зграду, фашисти агресорски. Пуни и пуцај! Ако нема времена, само пуцај!!!". Из министрове зграде се такође зачула рафална паљба. Сарајево је тих сати било прекривено ватром и чаурама. Из зграде у зграду се пуцало. Црна пластична врећа у којој су били мобители станара, тако је брујала да је предсједник морао да смрска њен садржај ватрогасном сјекиром и подрумском мацолом.

Буђење

Мали Нурко се пробудио сав у зноју. Отишао је у WC, помокрио се и захвалио Богу што је само сањао. Онда се сјети како је атеиста, па се захвали неком кога није видио. Помисли како би се требао истуширати и најзад промијенити гаће, ако налети друг Жељко са важним задатком за њега и остале патриоте.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.