Рат још није завршен

Тим споразумом сматрало се да ће се коначно уредити сва спорна питања која иначе јавно међународно и дипломатско право сматра потребним да би се уредили дипломатски односи. Тада су све државе пристале да учествују у некој врсти историјског помирења и регулисањем свих односа везаних за имовину бивше нам државе. Једно од оних питања која и данас муче питање је приватних права која су регулисана анексом Г тог споразума. Дословце, једноставним, лаичким и лаконским језиком речено, то питање се уређује тако да су све државе гаранти да ће се та имовина вратити стварним власницима. Тако пише на папиру. Међутим, у пракси та норма уопште није примењена.

Нафтовод

Споразум о нормализацији и регулисању односа између СРЈ и Хрватске усвојен је 1995. Амбасадор СРЈ Милан Симурдић ми је једном приликом рекао да је тада од стране Ричарда Холбрука добио увјеравања да ће тај споразум бити примењен за пола године. Тих пола године, ево, траје скоро 30. Мислило се да ће се то питање регулисати у неком управном поступку доказивањем одређених права. Показало се да то није нимало лак задатак.

Мора се знати и да је тадашња сложена држава имала врло мултиплициране односе у вези са заједничким улагањима у многе капиталне пројекте, превасходно нагласио бих ХЕ "Ђердап", или улагање у атомску централу "Кршко", Југословенски нафтовод.

Али оно питање које нас највише сада интересује јесте "Јадрански нафтовод". Он је фактички финансиран заједничким средствима република. Моја маленкост је у том моменту радила у Привредној банци Сарајево, тако да знам да је БиХ издвојила трећину средстава ради грађења тог нафтовода који је ишао од Омишаља до Крка, па све до рафинерије Панчево. Избијањем ратних дејстава Хрватска је прекинула ту тзв. "пипу". Промењен је назив и она је присвојила сва управљачка права. Од тада, до данас, она управља овим нафтоводом и баштини право да наплаћује БиХ и Србији проток нафте.

Отимачина

Оно што јавност највише интригира јесте и чињеница немогућности да се примени норма о враћању оне имовине која је грађена средствима правних субјеката тадашњих друштвених предузећа у другим републикама. То питање је искључиво на терену примене права Хрватске. Зашто? Зато што све остале државе то питање не стављају уопште као спорно и све земље, односно садашње државе бивше СФРЈ, једне другој су враћале те некретнине уколико се то докаже и спроведе одговарајући судски и управни поступак. Хрватска држава је, пак, кренула једном другом логиком. Заузето је становиште да се не могу вратити некретнине предузећа правних лица, друштава из бивше државе, због следећих разлога. Први је чињеница да је то била такозвана друштвена својина и њихови правници и судови по становишту Уставног суда држе да је потребно доказати да је та друштвена својина у одговарајућем поступку, пошто у Хрватској нема друштвене својине - укинута је 1997. године.

Хрватска држава је још 1951. године уредбом забранила бх. и српским фирмама располагање било каквом имовином и правима и та уредба, чији је термин био орочен на годину дана - и данас важи. У јуну 1992. донесена је друга уредба са законском снагом од годину дана, којом је све оно што је било српско проглашено за хрватско и на основу тога је у земљишним књигама једним потезом пера, решењем судова и земљишно-књижних уреда та имовина проглашена за државну имовину Хрватске.

Од тада се та имовина давала другим правним лицима. Та правна лица су имовину залагала и њоме управљала, тако да у овом моменту сматрам да ни 30 одсто те имовине суштински више није у власништву државе Хрватске и њених органа. Међутим, ствар је постала правно интересантнија 2018, када је Хрватска држава донела Закон о закупу тих непокретности. То им је омогућило да издају ту имовину на 30 година. Један од оних који су то искористили је и Петар Ћорлука, власник фирме "Виолета", који је узео један од српских хотела у Макарској.

Нојева глава

Нажалост, Комисија за сукцесију не ради. Не ради, јер су хрватска држава и њихови чланови те комисије одлучили да се не састају. Проблем је стављен под земљу као "нојева глава" и с те стране нема никаквих помака да ће се ишта решавати. Државе не желе да искористе једну правну могућност, а то је да почну арбитражу, која је иначе регулисана Споразумом о сукцесији, закљученим на основу "Бечке конвенције о праву уговора".

Хрватска држава сматра да је потребно да се закључи такозвани "билатерални споразум", односно уговор којим се између тих дотичних држава регулише то питање. Пре него што је донет Споразум о сукцесији, такав споразум је хрватска држава направила са Словенијом и Македонијом и на основу тога Словенци су добили некретнине. Са другим државама Хрватска није направила такав споразум и избегава то.

На нашу велику жалост, такав став је заузет и пред судом у Стразбуру, где је лобирањем хрватског већа у предметима "Младост турист" и "Неимар" из Новог Сада заузето становиште да се не може извршити повраћај док се не регулишу ти односи из билатералног Споразума, које из предметних разлога хрватска држава не жели да закључи.

Друго важно питање је питање својине. Хрватски правници сматрају да право коришћења није својина. Оно што је интересантно јесте да је то питање у Хрватској регулисано давно, али оно што морамо да нагласимо и што држава Хрватска заборавља, а то је да су Словенцима исто то признали. Значи, њима су признали друштвену својину као приватну, њиховим предузећима и друштвима су вратили ту имовину.

Судска пракса

Трећи разлог који је невероватно баналан, зашто Хрватска не враћа ову имовину, јесте став суда Стразбур који је апсурдан - они сматрају да је хрватска држава пришла Савету Европе и суду у Стразбуру 1997. Суд је заузео становиште да се с те стране та права примењују од момента приступа и да се не може његово својство тумачити унатраг. Да би ствар била апсурдна, у познатом случају рушења цркве у селу Коњевић Поље, случај "Фата Орловић против БиХ", заузето је супротно становиште. Суд је стао на становиште да је то елементарно људско право и да с те стране није битно време потписа, него је битно да се поштује норма, елементарна норма о праву на имовину.

Полазећи од те чињенице поднео сам две представке у којима је затражено да се судска пракса уједначи. Она је поднесена прошле године, а недавно сам добио информацију да је Савет министара одлучио да ово питање изнесе на Велико веће суда Стразбур. Ако се овај проблем реши на начин који је правно једино могућ, ми ћемо доживети једно велико олакшање и моћи ћемо рећи да смо успели у нашој намери да суд Стразбур једнако третира све државе са ових простора. На тај начин би се коначно завршио рат на овим просторима.

Пише: Зоран Ристић, адвокат и предсједник Удружења "Одузета имовина"

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.