Распад Титаника

Опис одговара послијератној Босни и Херцеговини, склепаној назор и нахеро, као што одговара поређење са бродом “Титаник” који је потонуо већ приликом прве пловидбе. Давно потонуо, а сад јавили да се и распада на дну океана. Тако је и БиХ прво потонула у грађански рат, потом се копрцала  тридесет година кршењем мировног споразума од стране западних сила, а сада се и неповратно распада.  Када је након скоро четворогодишњег рата у коме су ратовали сви против свакога, а муслимани и међусобно, закључен Општи оквирни споразум за мир у БиХ, познат као Дејтонски споразум, амерички креатори споразума нису ни вјеровали у опстанак своје творевине. Након бројних мировних иницијатива и планова, рат је стао 21. новембра 1995. године парафирањем мировног споразума у Дејтону, а потом и формалним потписивањем у Паризу 14. децембра исте године.

Створена је “Босна и Херцеговина” без одређења уставноправног статуса, али са јасно одређеним унутрашњим границама. Не било каквим, већ прецизно уцртаним на географској карти у омјеру 1:50.000 и потврђеној посебним Анексом 2. Дејтонског споразума, под називом “Споразум о међуентитетској линији разграничења и повезаним питањима”. Да се зна граница када се БиХ очекивано распадне. Остала је спорна линија разграничења у области Брчког, па је  чланом 5. тог споразума утврђена “обавезујућа арбитража (САМО) спорног дијела међуентитетске линије разграничења у подручју Брчког”. Императивна норма која је грубо прекршена арбитражном одлуком о читавој области у зони Брчког, проглашењем посебног дистрикта Босне и Херцеговине. 

Држава само споља, а унутар само ентитети 

Иако формално чланица Уједињених нација још од маја 1992. године, послијератној “Босни и Херцеговини” је тек Дејтонским споразумом избором власти на свим нивоима међународно признате територије,  створен правни и стварни основ за постојање. Рекло би се да је територија једина одредница коју БиХ има као заједничка држава Срба, Хрвата и Бошњака. При томе је скоро сав унутрашњи суверенитет припао двама ентитетима као саставницама - Републици Српској и Федерацији БиХ, које су претходно постојале и као потписнице свих 11 анекса Дејтонског споразума, створиле дејтонску  “Босну и Херцеговину”. Много тога што је уређено Дејтонским споразумом и његовим Анексом 4. који је Устав БиХ,  како би се како-тако саставила држава два ентитета и три конститутивна народа,  извитоперено је противправним дјеловањем седам високих представника потпомогнутим исто тако противправним дјеловањем  тзв. међународне заједнице кроз Савјет за имплементацију мира - ПИК, самоизабраним тијелом самоизабраних земаља и организација, без икаквог помињања у Дејтонском споразуму и његових 11 анекса, самим тим без икакве надлежности. Анексом 10. Дејтонског споразума предвиђен је и високи представник, али само један, што је био Карл Билт, иако их је досад било седам. Послије Билта је настављено са још шесторицом, које је потврђивао Савјет безбједности УН, рачунајући и Кристијана Шварц Шилинга, што потврђује тадашњи предсједавајући Савјета безбједности, што се може наћи на интернету на страници https://www.securitycouncilreport.org/atf/cf/%7B65BFCF9B-6D27-4E9C-8CD3-CF6E4FF96FF9%7D/Bosnia%20S2006%2061.pdf.

Ова садашња криминална штеточина корумпирана високом платом, коју пале на гурање како коме затреба, није високи представник по Дејтонском споразуму, већ њемачки туриста и самозванац, на кога не вриједи трошити тастатуру. 

Дејтонским споразумом настала је “Босна и Херцеговина” која се вољом страна потписница одрекла и оно мало суверенитета тражећи да буде именован високи представник (дакле само један, не и високи представници) који ће странама помагати (никако наређивати, доносити законе, смјењивати демократски изабране функционере, наметати “реформе”) у спровођењу онога што су стране пристале потписујући 11 анекса. Анекс 4. као Устав БиХ утврдио је да постоје само три органа који у свом називу имају одредницу “Босна и Херцеговина” - Предсједништво (члан 5. Устава), Уставни суд (члан 6) и Централна банка (члан 7). Ово су одредбе императивне природе и назив “Босна и Херцеговина” по Уставу БиХ не припада Парламентарној скупштини, Савјету министара, као ни бројним другим,  по Уставу БиХ непостојећим институцијама и установама којима је противправно додато да су органи БиХ - Суд БиХ, Тужилаштво БиХ, Оружане снаге, Централна изборна комисија, сва министарства при Савјету министара и сви други квазиоргани и предузећа као нпр. “Електропривреда БиХ” која дјелује тек на 25% територије БиХ. 

Не постоји Уставни суд БиХ 

Одрицање још једног дијела суверенитета БиХ огледа се у избору  три стране судије Уставног суда БиХ које бира странац - предсједник Европског суда за људска права. Чланом 6. тачка 1. Устава БиХ прописано је: “Састав: Уставни суд Босне и Херцеговине има девет чланова”. То је одредба императивне, обавезујуће природе, правнички речено - ИУС ЦОГЕНС. У међународном праву, а Дејтонски споразум са свим анексима је дио међународног права, ИУС ЦОГЕНС је дефинисан као принудна (императивна) норма општег међународног права. Према члану 53. Бечке конвенције о уговорном праву,  то је свака норма прихваћена и призната од стране међународне заједнице држава у цјелини као норма од које се не дозвољава одступање и која се може измијенити само новом нормом општег међународног права исте природе. Закључењем Дејтонског споразума на који су потпис ставиле и свјетске силе - САД, Велика Британија, Француска, Русија, Њемачка, чланице Уједињених нација и Савјета безбједности, уз њих и Европска унија, тај споразум је постао један од најважнијих докумената међународног права. До данас није мијењан,  јер није ни било нове међународне конференције са свим дејтонским учесницима и свака његова одредба је на снази. Устав БиХ не предвиђа никакав изузетак по коме би Уставни суд БиХ могао постојати ако нема девет чланова. 

Дакле, одредба члана 6. тачка 1. није промијењена од стране потписница Анекса 4 - Устава БиХ. Остаје и одредба тачке 1. под а) која гласи:  “Четири члана бира Представнички дом Федерације, а два члана бира Скупштина Републике Српске”. Ни ова одредба није мијењана, а као што је познато, Народна скупштина Републике Српске није бирала двојицу других судија након што су  мандати судија престали Миодрагу Симовићу, јер је навршио 70 година живота (4. новембра 2022), као и Златку Кнежевићу, јер је поднио оставку због одласка у пензију. И ово је регулисано тачком 1. под ц).  

Уставни суд БиХ сада има само седам судија, од чега су три странца и по двојица Бошњака и Хрвата. Иначе, није имао другог судију Хрвата скоро двије године, јер је мандат престао судији Мати Тадићу средином 2022. године, а нови судија Марин Вукоја је ступио на дужност у мају 2024. године. То значи да Уставни суд БиХ у вишегодишњем периоду није имао девет судија како прописује Устав БиХ.   

Правно - Уставни суд БиХ не може постојати, а поготово не може доносити одлуке ако није испуњен услов пуног састава. На то не утиче одредба члана 5. тачка 2. под а) која гласи: “Већина свих чланова Суда чини кворум”, јер се ради о одредби процедуралне природе, која има важење само у случају да постоји пуни састав од девет чланова, како то прописује Устав БиХ. Република Српска је због сталног прегласавања при доношењу одлука приликом којих су три стране судије увијек гласале уз судије Бошњаке, чиме су већином од пет гласова прегласавале судије из Републике Српске, чак и онда када су уз њихове гласове били и гласови судија из реда Хрвата, као што је то било у фалсификованој “одлуци о конститутивности” (5:4) или о “уставности закона о суд БиХ” (5:4).  Изабрани политички представници из Републике Српске, заједно са хрватским представницима из Федерације, годинама су покушавали да се донесе закон о замјени троје страних судија домаћим судијама. Због бошњачких представника  био је немогућ било какав договор о замјени страних судија након пет година мандата првоименованих судија, како то упућује члан 6.1.д) Устава БиХ.   Република Српска је поступила у складу са Уставом БиХ по коме је “БиХ  демократска држава која функционише у складу са владавином права и има слободне и демократске изборе” (члан 1.2.). Стога је Народна скупштина као највиши орган једне од саставница дејтонске БиХ законом констатовала да су одлуке које доноси крњи Уставни суд БиХ ништаве и да се не могу примјењивати. У томе ништа не мијења ни члан 6. тачка 4. Устава БиХ која регулише да су “одлуке Уставног суда коначне и обавезујуће”.  Јесу, ако постоји Уставни суд, а он не постоји ако нема изабраних девет чланова. Крњи састав Уставног суда БиХ не може постојати, па су и све његове одлуке у непотпуном саставу ако нема девет чланова НИШТАВЕ. Ово зна сваки правник, а детаљно образложење чини то јасним свакоме. О томе се разговарало у емисији Сенада Хаџифејзовића  11. фебруара  2022. уз учешће двојице правника - Бранка Перића, судије “Суда БиХ” и сарајевског адвоката Асима Црналића. Трајала је један сат и може се наћи на интернет адреси: хhttps://www.youtube.com/watch?v=p5Rsa9eL6rw. Занимљив је дио од педесетог минута па надаље, у коме се саговорници слажу да без судија из Републике Српске не постоји  Уставни  суд БиХ. То значи да престаје функционисати и БиХ, јер не постоји један од њена три органа.  Јасно, као што је било јасно и учесницима те емисије.  

Титаник се распада, а странци му свирају  

Завршетак је познат, али из друге приче у којој се каже: “Ја сам те родио,  ја ћу те и убити”. “Не гледајући тачно где гађа, притискајући једнако грчевито окидач и држећи револвер који је био на рафално паљење, невешто и далеко од себе…” пише на крају Андрић.  Тако је колективни Запад са Америком на челу, убио и БиХ која није смогла снаге да се унутрашњим политичким договором  одупре и каже: “Немојте ме више бранити”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.