Рајо из Објекта

 Они којима је сан тешко долазио, лежали су будни, преморено неиспавани, на туђим, љепљивим и врелим спужвама. Кад искочи из комбија, Рајо придржа своју жену, чији је стомак већ увелико успоравао њен корак. Најстарије њихово дијете сачека да се кроз широм отворена врата почне спуштати очева баба. Он јој пружи руку и она се сва навали на дванаестогодишњег дјечака, који је напола изнесе. На својим свакодневним вожњама, никад наспавани, из комбија се спустише још два млађа дјечака, за њима и најмлађе дијете, успорена, поспана дјевојчица. У истом том комбију Рајо је недавно у Објекат довезао своју бројну породицу. Објектом су звали некадашњи мали планинарски дом, у који су смјестили избјеглице.

У рату се увијек губи

С почетка рата у Хрватској, Рајо је боравио у сличном дому недалеко од Новог Сада. Први је побјегао од могућности да буде мобилисан у било чију војску, имао је смисла за све осим за ратовање. Из искуства својих предака, из приповиједања о њиховом страдању откако знају за се, научио је да буде опрезан. Знао је да се у рату губи, ма куда човјек да окрене. Тих дана, пред сам рат, сахранио је своју мајку, умјесто очеву мајку, прастару своју бабу, коју вода по избјеглиштву и која све упорно надживљава. Покупио је своје укућане, понио што је могао и непримјетно нестао из села. Дуго за њега нико није питао, нити примјећивао његов нестанак, јер је свима био неважан и споредан, безначајни Рајо, који је знао само да пије и пијан прави дјецу, како су мислили о њему. Касније, кад су примијетили да Раје нема, они су већ ушли у један потпуно нејасан, али као и увијек, туђи рат, у страшну погибију за нечије интересе и своју пропаст. У таквом рату ратује се кратко, мало, а губи се много, неко све. Рајо је знао да би био тај који губи све.

Брзо се одомаћио и у возу за Суботицу, гдје је на великој и надалеко познатој бувљој пијаци куповао, а затим продавао по Новом Саду и на другим пијацама, по селима и познатим већ избјегличким смјештајима. Првих мјесеци враћао се погужван, знојан и прашњав, вукући на леђима огромне бале везане чврстим пластичним тракама, гамизао је погнут до црне земље, притиснут теретом некад и преко педесет кила. Своје послове, нужно и тегобно, стидљиво и помало, није обављао сам, као многи што су морали из нужде и неимаштине, већ пуном паром, слободно и свестрано. Почео је с одјећом, а онда додавао обућу, козметику, суђе. Почео је сам, а придошла му је жена, дјеца и баба.

Рајо би заузео читав купе у возу, смјестио своју породицу, путовао без возних карата. Старицу би повео да би његова, увијек другачије испричана прича била увјерљива и да би се људи сажалили на њену старост. Код провјере возних карата, Рајо би се пренемагао: "Нема се, брате, говорио је. Једна, двије, па и три карте још некако би се дало, али седам..." Чинио се несрећнијим више него је био, кривио лице у жалостан израз, показивао на своју сенилну бабу. Она није знала куда и зашто путује тако много, више него што би за три своја живота путовала.

Куповина и продаја

Наредног љета, почеше пристизати и Срби избјегли из Босне. У Лугарницу, с двоје мале дјеце, придружи им се и један млади брачни пар из Травника. Лијепи, отмјени, они и њихова његована дјечица, за избјеглице су били веома питоми и смирени, чак ведри и некако сигурни. Смјестише их у једну собицу у којој би боравили ријетко и накратко. С осталим избјеглицама саобраћали су мало, само понекад, опрезно и на одстојању, али одмјерено и љубазно. Довезли су се у новом "Фолксвагеновом" комбију, препуним њихове биране одјеће и вриједних ствари. У дане у којима би боравили у Лугарници, они су у свом комбију путовали за Београд, у аустралијску амбасаду, у којој су, захваљујући добро плаћеним адвокатима, врло брзо добили визу за усељење. Пред полазак, били су необично тужни, видјело се и уплакани, полако су се ослобађали ствари које нису могли понијети. Рајо купи комби, заправо више му га поклонише. Тешка срца, човјек му поклони и своју доскорашњу официрску униформу. У њој је Рајо обилазио вашаре, правио се као бивши борац, који сада мора и на овакав начин да издржава своју бројну породицу. Људи су од њега куповали више и радије него од других продаваца. Припадао је оној сретној врсти људи којима сви и увијек без премишљања притичу у помоћ.

Кад је приспио у Објекат, Рајо је већ имао велико искуство у куповини и продаји, али и корисним, ситним домишљањима. С породицом се одмах пријавио Комесаријату за избјеглице, у Објекту заузео двије веће собе, четири кревета, дјечацима простро мадраце, нашао мјеста за постељину, одјећу, обућу, средства за прање и чишћење, школски прибор за троје дјеце, да би се преко љета забављала читањем и цртањем. Поред обимних пакета са храном, у Црвеном крсту убацили би и додатни килограм млијека у праху за дјевојчицу, као и појачање за исхрану труднице: какао, сиреве, чоколаду, розине, квасац и зачине, а све то и у истој количини, ако не и више, довезао је и из Новог Сада. Рачунајући на саосјећање своје браће у Србији, а посебно овдје на Космету, гдје вјековима знају шта значи бити гоњен и прогоњен и гдје су за братска страдања били још осјетљивији - своју породицу Раја пријави у још два супротна краја на Космету, гдје такође доби колективни боравак, као и све повластице и намирнице потребне његовој породици. Он брзо сазна гдје су све и када вашари и сајмени дани у појединим мјестима на Космету, као и на југу Србије, до куд је својим комбијем зачас могао да се одвезе. Састави распоред одлазака, боравака, продаје и обрачуна своје робе. Сада је продавао још и брашно, уље, шећер и рижу, пасуљ, спужве и струњаче за лежање, ћебад и разне огртаче, којих је имао више него шти је његовима било потребно. А у свему томе људи у Србији су оскудијевали, неке су намирнице куповали ограничено, на бонове, а неких није ни било или се до њих тешко долазило и скупо их се плаћало. Било је вријеме најтежих санкција овој унесрећеној земљи, коју су сви искористили и затим напустили. Сад је Рајо одјећу, и посебно суђе, куповао на бувљацима према Бугарској, а знао је да се залети и према Турској. Људи с којима је раније био смјештен, као и ови с којима је у Објекту, навикли су на то да стално неко одлази и долази, дешавало се да понеко лице не виђају и по неколико недјеља, а не само дана. Чак су се радовали сваком одсуствовању, јер је тако било више мирних дана који су им улијевали наду да ће и они некуд отићи, да неће заувијек остати несрећни заробљеници Објекта. Многи су већ одлазили у Славонију и у БиХ, гдје су се изнова пријављивали, узимали личне исправе и подносили захтјеве за поврат своје имовине, а тај процес је био тежак, пун понижења и увреда и дуго је трајао.

Рајино избивање

Након дужег избивања, Рајином доласку се сви обрадоваше. Мушкарци ће имати још двије мушке руке за разне поправке напуштеног некадашњег планинарског дома који је пропадао, тонуо у прљавштину и у сваку другу биједу. Жене су знале да Рајин комби никад није празан, да у  њему има цигарета, чоколаде и кафе, конца и игала.

Посебно се обрадоваше дјечаци кад се из комбија скотрља велика, права фудбалска лопта. Сад ће у пунијем и појачаном саставу моћи јурити за њом. Сви су жељели да приђу чесми на којој се Рајо уморан и прашњав пљускао хладном водом и покажу му како се радују његовом повратку.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.