Пут пакленог палца

Беспаметан човјек по цијели дан гледа ТВ, мијења тих 100 и више програма и тако му прођу часи, ђаво му сате узме и укњижи их у свој црни тефтер (види рјечник оријентализама), задовољно поскочи и цакне у ваздуху рутавим претпапцима. А паклењак је смислио начин да поштен човјек само палцем уништи своје вријеме, мијењајући програме на телевизији. Даде ђаво и оне телевизоре са равним екраном, слика на њему стварна да се уживо може видјети огањ паклени. Сједне човјек тако и по цијели дан буљи у екран гледајући како полупаметни људи, одрасли и јаки, зарађују милионе ногама. И овај што гледа диви им се и скаче кад ударе ногом лопту а лопта прође кроз она два бијела дирека. Али, добро, и ја знам по сахат (сат)- два гледати како вода преко стијена тече. Најчешће налетим на те турске и латинске сафуњаке. Има ту чудестава разнијех, али ја то не могу никако пофаћати. Доста глумаца игра у више серија, па их некако не могу разликовати. Покушао сам чак пратити једну, шпанску, па сам, рецимо, знао да је Хуан Рамонов полубрат који је у вези са Клаудијом; а она, Клаудија, има матер која јој није матер већ тетка. Сазнао сам то кад је њена матер - тетка, негдје у педесет и некој, открила да не може имати дјеце. Појавила се чак и сумња да су Рамон и његов полубрат у блиском сродству са Клаудијом, да је Рамон и њој полубрат, све док сви са олакшањем (укључујући и мене) нису открили да Рамон и његов полубрат уопште нису род, јер Рамонов отац није Рамонов отац, да је Рамон плод кратке вишеминутне везе покојног надзорника фарме и Рамонове мајке. Тад сам ја схватио зашто сам сумњао да су Рамон и његов полубрат били полубраћа. Рамон је био висок и плавушаст а његов полубрат висок и црномањаст. Матер је била "ни тамо ни 'вамо" па сам закључио да имају различите, не само полуродитеље већ и родитеље. Клаудија је пуно плакала, сузама је испирала своја спознања. Не сумњам да је од тих породичних шокова много око женско, а и понеко мушко, тешку сузу низ чекињави образ спустило.

Полит-сафуњака

Да вам будем искрен колико бих волио бити, ја вам по тој телевизији тражим ове наше политичке несрећнике. Да видим ко се с ким воли, која је партија с ким у браку и ко коме црну вуну преде и ко сад дубоку јаму ближњем коалиционом партнеру копа. Да подсјетим, ова несретна земља, друга најстрашнија на свијету, има два јавна муслиманска програма и један српски. Од та два муслиманска, један је СДП-ов, а други је само бошњачко-муслимански. Два бошњачка програма глуме мултикултуру а српски не глуми, јер нема користи од тога, иако је у Управном одбору само 1 (словима, један) Србин од њих четворо. Хрвати немају програм који сви плаћамо. То је лоше за Хрвате, али није пуно добро ни за друге. Осим за Хрвате попут западнохерцеговачког Сарајлије Славе Кукића. Човјек толико воли Босну да је дјецу послао у Загреб, а другој хрватској дјеци стално понавља да им је земља Босна а главни град Сарајево, а не тај туђи и страни Загреб. Остали програми су полуприватни и приватни, српски, хрватски и бошњачки. Хм, гдје сам оно био? Аха. Ја ту босанскохерцеговачку сапуницу пратим симултано, на више програма, баш као домаћица латиноамеричке серије. Баркам ја тако неку вече, баркам ли баркам, кад ме палац - криминалац доведе до канала ТВ1. Одмах уочих пар ликова. Први, знојавим лицем окренут према мени, био је Младен Иванић, отац и мајка Партије демократског прогреса, то јест ПДП-а. Ја их зовем "Пустите Да Побиједим". Сјећам се да је прије избора у Мостару калкулисао и лизавао се са ХСП-ом Анте Павелића и Живка Будимира и да је хтио продати свој ентитет за фотељу у Сарајеву, уз помоћ бошњачких гласова. Мислим, ко сам ја да судим, човјек је политичар, так'и му пос'о. То је било нешто прије него што сам напрчио свој племенити харцеговачки нос и напустио СНСД. Ама, кад се сјетим те Иванићеве политике, као да видим како неко пише графите по зиду згаженом мачком. Еленеисе (види под "турцизми") живописан је био у тој дијалошкој емисији на ТВ1. Врпољио се на оној столици попут лаке жене на тешкој проби. Овако старом а наивном, на милисекунду ми се учини да му је неугодно на бошњачкој телевизији, али погледах му лице, косицу и положај ногица. Па закључих да му је, можда, вруће у студију. И јесте, и ја сам био, шкембе су се и мени биле "усафуњале" у оном стакленику, а нису ми колик' његове. И ја сам био. То је онај исти стакленик ТВ1 у којем се снима емисија "Ја бирам госте". Ту је Јован Дивјак, генерал и Босанац, говорио како је фин човјек а његови гости како је још бољи човјек него што је фин. Елем (чест турцизам, ако је турцизам), схватио сам да је главни проблем сивог 'тића Младена Иванића из странке Помозите Да Побиједим, столица! Не, није Младен имао медицински проблем са столицом, са проливом или тврдом какицом, већ са оном на којој је сједио. Још од прије рата политички формирана стражњица Младена Иванића, навикла на фотељу, није могла да се носи са тврдом пластиком на коју ју је Младен, ношен политичком потребом да побиједи на изборима по сваку цијену, немилосрдно спустио.

Позив ближњем у невољи

Други лик којег сам "упратио", био је Драган Чавић из ДП-а. Он није имао проблем са столицом. Трећег лика нисам добро видио. Имао је подужу косу, па сам му видио само нос. Сједио је мирно, као на WC шкољки. Његов глас ме је подсјетио на једног новинара којег је Федерална телевизија сажвакала и испљунула на улицу, прије тога га искористила да покаже Србе и Републику Српску горима него што јесу. Хм, нису добри, не кажем, али нису гори од других, поготово нису онакви каквима су их Бакир Хаџиомеровић и екипа са "60 минута" приказивали. Кад схватих који је трећи, водитељски лик, некако умирих палац жељан тражења оних програма са животињама. Прожвакани и испљунути бивши новинар Федералне, несрећни Слободан Васковић, водио је емисију. Морам признати да је Драган Чавић био прилично коректан. Није намјештао косу, није се знојио и врпољио, говорио је доста аргументовано. Али, Младен Иванић из "Помозите Да Побиједим", понашао се као да није политичар. Намјештао је танку косицу преко знојног и високог чела; хоризонтално, одупирао се рукама о тусте бокове, подизао цвикере и гледао некуд испод себе. Да не познајем његов политички профил, помислио бих да му је неугодно зато што је на туђој земљи и на туђој ТВ. Мени није неугодно ни на ФТВ-у ни на државној, није ми било ни на ТВ1, одрастао сам крај џамије, већина пријатеља су ми муслимани. У Сарајеву сам, и оваквом етнички очишћеном и побошњаченом, безсвињетном и безобразном, као код куће. Шта ћете, човјек се лакше саживи с невољом него са туђином. Како год, Младен И. се понашао као жена лошег морала на исповиједи код кардинала. Кад је почео причати како му не дају простора у "Независним новинама", како га не зову на телевизије у РС, како тамо влада непотизам и корупција и како тамо поштен и нормалан човјек не може живјети, нешто ми га бијаше жао. Дошло ми је да негдје набавим његов број телефона, да га позовем код мене у Мостар, у Федерацију. Да подијелим са њим своју срећу. Додуше, не би овдје могао у политику, барем док не докаже да Бошњаке или Хрвате воли више него свој народ. Додуше, већ имају Србе за то. Био би неко вријеме без посла, ја бих му морао одржавати стомачину од онога што напишем. Али, нема везе, гдје има за нас неколико, било би и за њега. У мене ни пси никад не осјете глад. Можда бих га, да је имало физички издржљивији, да су му мишићи жилави као образ, могао "увалити" преко својих пријатеља, Хрвата и Бошњака, у неко градско комунално предузеће. Тамо би могао, има у градској чистоћи још факултетски образованих Срба. Ту би испрљао руке, али би му, можда, с временом, образ постао чист. Морам споменути и да је Слободан Васковић, ваљда поучен горким искуствима, био прилично суздржан, задржан, закочен и, смијем рећи, и објективан. Додуше, у наслову се зезнуо. Назвао је емисију "Опозиција у РС: Живот или прикљученија". Неко му је требао рећи да "прикљученија" нису исто што и "прикључења".

Јамајканчев камен

Друга тема на коју ме је палац одвео, још прије, био је Емир Кустурица и Андрићев град у Вишеграду. И камен са требињске карауле. Требиње (Требинџе) је, иначе, стони град "Орластих" из моје књиге "Гето" (у БиХ се зове Вук), град у којем столује Јамајканац, вођа једне од три банде Гета. Остаци фортификације нису проглашени спомеником било које категорије. Мјештани су већину камена већ искористили за темеље и зидове својих кућа. Кустурица је добио сагласност да узме камен за Андрић град. Кустурицу сам упознао, размијенио пар ријечи с њим. И, да се не лажемо, драг ми је. И због оног што је постигао, и због начина на који је надвисио своју средину. А и имамо заједничке пријатеље, Иву Андрића и Мешу Селимовића. Тад сам видио на дјелу да Хрвати и муслимани нису једини које може ујединити мржња према Србима. Чак и Срби и муслимани могу да се уједине, и то против само једног Србина, Емира Кустурице. И ја бих радије да снима добре филмове, него да гради град, макар хтио материјализовати дјело које је надвисило Босну, Андрићеву "На Дрини ћуприју". Здушно уједињени, српско Требиње и бошњачко Сарајево, скочили су на Кусту, дословно. Мој омиљени бивши новинар БН-а и будући градоначелник Требиња Небојша Вукановић заскакао се да уђе у кадар камере, у дресу Црвене звезде, ваљда процијенивши да већина Требињаца навија за Црвену звезду. Некако се пропео да му чак и рамена камера ухвати, па је окривио чак и владику за то рушење рушевине, јер је Куста добио орден Светог Саве. Добро, нисам му овај пут замјерио, њега и кад питају колико је сати, он спомене владику, већ су сви навикли на то. И, по ко зна који пут, схватио сам шта је то "мултикултура". Мултикултуран је свако ко је спреман да се, скупа са сарајевском чаршијом, бори против било какве изградње, интеграције, надградње, културе, зараде, ако није бошњачка. Чак и борба за повратак Срба или Хрвата, за прављење споменика њиховим мртвима, обиљежавање смрти цивила и војника, зове се четништвом и усташтвом (службени "фашизми" у БиХ), свако помињање бошњачких злочина се зове изједначавањем агресора и жртве. И, да додам, не шалим се за позив Младену Иванићу да живи са мном. Имам кући и фотељу. Само да се мало стрпи за онај посао у градској чистоћи. Мораће овдје схватити да је и у Федерацији конститутиван и као Србин, али да мора имати разумијевања, јер су ратне ране још свјеже. Мора разумјети људе у Мостару. Нису се овдје борили та агресорска, већ за своја права. Зато и имају сваки своју половину града.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.