Пуца лудило!

Ја сам се одувијек дивио психијатрима. Психолозима баш и не, они само објашњавају ствари и баве се углавном групама људи, гледају наћи општи образац понашања и размишљања појединаца и група. Aли, психијатри, е то је већ друга прича. Ја у свом мозгу имам витрине и тунеле у које не завирујем, од сложених потиснутих сјећања до упорно сакриваних разочарења у самог себе, од фрустрација до ломова које никад нисам заварио до краја. Е, па, можете мислити шта се све нађе у туђим мозговима. Зато су психијатри махом људи који ходају "ван својих ципела", што би рекли Французи.

Можђани и опасне окуке

У психолошки, правно и економски ишчашеној земљи каква је Босна и Херцеговина, не треба завиривати у главе. Довољно је погледати око себе, упалити радио и телевизију и ето, дијагноза ишчашеног друштва које себе воли звати демократским, ту је. Здрав, чак и некориштен мозак може закључити да је лудило поодмакло, да се и не сакрива озбиљним лицем или уредном одјећом. Дијагнозу су нам и други успоставили, у истој смо равни са Свазилендом, Џибутијем и осталим напредним демократијама, по корупцији која је одраз постојећег стања свијести и владавине права у Држави нагло упаљеног свјетла. Заправо, ова је држава свјетло видјела из цијеви калашњикова у невојничким рукама и у тумачењу демократије које ни Папуанац с Нове Гвинеје не би могао прогутати са бетел орахом умотаним у палмин лист.

Два и по пута ништа мања уцјена

Психологију знам с факса, онако, из та четири семестра и уз предавања профе Исмета Диздаревића. Све што сам од њега чуо, примјењиво је и близу памети. Разумио сам га као Мостарац Мостарца, разумјели су га и они који нису из Мостара. Ја, полијен какав јесам, потражио још нешто, не превише, тек да овлаш видим која нам је дијагноза, колективна и појединачна, да видим који нам је враг свима и сваком понаособ. И, видим у чему је проблем. Просвијетли ме спознаја кад нађох... Хм, неко вријеме сам мислио да ћу постати чудо, видиоц. Наиме, толико људи ми је анонимно поручило да ћу видјети свога Бога, да сам био увјерен да ће ме једнога дана свијет обилазити као Лурд или неко друго светиште. Наравно, још нисам видио свога Бога, али не сумњам да хоћу, једном. Гдје сам оно стао? Aха... Нађем смисао бесмисла, суштину проблема овога што се зове Босна и Херцеговина у циглих пар реченица. Увидио сам коријен неразумности, суштину свих зала које су нас снашла, узрок 100.000 смрти те колективних и појединачних фрустрација нас, смртима уцијењених. У вријеме кад сам ово сазнавао, говорило се о цифри од 250.000 мртвих, толике су биле наде оних који су смртима наших мртвих уцијенили нас живе. Сад, са 100.000 мртвих, уцјена није два и по пута мања, али шта се може. Још нам виси над главом. Хм, дакле, да бисмо попричали о ненормалности, морамо прво докучити шта је нормално. У Кореји је нормално појести пса. У Сјеверној Кореји, можда комшију. Aли, нећемо сад о томе, говорим о томе што је нормално у свијету мислећих, дакле слободних људи који махом не једу псе. Још увијек. Хм, како је почело... Не дај Боже. Пу, пу, отреси!

Ја нећу бити као ти

Прва муд реченица, једна од смислених, каже: "Ја никад нећу бити као ти". Реченица спада под регистар "друштвено и социјално прихватљиво размишљање", у свијету свих нивоа образовања и друштвених група. Дакле, ок је то. Различити смо сви, срећом. Разликујемо се по полу, висини, афинитетима, боји косе и очију, начину размишљања, некад и по вјери и нацији... Ја, рецимо, никад нећу (надам се) бити као Бојан Бајић. Кад се ћерам, волим се ћерат. Никад не бих почео "ћерање" или "ћеранију" а да се не ћерам. A тај мали се "поћера" па се ушути. Почасти ме свакојаким именима и "бјеж"! Ко иза плота, као сеоски ђилкош кад напуцка пса на пролазника, притегне опуте на опанцима па дадне петама вјетра. Поћера се са мном, сазна да сам бољи ћерађија, па се сакрије у Рудо да под донираном лампом чита Ивана Ловреновића. Изгуби изборе па дадне оставку, ни ту се неће ћерат. Ко је он да се поћера па да се не ћера? Испаде онај несој и испад васојевички, они Марко, онако недоречен, бољи ћераџија од њега. Марко се са мном "ћеро" неколико епизода, док није подвио реп. Осим тога, ја не могу бити ловац на донације и грантове као Бојан, ни по томе нећу никад бити (надам се) као он. Чекање под нечијим репом, макар био свјетски и европски, док нешто не испадне, некако ми нелитерарно. Рецимо, кад би Бојан рекао "Ја никад нећу бити као она источномостарска Србенда, Веселин Гатало", повјеровао бих му, поштовао то. Зна и он да неће, вјероватно. Не зато што би требао пуно тога прочитати и проживјети, умријети неколико пута и пуно се туђих смрти нагледати, није то. У теорији, може он то. Ја сам био пуно старији од њега кад сам се почео бавити писањем, барем 30 година старији у глави и барем пет у стварности. Aли, не браним да може почети читати нешто мимо Ловреновића и мислити мало и на људе који нису као он и не дају своје и туђе паре на шупљу причу и водене возове. Можда може и људства покупити толико а да се не поћера па не побјегне, све је могуће. Како год, поштујем то што никад неће бити као ја а он би требао поштовати друго и друкчије па схватити да ни ја не желим бити као он и мислити као он. И не само ја, на његову жалост. Дакле, "Ја никад нећу бити као ти" има свој разлог и основу; и свачије је право. Исто важи за групе људи. Кад кажу "Ми никада нећемо бити као ви", треба то уважити као и "Ја никада нећу бити као ти". Aко људи неће да се промијене, ако неће да буду као неки други, треба то поштовати и уважити. У демократијама тако стоје ствари, барем је то свима јасно. Заправо, не мора бити јасно, али се уважити мора. Aко не, онда је то... Е, то је онда оно што зову фашизмом. Или кад љевица и антифашизам толико скрену улијево, направе полукруг па постану у длаку исти као десница и фашизам.

Ти никад нећеш бити као ја

Друга изјава "Ти никад нећеш бити као ја", такође је прихватљива у свијету слободних и мислећих људи. Не свиђа ми се, али поштујем кад неко тако мисли. Препотентно звучи и изгледа, као лакат који вири преко врата "аудија A8" или нови теренац Љубе Бешлића, градоначелника града Мостара - града који полако умире у сиромаштву и властитом канализационом систему. Исто је и кад се каже "Ви никада нећете бити као ми". Прихватљиво, није чак ни опасно, само препотентно. Кажњиво није, ни морално ни законски. Често значи тек "Остави ме на миру". Иде под ону херцеговачку градацију "Лип, липши, ну ме!". Како год, група људи или нација, често себе сматра посебном. Неки то зову групашењем или национализмом, али не видим ту ништа лоше, све док не дирају друге и друкчије, оне који не мисле као они. A у демократијама, немају људи разлога да дирају у било чију сујету или посебност. У демократијама, дакле не и код нас, у земљи која нема ни демократију ни ријешено национално питање. У земљи која има само причу о цивилном друштву и иде уз раме са Свазилендом и Џибутијем. Ту долазимо до сржи проблема, једне изјаве која нас је толико пута коштала мира и шестоцифреног броја живота.

Луд си ако ниси као ја

"Ти ћеш бити као ја". Е, ту настаје проблем. Кад си неко умисли да може утјеривати своју памет у туђу главу, чак по цијену истјеривања туђе душе из туђег тијела, тад настаје диктатура или рат. Aко је онај који се треба "утјерати у ред" не слаже с тим да буде као неко други, онда се не да, оружјем или друкчије. Неко то ради као Краљ Леонида или Цар Лазо - копљем и мачем, а неко (пуно рјеђе) као Махатма Ганди - пасивним отпором. Aли, слободни људи то раде, хоће сачувати себе од насилних промјена, ма колико их то коштало. Они који би силом мијењали људе, презају од мало чега. То ће радити ријечима или пушком, често сматрају свој циљ промјене других својом мисијом на земљи. Кад би Бојан Бајић покушао натјерати мене да будем као он, то би био велики проблем за њега. Јер, одгојен сам као слободан човјек, прочитао сам више од аутобуске карте, знам да он то не може и не смије, чак ни по закону. Барем засад. A, потрудићу се да тако и остане, њега ми. Може ме звати "Источномостарским Србендом" колико год хоће, само да не морам бити као он. Може ме звати примитивним и националистом, иако ја међу пријатељима и родбином имам више "других" и "другачијих", почев од пунца и пунице па до вјенчаног кума, него што је он имао или ће имати. Aли, нека, може ме и даље наставити звати националистом, то више о њему говори него о мени. Уосталом, честе су варијације претходне изјаве, типа "Јадна ти мајка ако не будеш као ја" или "Нећеш у Европу ако ниси као ја". Ено, Бугари су у Европи, па им је као некад у Русији. Или чак "Луд си ако не мислиш као ја". Или "Ниси ти Србин, Хрват или Бошњак, Јевреј или Ром, грађанин си, као и ја". При том утјеривачи своје памети у туђу главу заборављају да се на задњем попису становништва преко 92 одсто становништва ове земље национално изјаснило. Данас би, мислим, тај проценат национално неопредијељених, био и мањи. Дакле, створили би свијет за мање од осам одсто бх грађана? И свијет по својој и донаторско - колонијално - инвестицијско - аустријској мјери, наравно. И људе висине радијатора. Хм, неки и јесу те висине, на мисаоној висини при којој би им требале љестве за брање јагода. Људи који не желе бити дио било које од ових наших несретних нација, требају бити поштовани као и други. Њима се не смије утјеривати памет у главу, имају и своју, и они су по демократским узусима, слободни и мислећи људи. И свој став могу изрећи, дати аргументе, али не смију називати будалама и примитивцима оне који нису као они. Општеприхваћено је, нажалост, чути како су људи примитивни, глупи, неписмени, непросвјећени, затуцани, национално индоктринирани, идиоти, чак и фашисти, зато што на изборима гласају како гласају. Ето, ја то сматрам проблемом који нико не жели видјети а камоли се позабавити њиме. Људе се, ето, у властитој земљи која себе сматра демократском, понижава и вријеђа. И то све у име онога што се од њих тражи да буду а превише су "глупи" и "затуцани" да виде да је то најбоље за њих. То вам је као кад се хрватска ултрадесница која баштини традицију Независне Државе Хрватске и милитантна љевица која је направила полукруг улијево (до фашизма), заједно кажу да најбоље знају шта је добро за вас и за мене. Као да вам дође тип у униформи "СС" трупа, са кукастим крстом на подлактици и петокраком на капи, покуца на ваша врата и каже да пођете за њим јер је то најбоље за вас.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.