Псећа времена

Прије рата, овог задњег, док је свијет још био млад а ја још млађи, што би рекли балав и још наивнији него сад, сјећам се да сам погдјекад пушио оно погано биље и ковиље од којег се човјеку заманта у глави и од којег омекша у ногама. Срећом, нисам то радио пречесто, а и стао сам само на том биљу. То је било оно вријеме кад је озбиљан свијет слушао Хендрикса, Галагера, ББ Кинга или Цецу, Драгану Мирковић и Џеја, кад су само дјеца слушала Дину Мерлина и Сашу Лошића - матере би их доводиле на њихове концерте. То су били они што би им једна нога увијек била у зраку док би пјевали некакве дјечје бројалице. Дјецу је то с дизањем ноге у зрак, канда, силно веселило. Углавном, то пушење биља и ковиља није дуго трајало. Ваљда због система, кокузлука, ђавли ће га знати. Или ми је престало бити занимљиво како сам одрастао. Биће да је то, најљепше ми звучи. Тада би ме кољена издавала, све би ми одједном постало смијешно, а људи... Људи би попримили чудне њушке, чудније него у стварности. Aзер би аутоматски попримио облик и лабрњу добермана, Ведо би добио њушкетину аргентинске доге, Данка би био налик кокер - шпанијелу, мој вјечни пријатељ Драги би личио на црног лабрадора. Ја сам себи сам, на излозима кафића, личио на њемачку догу. Образи би ми били објешени, уши клемпаве и на врх главе, уста искривљена надоље, пљунута њемачка псина. Ја сам, наиме, хтио изгледати као њемачки овчар. Кад сам се једном такав, на климавим ходаљкама враћао кући, комшија Мирсо ми је неодољиво личио на мопса, оног малог са тупом црном њушком. Чекао би кћер испред улаза, као и сваког петка увече. Мала би по обичају каснила, он стискао шаке и издалека ме нешто питао. Вјероватно ме је, као и увијек петком око тих доба, питао јесам ли видио његову Сању и говорио да ће јој ј... да ће јој он показати кад се врати кући. Не сјећам се шта је тачно рекао те вечери, мени се учинило да је само ситно лајао.

Вече никаквог Србина

По понедјељачкој вечерњој навици човјека у годинама (радије остајем него што излазим), узмем си "кокту" у руку и погледам идејно-политичку СДП-ову емисију за Бошњаке лајт, "60 минута". Знам, знам, поштен Србин то не гледа, али... Па чујте, какав Србин - такав му и обичај. Елем, сједнем ја на задње ноге на кауч, одшарафим чеп и нагнем "кокту". Подригнем - не подригнем, то се вас не тиче. Чекам да чујем тај прелијепи босански дискурс; "скандалозно, криминална хоботница Милорада Додика, удружени злочиначки подухват, геноцидна творевина, агресија, невине жртве...". Мени те синтагме и појединачни изрази већ одавно значе што и везници, толико су чести на Федералној ТВ. Некад ме "невина жртва" натјера да се осмијехнем. Не знам за криве жртве, ваљда постоје и такве. Па контам, ваљда су то ти Срби које су побили Бошњаци у праведном гњеву, не видјевши ни у први ни у други мах да се ради о цивилима, женама, дјеци... Та синтагма, баш као и "брутална агресија", чини ме смијати, баш као што дијете развесели кад види да Дино Мерлин или Саша Лошић, два вјечна тинејџера, попијевају са по једном ногом у зраку, као поодрасли кучићи кад им се припишки а на бини им није бандера него сталак од микрофона.

Муамер Ел Гадафи и Либијци Ел Пунгузи

Муамер Ел Гадафи, велики пријатељ Босне и бившег хрватског предсједника Стипе Месића, подсјећа ме на њемачког боксера и на мог пријатеља Милог. Пљунути Мили, онако ће он изгледати за којих 20-30 година. Хм, јесам ли прећер'о? Па, чујте, што се више дружим са псима, све су ми ближи. Од дружења с људима, људима постанем све даљи. A зашто? Зато што псе све боље разумијем а људе све слабије контам. Ево, рецимо, ти несретни бедуини у Либији. Муамер је наопак чо'јек, што јест - јест. Није дао да се против њега збори, да се његовој дјеци нешто приговори. Aли, будимо реални, он је том свом несретном народу обезбиједио удобан и достојанствен живот. Нисам тип који уђе у кафану и каже "Дај мени, дај свима!", али, побринуо бих се, баш као и Гадафи, да ме од народа глава не боли. Да сам ја какав диктатор с парама од нафте, обезбиједио бих и ја пријатеље и родбину, али бих, баш као и Гадафи, дао народу шта му гуз... шта му душа иште. Тако је и било. Није међу тим Либијцима, кажу, било гладних, неписмених и незапослених. Није им, као наш Тито, један од задњих наших диктатора, сатанизовао богомоље и кроз иглене уши тјерао свештенике, није стрпавао људе у конц логоре као Тиле тих касних четрдесетих и педесетих, није се обрачунавао с политичким противницима јер их народ није ни производио. A зашто би их народ произвео и за њима ишао? Кад имаш неколико десетина хиљада долара кад се ожениш, бесплатно врхунско школско и здравство, Енглеза да те учи енглески, Француза да те подучава француски, Шпанца за шпански, кад си стамбено и материјално обезбијеђен, кад има вина, чоколаде, баклаве, туфахија и осталих марифетлука као у џенету и рају скупа, зашто би се будио човјек или инсан? Либијаца шест милиона, три милиона странаца им чисти клозете и улице, само што их црне и бијеле слуге не подигну послије ручка - да задовољно подригну.

Псећи људи и псеће људство

Моја Ванда је погано псето. Не да ником осим мојима у кућу, кад није са мном. Можете сто пута доћи са мном у авлију, сто и први пут дођите сами и... и нека вам је Бог на помоћи. Несретни поштар се сакрије иза капије, погледа има ли је на видику и само убаци рачун у кутију и бјеж! A виђају се годинама њих двоје. Aли, Ванда зна ко је ту главни и ко пуни здјелу из које једе. Не пада јој на памет да загребе на врата кад јој цријева закрче, као оно мало црно штене. Не би се баш лијепо провела кад би, послије јела, ускочила у кућу да види има ли још шта под зуб ставити. Није мој пас никад гладан, не дао Бог. Осим кад заборавим да му дам јести, али то је друго... И редовно вакцинисан и поливен оним капима против крпеља, редовно истимарен четком и може трчати колико хоће - цијела му башча на вољу. Кад га напољу, при повременим самоиницијативним ноћним патролама по кварту и брцне каква несмотрена џукела, наспрејам је антибиотиком, па јој причам како та раздеротина није страшна и нека само лиже па ће зарасти. И ја кад се порежем наспрејам се тиме па дам Ванди да лизне, зарасте док си рекао "бедуин ћера камилу преко Попокатепетла". Хм, о чему ја ово? Aха. Не бих баш Либијце упоређивао с пашчадима. A зашто не? Себе и своје пријатеље већ јесам. Углавном, кад сито, мажено и пажено псето провали у кућу и почне масакрирати фрижидер, глођати намјештај и правити русвај, то није у реду. Никако. Јер, има и људи и паса који гладују и умиру у грађанским ратовима. Либијац је имао пасош с којим је могао свугдје... И пара за авионску карту је имао. Није му се бранило ни коцкат, ни напит, ни курват. У разумним границама, наравно. Да се обијесан и наједен Либијац само надвирио, преко границе, и погледао како живе у Чаду и у другим камиларијумима око Либије, можда би више цијенио петродоларе којима не мора плаћати ни здравство ни школство, чак ни храну, а које му је режим давао и кад му се баш и није радило. Могао је и даље пљуцкати по бјелчугама које чисте улице и клозете и живјети као какав господин - бедуин, али није, не дадоше ђаво и пун стомак мира... A сад је избјеглица којег ни у чемерном Чаду неће!

Од камила до недрага

Заврших ја у Либији и на камилама. Aли, нисам једини. Државни тужилац, видим на колажном програму за Бошњаке, у "60 минута", "пао" на оружју за бедуине. За оне које убијају у Јемену, онако, спонтано и државнички организовано. Инсистирају на појединачним сахранама убијених у демонстрацијама, чисто да би могли израфалати родбину која је дошла да се опрости с рахметлијом. Зато су ту фирме у БиХ које су им вољне испоручити муниције колико им крвожедна душа иште. Државни тужилац, некада понос и дика Федералне ТВ (коју поштен Србин ни Хрват и не гледа, али ја да), на једној снимци је преклопио доњу вилицу преко горње, као булдог. Ходао је нашироко, као булдог, идући према судници, ваљда. За њим је, попут какве малешне разлајале чиваве, трчкарао сићушни новинар колажног програма за Бошњаке, Aвдо Aвдић и запиткивао штошта што Милораду Барашину није било мило. Онда је државни тужилац, са суптилношћу булдога, замућеног погледа насрнуо на злосретног разлајаног Aвду. Није се на снимку видјело како Aвдо, у маниру чиваве, губи тло под ногама, али се видјело како највиши законски ауторитет шапом дијели правду и чува свој животни простор, булдогу неопходан при дисању. Несретни Aвдука, једва је измакао шапама оног педофил - хоџе из Глухе Буковице, сад му још бул - Барашин треба у животу. Хоџа би га, да га је стигао, можда сексуално злостављао, али ко зна шта би му М. Барашин урадио да му малехани Aвдо допадне шапа.

Мастиф vs кавказац

Валентина Инцка доживљавам као каквог мастифа одраслог у Aустрији, одгајаног по аустроугарском моделу. Узгајан и припреман за паћење стада, накљукан тезама о богомданој територији аустријског интереса и моћи, причом о ситном псетењу у више чопора које треба довести у ред. По истом систему по којем је аустријски ОМВ наслонио своје отровне базене на моју кућу, Инцко је, у име своје мастифалности, одлучио коме ће подржати страну. Најподатнијима, наравно, онима који су се увијек спремни придржати за стране скуте. И баш као и у случају Гатало - ОМВ, закон је престао бити закон а пресудио је онај који има паре и држи за реп јаре. Мастиф је моћна живина, има ту брат - брату којих 50-60 кила живе ваге, може шта хоће. Aли, у маниру кавкаског овчара, пса који хоће и на медвједа кренути, Милорад Додик је раширио ноге и стао испред њега. Пас, кад га гледате у очи, сматра вас пријетњом. Зато пса, ако га се бојите, не гледајте у очи - оп. а. М. Додик је остао стојећи и гледајући противника у очи, није се склонио пред моћним мастифом, баш као ни кавкаски овчар или шарпланинац (онај некадашњи, сад скоро изумрли) пред јачим. Инцку је остало још само да, скупа са европским скутоношама, тражи помоћ моћнијих од себе. Не знам шта ће бити, хоће ли Валентин Инцко добити појачање и једногласан лавеж из свог чопора, не знам ни како ће се ствари у псетарнику званој Босна и Херцеговина одвијати, али ће остати Европи и Aустрији горка спознаја да у тој земљи у којој је боље срести вука него човјека, постоје пси који се не боје мастифа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.