Противрјечности ислама

 Те ријечи Мухамед (чије пуно име гласи Мухамед ибн Абд Алах ибн Абд ел Муталиб ибн Курејшит ибн Хашимит) је затим преносио својим сљедбеницима, који су их временом записивали и тако је, кажу, настао Куран. Мада, они који су (про)читали “Роман о Мухамеду”, нашег аутора Исе Калача, наишли су у тој књизи на сасвим другачије објашњење настанка ислама. Оно се темељи на казивањима садржаним у књизи “Тајна хроника Сергија Калачеда”, коју је Иси Калачу лично дао бивши ирански шах Реза Пахлави након што ју је понио са собом у изгнанство, бјежећи из Техерана пред надолазећом Хомеинијевом револуцијом. У тој књизи настанак ислама се везује за учење Сергија Калачеда, рашчињеног и у пустињу Арабије прогнаног свештеника тада јединствене хришћанске цркве, који ће тако прогнан упознати Мухамеда и пренијети му своје учење које ће постати ислам.

Остављајући ту хронику по страни, у овом тексту желим указати на одређене противрјечности у садржају Курана, које су самим тим и противрјечности ислама, што ћу учинити омеђен границама једне новинске колумне.

 Шта је писао Изетбеговић

Једну од тих противрјечности сте сигурно уочили многи (ако не и сви), јер знате да у Меку није дозвољен улазак никоме ко није муслиман. Ни у Медину, на мјесто гдје се налази гроб Мухамеда, не може да приђе нико ко није муслиман, а ако то покуша, излаже се опасности да буде кажњен према законима Саудијске Арабије. Или, јесте ли се запитали да ли је Алија Изетбеговић изнио своје идеје или је само преобликовао идеје које су записане у неком другом извору, пишући својевремено своју “Исламску декларацију” и у њој и ове мисли: “Нема мира ни коегзистенције између исламске вјере и неисламских друштвених и политичких институција. Полажући право да сам уређује свој свијет, ислам јасно искључује право и могућност дјеловања било које стране идеологије на свом подручју. Нема, дакле, лаичког принципа, а држава треба да буде израз и да подржава моралне концепте религије. Морамо бити прво проповједници, а затим војници. Исламски покрет треба и може прићи преузимању власти чим је морално и бројно толико снажан да може не само срушити постојећу неисламску, него и изградити нову исламску власт. Преуранити овдје је једнако опасно као и закаснити.”

Гдје су, дакле, истински извори за ова и бројна друга схватања и праксу, па тако и праксу и уставне норме, као у преамбули Устава Алжира, да је ислам фундаментална компонента алжирског идентитета, а Алжир земља ислама, или преамбула Устава Туниса у којој је одређено да је воља народа да остане вјеран учењима ислама (због чега предсједник Туниса, а и предсједник туниског парламента, не може бити лице које није муслиман), или члан 19. Устава Марока према којем марокански краљ као командант вјерних има дужност да “осигура вршење ислама и Устава”. Дакле, прво ислам, па онда устав, што је стање које, у битном, влада у свим државама исламског свијета.

У покушају да изнесем моје виђење ових и бројних других питања, послужићу се одговарајућим сурама и ајетима из Курана, у преводу Бесима Коркута, угледног познаваоца и преводиоца Курана на наш језик. Прво питање које сам поставио у овом тексту тицало се општепознате забране немуслиманима да уопште уђу у Меку. Основ те забране је у сури 9. ајету 28. Курана, којим је прописано: “О вјерници, многобошци су сама поган, и нека више не долазе на хаџ Светоме храму послије овогодишњег хаџа.” У овим ријечима је основ забране немуслиманима да уђу у Меку, која забрана важи и данас. Добри познаваоци Курана ће, знам, скренути пажњу на ријеч “многобошци” и контекст (борбе Мухамеда и његових снага, на једној, и политеиста на другој страни) у којем је настао наведени ајет. Међутим, не смије се губити из вида општељудско знање када је ријеч о тумачењу свих изрека, па тако и ове и свих других куранских изрека. Наиме, право тумачење смисла и циља било чије изреке није оно које тој изреци придаје њен творац. Јер, за утврђивање правог смисла изреке није важно значење које јој придаје њен творац у тренутку њеног стварања, већ је право значење оно које објективно има садржај изреке, а које му придаје друштво. При томе, значење израза употријебљених у изреци временом може да се промијени, да еволуира, па када се то деси, онда значење које ријеч има сада није исто у односу на вријеме у којем је ријеч настала. Тако је и са оном ријечју “многобошци”, чије значење је временом еволуирало у све који нису муслимани, па им због тога није дозвољен приступ у Меку, упркос томе што је Мека дио општељудске цивилизације, због чега би сваком људском бићу које има ту жељу требало дозволити да је посјети. 

 Питања без одговора

 У вези са Изетбеговићевим ријечима да нема мира ни коегзистенције између исламске вјере и неисламских институција, те да ислам јасно искључује право и могућност дјеловања било које стране идеологије на свом подручју, темељи тога налазе се у бројним изрекама из Курана, од којих овај пут издвајам само неколико њих. У сури 3. ајетима 19. и 20. стоји: “Алаху је права вјера једино - ислам. И реци онима којима је дата Књига и неукима 'Примите ислам'. Ако приме ислам, онда су на Правоме путу.” Смисао ових куранских изрека се запажа њиховим довођењем у везу са суром 9. ајет 33. у којем стоји: “Он (мисли се на Алаха - моја опаска) је послао Посланика Свога с упутством и правом вјером да би је издигао изнад осталих вјера”, па се тиме (и само тиме) може објаснити зашто је послије тога, у сури 24. ајет 62. записано да су “Прави вјерници само они који у Алаха и његова Посланика вјерују”. Због тога не чуди што је у сури петој, ајетима 51. и 55. записано (у форми обраћања свим муслиманима као вјерницима): “О вјерници, не узимајте за заштитнике Јевреје и хришћане. Ваши заштитници су само Алах и Посланик његов и вјерници који понизно молитву обављају и зекат дају.” Имајући у виду овакву заповијест муслиманима као вјерницима, не чуди што им се након тога, у сури 9. ајет 123. прописује: “О вјерници, борите се против невјерника који су у близини вашој и нека они осјете вашу строгост.”

Тиме се може објаснити и чињеница да у Уставу Ирана дословно стоји да се “Армија Исламске Републике Иран и Исламска револуционарна гарда морају организовати тако да буду одговорни не само за одбрану и очување граница државе, већ и за ширење суверенитета Алаховог закона широм свијета”. Тој, у суштини куранској заповијести, конвенирају и ријечи Алије Изетбеговића да исламски покрет треба и може прићи преузимању власти чим је морално и бројно толико снажан да може не само срушити постојећу неисламску, него и изградити нову исламску власт, у чему не смије да преурани, али ни да закасни.

И тако, били су ово само неки од куранских дијелова због којих већ много година себи постављам питања о противрјечностима ислама. Ова питања су (пре)важна, јер од њих зависи живот свих људи на планети Земљи, како муслимана, хришћана и припадника других конфесија, тако и осталих који су атеисти или агностици. Нажалост, немам одговор на та питања, а сумњам и да га ико има. Зато остаје отворено и питање како предуприједити пошасти попут недавних у Паризу, Ници или Бечу, у којима тако евидентно избију на површину анимозитети са религијским коријенима, због којих на монструозан начин буду убијени недужни људи. Остаје, стога, моја забринутост не само за нас ововремене, већ и за све будуће људе.

Милан Благојевић, редовни професор уставног права

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.