Пропаганда и информација

Компликације настају када прималац вјерује да је нека вијест заиста информативна, а у ствари прима пропагандне поруке које се често зову бијелом пропагандом. Још већи проблем лежи у чињеници да је сврха пропаганде увијек изнад заједничких интереса, као и да има упориште у интересу онога тко је емитира. Неријетко су ови облици пропаганде провучени као "слободни и независни медији" који врше своје дјеловање увијек под притиском јаких политичких утјецаја.

Да ли је информација пропаганда?

Овим поводом треба истаћи и који је однос између информације и пропаганде? Које све методе може пропаганда користити? Како као просјечан гледалац или читалац можете препознати када престаје информација, а почиње пропаганда? Није згорега поставити неколико питања у вези са тиме.

У којем тренутку информација бива пуштена у јавност? Како су информације прилагођене одређеним уредничким политикама? Каква је селекција информација према одређеним новинама у формирању одређеног јавног мњења? Да ли је ријеч о искривљеним информацијама које су темељене на привидно ваљаном извору? Да ли их пласирају новинари који су постављени да извјештавају о одређеним проблемима и догађајима са етничким легитимитетом према одабраном проблему, а у бити шире дезинформације?

Да ли када извјештавамо о посјети једног међународног званичника другоме ентитету и при томе издвајамо само његов став о слободи медија као кључну мисао његове посјете, па није ли то онда примјер пропаганде?

Наравно да јесте, подједнако колико и писање о инкриминираним особама прошлога рата за публику која је трпјела посљедице његовог ратног дјеловања. Aко напишемо или објавимо да је једна особа позивала на рат и заговарала истребљење, уништавања и спаљивања четрнаест година послије рата, а без икаквог мотива од јавног (или још боље заједничког) интереса, онда овдје није ријеч ни о чему другом до пропаганди. Сватко онај који не усвоји ову пропаганду и не придружи се табору има реалну могућност да буде изолиран или новим пропагандистичким методама дисквалифициран.

Позивање дјеце легитимних представника политичких партија у медијима, како би преко њихових фотографија у јавности пласирана негативна информација о политичком ангажману њихових родитеља није ништа друго него извртање премиса и смјештање у конструирани контекст са циљем дисквалифицирања особе о којој је ријеч.

Пропаганда која дестабилизира државу и угрожава мир

"Једина ствар које треба да се плашимо у вези страха јесте сам страх по себи", рекао је Френклин Рузвелт непосредно пред Други свјетски рат.

Емоције су један од најбитнијих темеља човјековог постојања, али и пропаганде. Изазивање емоција има много посљедица, као што су: страх, мржња, незадовољство. Када континуирано понављамо или промовирамо негативне примјере за припаднике друге етничке скупине сасвим свјесно потичемо како страх тако и мржњу. Потицање страха у овој земљи је уједно и потицање неког новог, па барем медијског рата. Пропагандне поруке које, рецимо, користе слике најокрутнијих злочина из прошлог рата на јавним сервисима, зумирање раскомаданих утроба по аутоматизму у људима изазивају осјећај нетрпељивости и мржње, па неријетко и потребу за осветом. Изазивање страха, а преко страха и нетрпељивости, јесте усмјеравање пажње оних којима је порука која изазива страх упућена на конкретне акције. Које би то акције у овом случају и овим примјерима могле бити у БиХ? Изазивање страха од смрти и боли, патње и губитка најближих јесте најбољи начин да се постигне разједињеност у овој земљи. Стално подсјећање на духове прошлости може бити представљено као племенити циљ одавања почасти свима који су страдали, али подједнако и указивати да нема и вјеројатно никада неће бити ништа добро код "тих других" од којих се страдало. Да ли онда ова пропаганда има икакве друге импликације него ширење страха и потицање сукоба и агресивности, данас када од кључних актера прошлога рата готово никога нема на политичкој сцени. Они или су умрли, или су у затворима, или им се још увијек суди, или су негдје добро скривени, или су побјегли из земље. На сцени су нови политичари са новим идејама који понављају отворено жаљење за свим жртвама, али уједно и штите достојанство како своје, тако и народа који легитимно представљају, а при томе практично бивају особама које сносе одговорност за ратну прошлост. Једино о коме би се могло говорити и имати у виду ратну прошлост која је повезана са сликама убојстава и прогона јесу поједини новинари који су и тада са пуно жара извјештавали као и сада, мада данас у сасвим другом смјеру и са других позиција. Да поједноставим, тко је извјештавао, писао или говорио са пуно национал(истичке) страсти, данас извјештава са пуно грађанског ентузијазма нападајући све оно што је прије предано промовирао.

Понављати, и то кроз сасвим блиске човјеку примјере, је најбољи начин да се дефинира истина која треба да заузме привилегирано мјесто и одреди непријатеља, тј. онога кога треба да се бојимо. Наш страх тада постаје сасвим оправдан, није одраз наших слабости већ је утемељен на сликама, живим описима и етикетама које нитко не може оспорити.

Медији стога имају кључну улогу у информирању, али подједнако и пропагирању које по дефиницији учи одређеном понашању, вјеровању, моделу комуницирања, као и томе које је понашање легитимно и одговарајуће, подједнако као што промовира непријатеље и оне којима не треба вјеровати, од који треба зазирати. A ти којима не треба вјеровати су увијек у другом ентитету. 

(Aуторка је директор Центра за културу дијалога БиХ)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.