Проблеми из ладице

Ја, раб грешни, раб божји Веселин, грешкама сам склон. Рецимо, у претпрошлој сам колумни рекао да је онај нордијски новинар који се осуо на Србе као одгојитеље Норвежанина Андреса Брејвика, Норвежанин. А није, Герт Филкинг је Швед. У прошлој сам написао да Турска није у NATO-у, а јесте. Волим кад ме добронамјерно упозоре, тако знам да добронамјерни читају ово што пишем. Хвала свима који су ми скренули пажњу на NATO грешку. На моју жалост, само је један човјек открио да Герт Филкинг није Норвежанин него Швед и да је србомрзни нацистички ексцес био уприличен на шведском радију. И славизам назовем турцизмом, па нико да дојави... Оно што погријешим у овој колумни, знаћемо у сљедећој. Тако грешке не остају у ладици, не покрије их прашина, не забораве се, па немају прилику да ојачају и постану опасне. Грешка Кемала Ататурка, рецимо, била је та што је читавом турском народу одузео писмо, начин живота, вјеру, у покушају да од њих направи европски народ. Деведесет осам одсто Турске је (ако гријешим, нека ме неко исправи, па ћу ја онда себе у сљедећој колумни) у Азији, па тамо и припада. NATO симбиоза Америке и Турске је мање-више јасна. Као симбиоза носорога и оних птица које их чисте од паразита. Носорог се брине да их нико не дира док му чисте уши и подрепину, 'тице га тријебе од паразита што му жива мира не дају. У оних 2-3 одсто европске Турске има пуно америчких војних база. За узврат, Турци систематски и ничим ометени муче и тамане те несретне Курде, држе их полуголе, полубосе, полугладне и полуписмене. Хм, да су голи, боси, гладни и јадни, тек пробуђени, били би неки други народ. Али, вратимо се у Турску. У Турској читав један народ, њих дванаестак милиона, води грађански рат против Турске. И још неколико мањих народа који се тамане међусобно или уз помоћ турских милиција или полиције. Војни рок у Турској је ноћна мора, као код нас у Југославији. Сви су прије овог задњег рата молили Бога да их не "баце" на Косово, сви су хтјели у Београд и у остатак Србије или у Македонију и БиХ, гдје југословенску војску гледају (гледали су, да се исправим на вријеме) благонаклоно. На Косово нико није радо ишао. Сад млади Турчин моли Бога да га не "баце" тамо гдје живе Курди, да га мајка у 'ладно чело не љуби. Или да на правди Бога не убије човјека који се бори за своје достојанство, па да му се остатак живота претвори у пакао. Није лако човјеку Турчину. Не зна више је ли Азијат или Европљанин, је ли муслиман или секуларист, смије ли пити алкохол или не смије, хоће ли у рај или пакао илити у џенет или џехенем (види рјечник турцизама).

Гласна ћутња раба божјаго

Ја, грешни раб божји и гријеху склони Веселин, некад нешто и прећутим. Рецимо, кад сам писао о мом омиљеном генералу, Јовану Дивјаку - Босанцу, нисам написао да је прије бијега из ЈНА био суочен са озбиљном тужбом за шверц оружја тадашње територијалне одбране. Нећу сад о томе, нећу можда никад, али мислим да је то "чика Јови" био довољан разлог да окрене ћурак (види опет рјечник турцизама) и промијени газду. Како год, нека то остане наша мала тајна и нека остане да је Чика Јова босански, главом и екавицом из сад му мрског Београда, нагло осјетио напад босанског патриотизма па се укључио у редове Армије РБиХ, да уредно служи и прави се да ништа не кужи. Хм, има неких па су скужили па разгулили, има неких који су се правили да не куже и упорно се праве да не куже. Као кад Властимир Мијовић, још један профи - Босанац, рече за моју цркву, ову у изградњи, машала јој било (зирни опет у турцизме), некад поравнату до темеља а сад се прави све у шеснаест, иде брже него што смо се надали, неку вече на ТВ: "Шта ће им онолика цркветина?". А "цркветина" била ту и прије него што је Властимир био у Сарајеву. Питао се и шта ће преосвештени владика, берићета (провирити у турцизме) и среће му за многа љета Бог дао, у Мостару. Прави се луд несретни Властимир, као да не зна да је Мостар владикин и мој град, а не Властимиров и сарајевски, да је херцеговачки а не босански. И да је православна духовност у долини Неретве старија од Сарајева. Али, нека и то буде наша мала тајна. Нека буде и тајна да је и тај Властимир, на несрећу свог народа, Србин, иако се и он изјашњава као Босанац. Јован Дивјак је, иако "Босанац" по националности, предсједник надзорног одбора сарајевске "Просвјете", која је направљена за Бошњаке и Босанце, а не за Србе. Као кад бих ја био предсједник културно-умјетничког друштва другог народа, надзорног одбора муслиманског "Препорода" или хрватског "Напретка". Додуше, и на манифестацијама СПКД "Просвјета" Ратка Пејановића у Мостару, попова нема ни за Божић ни за Васкрс, па муслиманско свештено лице мора погачу ломит'. Помисли човјек да је мевлуд (убих ја овим страним ријечима, јелде? Хајде, завирите још једном...) а не каква хришћанска светковина. Али, пошто смо толико тога гурнули у ладицу... Хм, кад смо у ладицу гурнули јуне, нек са њим иде и уже. Ето.

Писац од 110 кила у ладици књижаре

"Добар дан, господине Гатало! Прије пар дана тражио сам ваше књиге у књижари 'Свјетлости' у Сарајеву. Није их било на уобичајеном мјесту (одмах до Миљенка Јерговића). Након што сам причао са продавачицом, извадили су их из неке фиоке. Можда је то случајност, можда сам ја мало и параноик па свему дајем политичку димензију, али морао сам Вам ово испричати. Велики поздрав за Вас из Београда....". Тако ми пише један читалац, Фочак. Поздрављам га овим путем. Ово сам схватио као комплимент. А и књигу коју није ла(х)ко наћи, човјек радо чита. Нема љепшег за писца него кад га кришом продају, има ли веће потврде списатељске вриједности, молићу лијепо? Испадох неки дисидент, Милан Кундера, Момо Капор. Малтене Петар Петровић Његош. И њега у Сарајеву кришом продају. Ако узмемо у обзир да ни Меша Селимовић нема статус омиљеног, што због свог српства што због онога што је писао, супер је бити сакривен у ладицу. Ни Иво Андрић није баш на листи омиљених, опет због српства и писања.

Ја сам никакав Србин, ни приближити им се српством не могу, тако да се искрено надам да сакривање мојих књига у ладицу има упориште искључиво у мом писању. Не бих да ме неко не чита зато што сам Србин, исто као што не бих волио да ме неко чита зато што сам Србин. Али хвала Богу и шућур Алаху (види опет рјечник, шта ћу...), књиге ми се у Сарајеву одлично продају. Хм, у Бањалуци ми се слабо продају и слабо их има купит'. Ваљда зато што сам Ср... Види мене будале, па тамо су већином Срби. Хм, можда неће да ме читају због ових турцизама? Нека неће. Не дам ја своје турцизме за Нобела и Пулицера. А и бр'те, част ми је што ми књиге нису уз Миљенка Јерговића. Да није то од онда кад је Марко Вешовић рекао да ће се побринути да убрзо постанем "бивши писац"? Срећом, мој је свијет већи од растојања између Маријин двора и Башчаршије, па ме не може гурнути у ладице ни у Бечу ни у Мичигену. Срећа па њега нико не гура у ладицу. Замислите да наиђе добронамјеран и простодушан човјек, повуче ладицу и у њој угледа чемерног Марка од Васојевића, како буљи у њега, мрмља и прежива да га ни рођена матер не би разумила. Кад сам имао мање година и више смисла за шалу, знао бих изврнути фиоке наопако. Није то нимало лако, али вриједи труда. Треба све посложити, одоздо, и пажљиво затворити, да не поиспада. Кад би добронамјерни повлачилац, да га Бог поможе, повукао ручку у намјери да види шта је унутра, све би му, на његово опште чуђење, испало под ноге. Не може се то са свим ладицама, само са онима које су симетричне и имају онај клизни жлијеб отприлике на средини. Не знам да ли би се то могло урадити са ладицама замрзивача. Да видим како је то кад смрзнута кокош из ладице падне пред чељаде, удари га по стопалу и откотрља се ходником, мало заљуља и стане. Ех, само да нисам овако стар, свашта би' ја радио.

Гурање Туђмана и Изетбеговића у ладицу, а Хебранга под земљу

Како већ рекох више пута, смијешно и страшно најчешће иду скупа. Страшно је страшно гурати у ладице и тако га сакривати. Као казну за прекорачење брзине или погрешно паркирање, на примјер. Ако се игнорише и не плати, повећа се. Ако се не плати, не може човјек регистровати кола. Стисни зубе, зајми, ради шта знаш, али плати. Барем ја тако радим, шта ћу. Ако је шпорет дотрајао, треба га поправити или замијенити. Ако нешто клопара у ауту, треба код мајстора, да не буде већег белаја. Гурање туђих књига и својих проблема у ладицу, не води никуда. Само ће људи пожељети сазнати зашто ми се књиге гурају и сакривају по ладицама. А ако се проблем сакрије, у ладици нарасте као на стероидима. Изађе из мочваре заборава, рикне и набије нас и наше ближње на рогове. Тако је Тито гурао проблеме под тепих и ево шта се десило. Алију Изетбеговића је стрпао у затвор због исламизма, као да је тако ријешио проблем. Исламизам није кажњив, данас је и добар бизнис. Извукао га из затвора и стрпао у ладицу. И са Фрањом Туђманом је урадио исто. Андрију Хебранга је убио умјесто да га саслуша и, чудом бих се чудио да је то учинио, и послуша. Кажњавао је махање националним заставама, чак и народне пјесме је санкционисао, тај посљедњи национални одушак ових несретних народа. Направио је границе република, нико данас не зна зашто, ваљда да бисмо данас знали гдје треба да се сукобљавамо кад нам је већ оставио разлог. Хм, заправо, није нама у Херцеговини ни то оставио, били смо присиљени дијелити рат са том Босном, голом, босом и поспаном. Послије гурања проблема у ладицу, ни сити ни обувени, ни обучени ни наспавани немају избора... Гурањем у ладицу стварају се незадовољне масе. Игнорисање злочина је једно од најпогубнијих ладичарења. Покривање својих злочина туђим је слично стављању флаше нитроглицерина у изврнуту ладицу. Опасно за свакога. Увођење вербалног деликта које се у сарајевским круговима упорно настоји изгласати и спровести у закон, једно је од жешћих сакривања проблема у ладицу. Диктатуре се заснивају на гурању проблема у ладице. Ту оно о чему се не говори, и не постоји. А постоји, и те како. Проблеми у БиХ се упорно стављају у фиоке. Земља у којој је раб божји Веселин Гатало толико опасан да му се и књиге из којих се никако не може закључити ни које је националности, сакривају по ладицама, не може опстати, барем не оваква каква јест. У сваком случају, ово неће бити прва земља коју је раб божји Веселин надживио. Биће, додуше, прва коју су његове књиге настале у њој, чак и сакривене по ладицама, надживјеле.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.