Приватни разговори као кључни аргументи слободног новинарства

Прије неки дан медије су преплавиле информације о скандалу у Скупштини Кантона Сарајево. Псовање и изношење "провјерених" информација о породицама посланика засјенило је истраживачко новинарство које је послије тога услиједило.

Промптно је реаговао портал Радио Сарајева чији су уредници свој новинарски урадак, ради јачег дојма на читаоце, чак два пута насловили "Дно дна". А испод наслова стајале су све саме чињенице о "случају Бацковић старији-Бацковић млађи-Фазлија". Наиме, узнемирени бх. музичар Фуад Бацковић послије свега што је из "поузданих" извора сазнао о својој породици током директног ТВ преноса скупштинског засједања, послије скупштинског инцидента у који је инволвиран његов отац и коначно након што му је мајци позлило реаговао је на зиду свог "Фејсбук" профила. Реаговао је, између осталог, и псујући. Гдје? У новинарском тексту? Не! У интервјуу неком медију? Не! Па гдје онда? На свом "Фејсбук" профилу. Био је то сасвим довољан разлог да уредништво Радио Сарајева издвоји из Бацковићеве приватне преписке са својим "Фејсбук" пријатељима неколико најзанимљивијих дијелова. Јављали су се њему тог дана бројни људи широм планете, али само један и то сасвим осакаћен разговор је био вриједан објављивања на урбаном сарајевском порталу. Фуадов разговор са "његовом средњошколском професорицом"!

И тако су урбани читаоци урбаног портала могли сазнати како, зашто и колико професорица подржава Фуада и његовог оца. Из прве руке. Него, хајде добро што је текст у бити колаж изрезаних дијелова приватног разговора, али што барем није пренесен у цјелини, да читаоци уистину могу пратити о чему је ту било ријечи! Питам се зашто је склоњен један веома битан сегмент тог разговора? Дио у којем су наведени занимљиви детаљи о раду Кантоналног одбора СДП-а. Добро, могу схватити уредништво јер није угодно објавити било шта што не велича СДП, али да су одлучили баш све сакрити од својих читатеља, ех то је баш мало превише. Управо тај занемарени дио разговора баца сјену на професионалну етику овог медија. Али није ни то све. На адресу уредништва Портала Радио Сарајева је баш та професорица послала љубазан упит да објаве њен текст посвећен Фуаду Бацковићу младом бх. умјетнику. Не само да није добила никакав одговор на упит, не да текст није објављен, него једино што је добила јесте дио њеног разговора са Фуадом на насловној страни тог портала. Е то се зове професионално и непристрасно новинарство.

Међутим, ни веб портал Слободне Босне није одолио да на исти начин, истим поводом обогати наш медијски простор. Која је то само бахатост! Који недостатак било каквог реда. Да ли уистину наши медији, који воле громогласно да се хвале независношћу, урбаношћу и грађанском храброшћу, мисле да је слобода изражавања све што нам падне на памет? Или можда, боље рећи, све што никоме не би пало на памет? Умало заборавих. То је онај медиј чији уредник је умјесто подршке колегици која је позвана на суд у Бањалуци изјавио да би јој дао подршку само да не ради за режимски медиј? Који је то само храбар, независан и одважан став једног уредника!

Прича друга

Него, има нека фондација у Тузли. Зове се "Истина, помирење, правда". Не знам чиме се баве. Ваљда помирењем истином и правдом, како им назив сугерише. Желим да вјерујем да то раде са најбољим намјерама. Једнако праведно према свима. Међутим, у дневним новинама "Ослобођење" прочитала сам текст предсједника те фондације који ме је запрепастио. Зашто? Толика количина мржње, једа и нетрпељивости у име одбране истине и правде су неспојиви на једном мјесту. Не желећи нити једног тренутка говорити о трагедији поводом које реагује предсједник Фондације јер би то било лешинарење над жртвама, не могу не примијетити његову нетрпељивост према онима којима се обраћа.

Он их описује овако: "позивар васколиког српства, затајила српска слога у најтежим тренуцима, Давидовићеви почетници, лоша копија Ристе Ђоге, због хајцања јавности, српство не реагује адекватно, експерт лешинар, Комад Будале, бљувотине којима нас засу Телевизија Републике Српске, бјелосвјетски хохштаплер, пас рата..." Да ли иједан добронамјеран грађанин ове земље може и помислити да иза оваквих ријечи може стајати ријеч: помирење? Ево узмимо нека је уредништво РТРС-а направило најгору националистичку емисију, нека су експерти који су учествовали у тој емисији најгори националисти, највећи нестручњаци, нека су и Срби ("васколико српство") највећи националисти, нека је све много горе и од овог наведенога, али како уочити разлику између аутора текста и оних којима се обраћа ако их описује на овај начин? Како вјеровати у помирење које промовише ова фондација ако је оно засновано на овако искључивим ставовима њиховог предсједника? О каквом је ту помирењу уистину ријеч? И да ли је ријеч о томе? Нема, нажалост ни истине, ни правде, а још мање помирења ако борци против неистине, неправде и рата користе најгоре реторичко ватрено оружје. Не може се против мржње борити мржњом. Или ипак, уз вјеру у правду, може?

Прича трећа

Неки млади начелник неке општине изјавио је ових дана на свом "Фејсбук" профилу да је "сполна припадност потпуно погрешна основа за политичко организовање и може донијети само штету, а нарочито по жене којима се кроз такве организације испере мозак до мјере да више нису способне за нормалну социјализацију с остатком друштва." И десило му се исто као у причи првој. Медији су у хипу пренијели његов став. Сазвали жене да веле шта имају о том "ретроградном" и ставу пуном мржње, а нико не упита несретног начелника шта би он могао рећи тим поводом. Или је већ све рекао? Ено, видим тражи се и његова смјена јер мрзи и вријеђа жене.

Него, мене више брине реакција ко-је-ко жена, него начелникова. Као да је ипак дотакао у мјесто гдје су жене у БиХ најслабије? Ма видјећемо ових дана како ће овим поводом реаговати жене широм БиХ, а не само из Сарајева. И да ли ће? Тако би барем требало бити.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.