Принцип је принцип

Веселин Гатало

Старо вријеме је ново вријеме. Односи међу људима су слични, заправо исти, само су средства другојача.

Друга и јача. Банка дође кад и окупатор, без топова и тенкова, да зароби и пороби. Могу писати о томе, али ако сте икад узели кредит са којих десет или 12 одсто камате, јасна вам је та верзија поробљавања. Ако сте били жирант, можда сте искусили ропство због других. Број самоубистава робова у старом Риму је био мањи, мислим, него број самоубистава банковних робова у савременој бившој Југославији. О страним уцјенама, бомбардовањима, робовласничком понашању Запада према Истоку, да и не говорим. Интересантна је, мада већ уходана појава, да окупатор зове себе ослободиоцем. ЕУ се спрема ослободити Украјину од Русије. Аферим, што би рекли у мом кварту. Али, у мом кварту не живи 17 милиона Руса и преко тридесет милиона русофона, индустрија им не зависи од Русије, руског капитала и руског гаса. Заправо, немају индустрију у мом комшилуку, опљачкали су фабрику дувана и покрали цигарете, машине продали у старо жељезо, али не бих сад о томе... Како мене ове теме ударају бочно, као некад Хаџиалагић клизећим стартовима. Углавном, Украјинци, стотину хиљада њих, иду за Владимиром Кличком, добро ухрањеним и набилданим, тешким стотине милиона евра. За Русланом, тешком нешто мање, али мање набилданом. Да ли бих ја пошао за њима? Па, не бих баш. Бицепси не значе ни памет ни добру намјеру, сисе и његована коса такође не значе пуно у политичком и економском окружењу. Ја бих, ето, радије пошао за неким бркатим старином са ордењем на прсима, мршавим и неухрањеним. За несретном вишеструко одликованом и изрешетаном солунском добровољком која преживљава чистећи туђе куће, и за њом бих пошао радије него за Русланом, онако напредном, назадном и "еуропски" оријентисаном. За каквим попом, владиком, патријархом, такође. За оцем Тихоном или владиком Атанасијем, пошао бих гдје их год старе ноге носиле и глава водила. Треба добро пазити за ким човјек иде, бар колико и на то ко му је иза леђа. Да на својој позадини не осјети европске вриједности.

Принцип против босанске памети

Фасцинантан је покушај да се босанска памет, у очајничком настојању да се Гаврило Принцип, херој и тираноубица, упрегне у кола босанства. Босанство јест једнако бошњаштво, а млада Босна јест једнако Босна. То би, отприлике, било то. Ех, само кад у тој Младој Босни не би било толико Срба и српских идеја. Да ту није било Светозара и Владимира Ћоровића, Алексе Шантића, Османа Ђикића, да нису стално понављали да су Срби и спомињали Србију барем колико Бошњаци данас спомињу Сребреницу, било би то лакше. Пуно лакше. Алексу Шантића су успјели привремено окљаштрити, али о томе ћу сљедећи пут. Слика Адолфа Хитлера како ликује над плочом посвећеном Принципу, преименовање Принциповог моста у Сарајеву, говори више о фашизму и антифашизму него читава БиХ на Круговима 99 и осталим геријатријским тијелима најмлађе Босне, оне од 1990-их прошлог вијека. И тај Валтер Перић, Бог да му душу прости, бијаше Србин. И не само Србин, бијаше Србијанац из Прибоја. Па још њиме пријете, да ће се вратити и матер им... Боже ме сачувај, та чаршија што смисли, ни сан не може да прогута. Али, нема само чаршија моћ да се удаљи од стварности. Претпоставимо да сам се увукао у главу мог друга Тадије, да сам се напушио разног биља и ковиља, да сам данашњи свијет пренио у то вријеме 1914. године...

Тројица из Странке Демократског Увлачења

Друг Златко Лагумџија и друг Жељко Комшић, скупа са омладинцем Сашом Магазиновићем, стајали су у реду за махање престолонасљеднику Францу Фердинанду, његовој жени и нерођеном дјетету. Извијали су се преко главе омладинца Саше и истезали вратове да боље виде драгог госта. "Добри мој Злаја, узбуђен сам..." - рекао је друг Жељко. "И ја сам, мислим да сам управо имао вишеструки доживљај. Саша, како ти?" - питао је друг Злаја. Саша је дувао у фишек, хипервентилишући од узбуђења. "Ето га!", узвикнуо је у нападу махања Жеља К. Скакали су и махали, све док Франц и пратња нису прошли. "Идемо да мујезина!" повика Жељко. Трчали су брже од сарајевског телала Осме. Трчали су брзо попут Титове штаф... Попут неких касније, тако су трчали. Појавили су се да опет машу, испред мујезиновог чардака. Франц се окренуо возачу и питао: "Хелмуте, мајку ти шоферску, је ли то нас возиш у круг, свињо пруска?" Хелмуту је задрхтао волан и рекао је "Н... Нисам, принче, Кајзера ми (Тито је тада још радио у браварији, па није било смисла да се неко куне у њега)... Откуд вам то?" "Па, мајку ти шоферску, ову сам тројицу видио већ три пута како ми машу...". Мали Саша је рекао: "Друг Франц гледа нас, јест тако ми овог фишека!". Онда су, таман негдје око моста, одјекнули пуцњи. Мршави младић је испалио метке у правцу кола. Друг Златко се ухватио за главу, друг Жељко је покрио уста, а другу Саши је фишек у који је хипервентилисао, пао из руку. Одмах су се нашли у маси која је тукла и газила атентатора, ударали су га рукама и ногама, да рањени принц добро види како га убијају батинама. "Ти ћеш нашег принца упуцават, стоко једна атентаторска и антибосанска...", говорио је друг Жељко. Друг Злаја је скакао са оба кољена на несретног Гаврила, малени Саша је узео Гаврилову ногу и гризао га за ножни чланак. Застали би само кад би их фотографи узели у кадар и шкљоцали огромним фотоапаратима.

Дан послије

Сутрадан је аустроугарском Босном одјекнула вијест да је Франц умро и да је терориста Принцип успут убио и његову жену и нерођено дијете. Злаја, Жељко и Саша су сједили у механи на Башчаршији, утапали тугу у пићу. Злаја је пио аустријски коњак, Жељко К. је трусио босанску шљивовицу, а мали Саша Магазиновић је пио бозу. "Све су то криви они Срби", говорио је Златко Лагумџија. "Онај Алекса Шантић, онај Осман Ђикић и онај Светозар Ћоровић". Жељко је додао: "Онај Владимир Ћоровић је најгори. Њему није јасно шта је сила, ништа не поштује, разбојник један. И још прича свашта". Мали Саша је сркао бозу на сламку од трске и рекао: "Матер им српску, не дају нам да будемо први. А Франц нам умрије, а баш смо му фино показали колико га волимо. Лијепо смо изударали оног атентатора". Златко га удари дланом по глави и рече: "Будало једна србијанска. Нећемо ми да будемо први". "Како нећемо?" упита Жељко подигавши обрве. "Па зар нећемо ми једном доћи на власт, па да буде мирна Босна!?". Златко само истресе коњак у грло, викну конобару: "Дедер нам још по једно". Узе главе два младца, стисну их и приближи, па им зарежа у увета: "Чујте вас два магарета балава... Мислите ви да ми можемо сами да се с тим Србима изнесемо на крај, а!? Јесте ли ви помахнитали? О чему ми причамо? Види тебе, Жељко, сав си се у гузицу дао. Или ти, Саша? Види те, још те матер купа. И ви ћете са Владимиром и Алексом да се носите? Са Пешкама, са Шолама, са Ризвановићима, ви!? Е, будале будаласте...".

Брутална агресија фашистичког конобара

Жељко му хтједе рећи да му је пун куфер Златка Лагумџије и да ће основати своју нову увлакачку групу која ће се звати Увлакачка фронта, али се предомисли и каза "Него шта, Златко? Је ли то нећемо бити први?". Златко му опали чвоку и рече: "Нећемо, магаре једно кисељачко. Ми ћемо бит' други. Аустрија ће бити прва. Биће Њемачка, акобогда и Америка, нама треба неко јачи да се ћерамо са тим Србима. Јесте ли били скоро у Мостару, а? Јесте ли им видили цркву, колика им је? И ви ћете њима... Е, јадови јадни... Него, памет у главу. Ти, Сале мали, одмах до префекта да питаш треба ли шта предузет', нека види да може рачунати на нас три. Ти Жељко, иди до генерала Клауса, и немој се бечит' и махат' рукама, него му реци да треба похапсит' све виђеније Србе у Мостару. Нека их воде и позатварају у Бањалуку, у Аустрију, Чешку, Мађарску, само нека и' нема овде. Ко неће, нека га одма' убију. А наше патриотске босанске снаге ће помоћ'. Ми можемо само бити други. Купићемо кајмак, наплаћивати порез, живит' ко бубрези у лоју, а они јачи од нас ће смириват' оне који се побуне. Јесте ли схватили? Шта чекате!?". Мали Саша одмах сркну сву бозу и одјури. Друг Жељко струси ракију, лупи чашом о сто и полако одшета у правцу аустријске војне команде. "Још један коњак!", повика друг Златко. Конобар донесе коњак и упита: "Је ли, газда, кој' ће ово да плати? Дужни сте осамсто денара од прошли мјесет и двије 'иљаде денари од прошле године". "Марш, стоко сељачка. Ја да ти платим? Знаш ли ти, бола', ко сам ја?". Кршни конобар га ухвати за врат, Злаја га ухвати за руке и исколачи очи... "П... Пушти... Пушти... ме..." - пиштао је. "Кад... Кад дођем на власт, б... бићеш министар...". "Чега?" - питао је разљућени конобар. "По... пољопривреде...." - пропискутао је несретни Златко. Стисак се појачао. "Фи... Фи... Финансија...". "Добро", рече конобар. "Ако не будем министар, јадна ти мајка. А дуг ти остаје. Доста је мени џабалебароша и неплатиша у овој кафани. Увлачите се коме хоћете, аферим, али има да се плати што се попије. Ни ја ракију на вересију не узимам. Бадаваџије једне, мајку ли вам нерадничку и готованску...".

Пошаст биља и ковиља

То биље и ковиље је стварно велико зло. И то увезено са запада, да помути човјеку памет и одузме ноге. Страх да те ухвати. Могу мислити како би било да се сад надувам. Видио бих, Боже ми опрости, Вукоту Говедарицу како са својим друштвом из СДС-а и још нешто њих из СНСД-а, на челу са Младеном Иванићем, путују првом класом преко мора и чике у одијелима им показују како су моћни и говоре им, док им се напредне и назадне стјуардесе смјешкају и намигују им, да су они нова и паметна снага Срба и Српске, како ће имати виле са базенима у Монаку и Монте Карлу, дебеле рачуне у швајцарским банкама, како ће им бабе и снаше у њиховом родном крају рупцима бијело лице трати и све им жене све своје дати. Нуђено је то и мени, само ја не пушим то биље и ковиље са запада, али ја овако наопак више волим дуван и прерађевине од хмеља и пивског квасца. Не знам је ли здраво то што у себе усисавам, али ми се разум не мути и не дам да ми ућерају своју памет у ову моју избријану тинтару. Сваки човјек сам одговара за сјећање на себе, за оно што ће о њему говорити покољења. Могу ме сакатити послије смрти, звати како хоће, али ја ћу једног дана васкрснути баш овакав наопак и недоказан какав сам сад, ако Бог дадне и свети Василије благослови. А онима другима, нека остану виле и базени на понос и сјећање, кад их у она два метра са метар земље туђе руке испусте...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана