Пријатељ слуша

Веселин Гатало

Ако сте пуно млађи од мене, нећете вјеровати, али ја кад сам био ваших година, нисам имао интернет.

Те давне 1986, кад сам био у ЈНА, телефон је био главно средство комуникације са ближњима и даљњима. Та чудесна справа је била у приземљу батаљона, до заклетве нисмо смјели да јој се приближимо. Нисмо смјели ни у кантину, нисмо смјели у град, нисмо смјели ништа. Ваљда је тако било и у Стаљиново вријеме. Ја сам био наопако дијете па сам одмах купио од старијих војника неке жетоне и сишао доле, у приземље, набацио израз лица старе војничине и стао у ред за телефон. На телефону је био један заљубљени Београђанин. Држао је слушалицу у једној руци, марамицу у другој, брисао сузе и говорио: "Волим те, бре, Милице, знаш да те волим, љубави... Пусти бре керове, нека причају... Ма знам бре, кулови, лажу бре, мајке ми, не верујем им ништа... Јесте, волим те, мајке ми, знаш то Милице, шмрц..." Један Црногорац иза мене, очигледно искуснији од Београђанина са слушалицом, говорио је полугласно: "Е, јуначе, ђе те није, ту ни нијеси. Шта си мислија, да ће те чекат', та нијеси јој на око исп'о...". Београђанин, канда чувши полугласну примједбу, испод ока је одмјеравао огромну Црногорчину, заобилазећи му тамне зјенице испод чупавих обрва. Један Босанац је додао "Хајде више, јаране, ј.бо те канафа, морамо и ми зват'...". Тер, да ме Бог поможе, дођох некако и ја на ред, испред кршне Црногорчине. И то тек пошто сам пропустио постројавање за ручак и почетак ручка.

Остварење пророка Тарабића

Размислих прво кога звати. Тању или матер. Па се сјетих да је субота и да је једна матер, и да суботом не иде на посао. Вјеровали или не, тада, прије рата, било је пуно више запослених него данас. Многима су и отац и матер радили. Па убацих пар жетона и окренух 088 32 736. Сокоћало позвони дватрипут и јави се моја брижна матер. "Хало", рече. "Ја сам", рекох ја. Матери се одмах (матер ко матер) промијени глас и настави одмах питати како ми је, је ли ми топло, јесам ли престао пушити, каква је храна... А мени се поглед заустави изнад телефона. Писало је "Непријатељ слуша". Мајка му стара, помислих, ако слуша непријатељ, могли би слушати и "наши", то јест ови из ЈНА. Не рекох старој ништа о чишћењу WC-а, о смрдљивој спаваоници са 30 војника, о чудној униформи коју сам задужио, о узбунама, купљењу опушака, неписменим десетарима који су ме тјерали да се бријем за три минута. Само рекох "Шаљите ми паре". Матер рече "Па, зар си већ потрошио што си понио? Па, зар смијеш у кантину?". "Не брига те", рекох. "Шаљи паре. И реци Вањи да ми не дира плоче, косу ћу јој почупат'".  Стара је још нешто роминџала, док сам гледао натпис. "Морам прекинут', стара. Непријатељ слуша". Стара упита: "Који непријатељ? Ко слуша...!?". "Војна тајна, стара. Вањски и унутрашњи непријатељ. Само шаљите паре", па спустих слушалицу и убацих још један жетон. Црногорац, који је већ пошао према телефону, застаде и поврати се корак уназад. Рече: "Пожури, чоче, ваља ми штогоћ ижјест'...". Ја окренух знани број. Опет сокоћало испод натписа "Непријатељ слуша" тутукну неколико пута. "Добар дан. Весо овдје. Је ли Тања кући?". Тањина матер одмах препозна глас. "А ти си, сине... Како је у војсци?". "Супер. Како сте ви?", па не сачекавши одговор рекох: "Можете ли ми дати мало Тању?". "Тања је изашла прије сат, отишла с једним пријатељем". "Којим пријатељем!?", рекох прилично тихо, у нади да Црногорац иза мене неће чути. "Диван дечко, лијеп, упитан, мораћеш га упознати... Има ону лијепу фризуру, талијанка се зове, менс'чини...". Онда се ухватих за своју ошишану главурду и видјех како се Црногорац индикативно смјешка. "Хвала тета Ружо", рекох. "Поздравите Тању". Крвнички погледах натпис "Непријатељ слуша", мало мање крвнички огромног Црногорца, спустих слушалицу и кренух на ручак.

Магла и сузе изнад граха

Некако сам се ушуњао у ресторан, са некима из првог батаљона, сјео пред здјелу граха и мокрим очима буљио у пару која се дизала изнад ње. Пара је некако оцртавала лика са модерном фризуром, ни сличном мојој дугачкој гриви коју сам стално склањао са очију. Замислих, Бог нека ми прости, како узимам мрског цивила за косу, сагињем се и ударам му непријатељском главом од моје кољено, да види како је то кад отима цуру човјеку који брани отаџбину и одрађује свој дуг Југославији за коју још живот није дао. Помислих да ни непријатељ који слуша, разумјевши мој праведни гњев, не би имао ништа против да мрском непријатељу разбијем нос десним кољеном. А што се тиче ње, Тање, одлучих да је више никад не назовем, па нека види како је то кад изда властиту земљу и човјека који је брани.

Непријатељ пријатеља пријатељевог непријатеља слуша

Љубав није пријатељство. Није чак ни савез. Непријатељ, док је слушао, морао је сазнати колико ми је тешко. Није ми никад пришао да ме утјеши. Не чуди ме, јер бих онда знао да је непријатељ, а можда би се и спријатељили, па више не би био непријатељ. Онда би се смисао непријатељства изгубио, непријатељ би изгубио своју функцију, можда и радно мјесто. Онда би га мени било жао, па ником не би било добро, ни мени ни мом непријатељу. Ево, рецимо, Барак Обама, предсједник Америке и Ангела Меркел, њемачка канцеларка (шта ли је то, ваљда оно што је покојни Адолф био), били су добри пријатељи. Изблиједјела Меркелова и црномањасти Обама, добро су се слагали. Можда боље него ја и моја блесава Тања, али свакако друкчије. Вјеровали су у своју везу, то јест савез, обилазили се често и поклањали једно другом свашта за рођендане, крсне сл... Хм, не знам за крсну славу, али би једни другима честитали свашта. Слазили се њих двоје, обоје из добрих кућа, то јест земаља, богатих и уљуђених. Хм, барем формално. Обама је био угледан, добио је Нобелову награду за мир и завршио је факултет. Меркелова је исто завршила факултет, не вишу као Неб... Ма, ништа. И, у њезиној кући није било лопова ни пуно лудих и развода бракова.

Црно-бијело сивило

Ангела је вољела Барака и вјеровала му. Не би га никад замијенила за некога са фризуром талијанком. Мислила је и да Барак њу воли, бар колико она њега. Онако рањива, одрасла у тоталитаризму Источне Њемачке, гледала је у њему млађег и јачег, и пуно црњег брата. А онда, не очекујући од пријатеља што и од непријатеља, сазнала је да је пријатељ слуша! Не, није је слушао кад треба, слушао ју је кад не треба! И још је лагао да је није он слушао, него да су неки други, он није знао. Па га је Меркелица ухватила у лажи, један бјегунац од америчких гулага, Едвард Сноуден, дохаберио (дојавио, турц.) Ангели како је црни Барак слуша све у шеснаест. Ја сам тако чуо на ТВ, па ако лажу они - лажем и ја. Пошто купио, по то прод'о. Пошто појма немам како је то изгледало, могу само да замишљам. Знам отприлике како је било Ангели, било јој је као кад је мене Тања оставила са оним фризираним цивилом и уштвом невојничком. Па, ево, ја нешто мислим да се догодило нешто као што слиједи...

Кхм...! Да почмем?

Овако је то, мслим, било... У девет и још мало, Џон Смит би доносио све занимљиво на орахов сто Барака Обаме. На врху би били извјештаји са прегледом разговора из европских, азијских, афричких и америчких приватних телефонских сокоћала. Неко је на извјештају и попису разговора Томе Николића, предсједника Србије, написао "Будала". Барак само замишљено отпухну и потражи папир са сокоћалским извјештајем Ангеле Меркел. Звала Ханса из министарства, ургирала за посао малом Јозефу из Берлина. Непотизам чисти. Барак записа нешто. Звала даиницу Гертруде, каже да је добро. Њу звао неки Руди, пита кад ће се опет видит'. Барак записа "Испитати ко је Руди". Звала доставу, наручила џамбо пицу и шест пива, келтерберг, да буду хладне. У том трену, Бараку зазвони мобител. "Хало, Баре, како си?". "Добро, фала Богу. Ко је?". "Ангела је. Како Мишел? Како чељад?". "Добро, Богу фала. Како ти, како твоји?", пристојно пита Барак. А Меркелица, пошто су размијенили еуропске уљудбе, упита: "Него, Баре, рекоше ми да ме слушаш". "Слушам, јашта ћу него слушат. Шта треба послушат?". Меркелова пређе на ствар: "Слушаш ми телефон, несоју црни...". "Нисам Ангела, покоја ми свију мртви... Нисам, тебе ми", Обама ће на то. "Лажеш, матер ти црну, лажеш к'о пас! И не куни се меном, у сну се не снио". "Чуј, Анџе, ако те неко слуш'о, ја нисам. Нисам Тита ми, ето...". "Чекај мало", рече Ангела. Онда је Обама, док је брисо зној са чела, чуо како Ангела прича са неким Едвардом у Русији. Опет зачу Ангелин глас из мобитела у знојној руци. "Лажеш, матер ти црну, опет лажеш". Немој Ангела... Не ваља матер 'соват. А моја матер је бијела, ћаћа ми је црн...". "Бићеш ти модар кад те намодрим црна, знаће ти гузица...". Веза се прекинула.

Прљаво црно и бијело рубље

Црни Барак је упро једно дугме на свом сокоћалу, јавио се глас Џона из безбједности. "Хоћу све што знаш о тој Њемачкој и о овој Ангели, доста је мени и ње и Њемачке". Сокоћало је убрзо зазвонило, Барак је слушао, сјео за орахов сто, зубима скинуо чеп са лаписа и нешто записивао добрих десет минута или јаче. Упро је сокоћало у руци, више пута. И проговорио са сокоћалчетом на уху: "Слушај, Маркела... То јест Ангела... Све знам, све! И како сте побили Јевреје и ранили Тита у Дрвару, како сте душили људе гасом, и видио сам ти слику на "Фејсбуку" како сједиш оном Хитлеру у крилу и како ти он каже да ћете, ако он изгуби не стигне све побит', уништит Европу и свијет финансијски...". "Е преварио си се, то су били Западни Нијемци", каза Ангела. Ту Барак збуњено погледа у тефтерић, а Ангела настави: "Ви сте побили Индијанце, и Вијетнамце, и оне Корејце, и Ирачане и Иранчане хоћете побит". А Барак ће: "Јесмо, а вама је било криво кад је Црнац побиједио на олимпијади, срам вас било!". "Јеси мени рек'о да ме смрад било, а!? Мене да срам било!?. Ма проћераћу вас све из Њемачке, са све војском и амбасадорима, све! Летићете ко фишеци! А тебе ћу Баре, за косу уфатит', па ћу ти главу и нос од кољено разбит', само да те се дочепам, јеш' чуо!!??".

Ко рат хтио, у кући му био

Барак је изашао из канцеларије блијед као препланули бијелац. Вратио се у канцеларију, узео лапис и почео прецртавати нешто у њему. Назвао је Мишел. "Хало, Микице, женче моје, ђе си, шта маи?". Мишел је рекла: "Само час, ђеца су ту, морам изаћ''". За минут два, из сокоћала се зачуо љутит глас: "Је ли, Баре, матер ти бијелу, што ми слушаш сокоћало!? Знаш шта, кад дођеш кући, узећу те за косу па ти све главом од кољено, и то десно, да знаш шта те сљедује кад рођену жену и матер своје дјеце прислушкујеш...".

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана