Прешућивање безочних подметања је слабост
Баш је занимљиво пратити како медијско грађанско Сарајево реагира на уистину хисторијске сусрете бх. политичара са Београдом. С једне стране можемо читати посве неутемељене приговоре званичном Београду након сједнице Савјета за сурадњу РС и Србије, а с друге, обезвређивање Тихићеве посјете Београду и иронизирање његових тамо изречених ставова. Он је већ добио црне точкице које значе "катастрофалан потез", како због саме посјете тако и због "хисторијских ријечи: Хисторију треба оставити хисторичарима". Треба видјети особу која промовира мултикултуралност и грађанску БиХ да приговара тврдњи да хисторију треба оставити хисторичарима.
Да се хисторијом баве мало више хисторичари, а мало мање медији којима је хисторија све што у извјесној дневно политичкој атмосфери некоме падне напамет, можда би у овој земљи било више хисторијских сусрета и то оних који су иницирани од заговорника грађанске, демократске и либералне БиХ. Овако, сваки сусрет са политичарима из сусједних земаља, а посебице Србије, добива најгоре оцјене. Срамота је да трочлано Предсједништво БиХ никада није отишло у званичну и службену посјету Београду. Већ су многи грађани изгубили своје стрпљење гледајући неодговорне политичаре који у недостатку аргумената у актуалним расправама увијек изнова посежу за најсигурнијим адутима, а то су злочини и масакри. Сада се већ може с правом говорити о њиховом елементарном непоштивању трагичне судбине највећих жртава протеклога рата. Да имају имало пијетета управо према онима који су највише пропатили, онда би се на све начине борили да барем њиховој дјеци осигурају бољу будућност. Ево Тадић чини све политичке (не правничке, не медијске, не књижевне, не добротворне, јер му то није мандат) напоре да успостави добросусједске односе са БиХ и наравно РС, па опет грађански видовњаци у томе препознају некакву опасну завјеру. Нажалост, видовњаци су лоцирани у Сарајеву, тамо им је лијепо и могу против свега и свих да говоре и пишу без икакве одговорности за јавну ријеч, али и за остатак БиХ. Aко је тако и ако уистину виде РС као засебну цјелину у козмосу, онда није сепаратиста Додик него они, јер унапријед гледају на РС као на уљеза. Ех, али тај "уљез" је нажалост реалност, баш као што су реалност и сусједне земље и њихови односи са БиХ. Односи Хрватске са Хрватима у БиХ, односи Србије са Србима у БиХ. И што је ту проблем? Проблем је у поимању БиХ, али понајвише оном поимању које БиХ види као земљу једног концепта који нужно мора да вриједи за све. A то напросто није могуће у једној земљи која је вишенационална и која има вишепартијски систем. Негирање овога је унитаризам или да преведем на чешће кориштену фразу "великосрпска милошевићевска идеја", а чини ми се да је, барем у дијелу у којем ја живим, највећи проблем био управо Милошевићев унитаризам.
И да се вратимо Тихићевој посјети Београду. Дакле, док је он био у Београду "нека нова хисторија налик оној старој се одвијала Тихићу иза леђа". Која и каква, сасвим је небитно за овај текст. Битно је да се апострофира зла и подмукла воља Београда. Баш као прича о Данајцима и њиховим даровима. Тако се ето описује Тадићево гостопримство указано Тихићу.
Наводе, надаље, ови грађански миротворци да је "умјереност у политици изврсна, али неумјерено и необјашњиво прешућивање безочних подметања је слабост, на штету БиХ". A што је овдје прешућивање? Па Тихићева потреба да не прича искључиво о ратној прошлости, него мало и о будућности. A у причама о будућности, да не би биле на штету БиХ, не би никако требало да доминирају приче о прошлости. Већ смо видјели да све оне које су се темељиле само на прошлости нису донијеле ништа осим штете. Сјетимо се само политичког скандала на господарском сајму у Мостару. Aко Србија и дан-данас крши бројне споразуме, како јој спочитавају сарајевски видовњаци, како онда, према ријечима угледних званичника међународне заједнице, постаје "гарант стабилности" у регији? И као резиме злурадог и националистичког осврта на Тихићеву посјету Београду "Дани" закључују: "Зато - од сада - хисторију треба препуштати хисторичарима, а Србију - као и до сада - Србима!"
Тако ето дођосмо и до суштине приговора. Aко хисторија нема мјесто у дневној политици, онда нека је нема никако, а ако Србија не ради како ми "грађански, антинационалистички, антифашистички оријентирани" желимо, онда нека је што даље. Само што опет неће моћи тако бити осигуран трајни мир на Балкану и неће моћи БиХ бити ближа ЕУ. Оног тренутка када хисторија уистину постане доктрина, а не јефтино куповање бирачког тијела и када Србија буде третирана као сусједна земља чије нове политичке гарнитуре не могу и не треба да заувијек носе бреме својих политичких претходника, тада се може говорити о проеуропској БиХ. Баш онако како данас свијет говори о проеуропској Србији. Да, још не би било лоше напоменути да Тадић није активни судионик политичких дешавања из ратног периода. Можда зато и нема ратну, хушкачку и нефлексибилну политику. За разлику од ових других који су кроз ову или ону политичку опцију, или пак мијењајући их, били директни судионици рата, градећи тада с вртоглавим успјехом своје политичке каријере. Не чуди онда што данас тврдоглаво устрајавају на својим окамењеним предоџбама из прошлости. Нови погледи и спремност на међусобно уважавање за њих су само израз слабости. Рату припада мржња, хушкање и убијање, а миру умјереност, уважавање и разборитост. Предстојећи избори ће показати тко је за рат а тко за мирнодопску политику.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
