Преображење Господње

Поштовани читаоци, у текстовима које намјеравамо убудуће писати и објављивати желимо, прије свега, да вам саопштимо неке важне поуке и поруке Хришћанске вјере, говорећи о питањима значајним и свакодневним, која често чујемо и од народа простог и од ученог. Без мисли преузвишене да ће наше ријечи бити изврсне и савршене, имамо жељу и намјеру да оне буду сагласне Светом Писму и Предању наше Свете Цркве.

Преобразио си се на Гори Христе Боже,

показавши ученицима Твојим славу Твоју,

колико могаху.

Да обасја и нас грешне свјетлост Твоја превјечна,

Свјетодавче, слава Теби.

(тропар Преображења)

Преображење Господа нашега је Догађај у коме се човјеку и свему свијету открила најдивнија тајна, тајна од вијека сакривена у срцу Господњем, ношена и чувана као бесцјени бисер. Велика тајна о нама, о животу, о смислу нашег постојања. За њом чезнемо, о њој можда и не знајући снивамо, али је сваким атомом својега бића осјећамо и са тихом радошћу очекујемо дан када ће се она открити; но не више “ огледалу и загонетки” него у пуноћи. Та тајна је чежња свих наших чежњи, срце и срж сваке наше жеље: у ствари, оно што сваким откуцајем срца исповиједамо, оно што можда и не поимајући увијек свјесно – сваким удахом плућа објављујемо, испуњено је у Догађају Преображења, на Таворској Гори, која је постала предворје наше вјечности.

Тамо и тада, неочекивано и изненада, ничим условљено, јасно и видљиво, Господ још једном пробија обруч времена и Својим присуством га претвара у вјечност. Ту, у једном вјечном тренутку, открива Своју жељу и намјеру о нама, Своју наду и вјеру у човјека, Своју неизрециву љубав према човјеку, објављујући Собом могућност њиховог испуњења. Одјевен у блиставу одежду изаткану од нетварне свјетлости, открива нам да је свјетлост тајна будућега вијека и стварност на коју смо призвани. На Његовом Лицу, преображеном вјечношћу и окупаном свјетлошћу, огледа се тајна вјечног сусрета Неба и земље.

Aли у том тренутку пројављивања славе Свога Божанства Он није сам, није недоступан у својој слави, није недодирљиви и недостижни Бог затворен у својој само(за)довољности. Он је и тада, као и увијек, Бог наш, Бог људи, Бог Који говори и Бог Који слуша, Који се открива и позива у заједницу. Са Њим су на Тавору били и Мојсије и Илија, први међу Пророцима, и сами зрачећи Свјетлошћу која се у њима огледала. Иако готово нијеми и без ријечи, они постају најрјечитији проповједници Божије славе. Боговидци и Богоревнитељи, вође народа и бранитељи његови, у своме вијеку скромни и од људи каткад одбачени, али Богом велики и просвијећени. Гоњени и несхваћени али непоколебиво вјерни и ватрено одани – остају заувијек побједници и свјетила васељене.

И ево, будући Свјетлости неприступне причасници, ови земаљски небесници, свједоци Откривења и достојници богопознања, у времену свједоче вјечност. Ови људи славни не у једном времену и у једном народу већ прослављени од свих времена и нараштаја – некада са земље свједочећи о Небу, данас као небески житељи и небеских тајни учесници откривају нам: ко је то човјек и каква је слава за човјека припремљена.        Откривају нам, говорећи са Христом Који блиста у слави, да је човјек призван у велику част – да буде саговорник Божији и причасник његове свјетлости. Откривају нам, будући уз Цара Неба и земље, да је човјек призван да буде житељ Неба, да се дотиче небеских висина и то полазећи одавде, од земаљских гора и долина. У лицу тројице Aпостола – Петра, Јакова и Јована, свједока Преображења, који потресени блистањем славе Божије падају ничице на земљу – сав род људски, сви потоњи нараштаји, бивају увјерени у истинитост Христовог Божанства и Његовог бескрајног човјекољубља и повјерења у човјека. Како пјевају црквени пјесници: “Обнаживши, Спасе, малени зрак Твога Божанства, ученике који су узишли с Тобом на Гору учинио си свједоцима пресвете славе Своје. Зато задивљени узвикнуше: Добро нам је овдје бити! Са њима и ми у вијекове пјевамо Теби, Христе Спасе, Који си се преобразио.”

Он, Који се некада открио Мојсију у купини која гори а не сагоријева, сада још очитије, не у тајни и загонетки, већ у пуноћи своје Богочовјечанске Личности, открива Својим блистањем небоземну тајну сијања славе Божије у људском тијелу, које – попут оне купине – не бива њоме сажежено већ и само просвијетљено и преображено. Он, Који је Илији на Хориву говорио не кроз трус и буру, већ гласом тихим и танким попут лахора, сада не само гласом већ и видљивим присуством, смирен у слави Својој, свецијело открива Себе. Открива тајну Неба – земљи, открива је свима и свему.

Христос – будући човјек и поставши Бог Свемоћни свједочи нам: “Ово сам вам припремио!” Освјетливши Својом свјетлошћу Гору мрачну и тамну, потресао је Својом славом и Небо и земљу. Господ Коме пјевамо: “У свјетлости Твојој видјећемо свјетлост”, позива: “Ходите, примите свјетлост неприступну!” Он свједочи: “Ово чувам, ово носим у срцу за вас, чуј Небо, и земљо, и море и сва твари: нека све што је у вама слави Господа!”

A како су и чиме на овај догађај славе и љубави одговорили Свети Aпостоли? Простом ријечју, немоћном, људском ријечју препуном искрености и истине. Простодушно, покретом срца и ума својственим човјеку,  нису само рекли већ и завапили: “Господе, добро нам је овдје бити!”  Примили су онако и онолико колико су као људи могли – али Господ једино то од човјека и тражи. Ни мање ни више од тога.

Својом свемоћи – Он наше немоћи исцјељује. Нашу таму – Својом свјетлошћу просвјећује. Својим Божанством – нашу природу препорађа. Самим Собом – нашу наду увјенчава. Позива нас на више и боље, јер за више и боље нас је и створио, и човјек то осјећа сваки пут кад га стегне ограниченост свог бића и свијета у коме живи. Он Бог будући постаје човјек, да би човјека, по благодати, богом начинио. У љубави је сишао до Крста, у смирењу се открио у слави. За нас је дао Себе, зато од нас – само нас и тражи.

Зато велика је и преславна тајна Преображења. Свједочи нам и потврђује да сви наши падови и колебања долазе од нашег унутрашњег окретања од Свјетлости и Радости, које су суштина овог великог Празника и у њему нам се дају. “Земља се потресла”, каже црквени пјесник и заиста, не осјетимо ли то подрхтавање у ријечима, у природи, у самима себи – никада нећемо схватити шта је то хришћански живот, нити ћемо бити оживљени Животом који нам је Христос оставио. Животом кога прославља све око нас и у нама. Животом прожетим радошћу “коју нам нико не може одузети” (Јн. 16, 22).

Ову радост, међутим, најчешће одузимамо сами себи и једино се сопственом вољом и можемо лишити ње. Избјегавајући труд и сваки напор, лишавамо се благослова који они, учињени Бога ради, са собом носе. Господ се преобразио на Гори и на Гору нам се треба попети, треба дакле ући у Цркву Христову и живјети у њој која је увијек простор живота, слободе и радости. Aли успон значи – напор, успон захтјева труд и подвиг. Гора Преображења предокус је Царства Божијег, а оно се “са муком осваја и подвижници га задобијају.”

Кренимо зато смјело ка врху, трудољубиво узмимо сами себе једни другима за сапутнике и кренимо на пут преображења и спасења, кличући са Псалмопојцем: “Уздигох очи моје ка горама, одакле ће доћи помоћ моја; помоћ је моја од Господа, Створитеља неба и земље” (Пс. 120). Све своје силе усмјеримо ка Христу, не би ли се како успели на врх и тамо са Њим преображени били, јер то је једина нада да ће садржај којим је испуњено биће човјека добити своје право усмјерење и да ће поглед којим гледа овај свијет у Свјетлости Христовој постати право умозрење.

********

Својом свемоћи – Он наше немоћи исцјељује

********

Све своје силе усмјеримо ка Христу

********

Успон значи – напор, успон захтјева труд и подвиг

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.