Преко Крста до Васкрса

Господ Исус Христос дошао је међу нас, примивши на Себе и нашу природу (осим гријеха), природу Своје творевине, да би пошао на добровољну крсну смрт и њоме откупио наше гријехе, "смрћу смрт уништивши". "Приђите сви да у пјесмама прославимо Онога Који је ради нас разапет", пјевамо у кондаку Великог петка.

- А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша - каже апостол Павле у свом првом писму Коринћанима. И, уистину, ако Господ није васкрсао, што ми хришћани то радимо двије хиљаде година, што су неколико миленијума раније радили пророци... Без Васкрсења, хришћани су јаднији од свих људи, каже Апостол у истом писму.

Христова смрт

Васкрсењу Христовом нужно је претходила Његова смрт на Крсту. Без Крста нема ни Васкрсења. "Крсту Твоме клањамо се, Владико, и свето Васкрсење Твоје славимо", пјевамо у једној црквеној пјесми.

Сви ми правовјерни хришћани позвани смо на саваскрсење са Господом, на ослобађање своје гријехом оковане душе кроз Господа и у Господу. Крст и Васкрсење почетак су и крај ослобођења душе сваког од нас. Васкрсење је побједа над смрћу, како се изображава и икона Васкрсења (силаском Господа у ад).

Из тврдње светог апостола Павла да "кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете (причешћујете се - прим. аут.), смрт Господњу објављујете", свети Јован Златоусти је закључио да, будући да можемо непрестано да објављујемо смрт Господњу, можемо увијек и да празнујемо Васкрс.

Празник без престанка

Васкрс је празник без престанка. Али ако га празнујемо само спољашњим односом према Богу, нијесмо ништа значајно урадили у своме животу. Васкрсење Господње потребно је да празнујемо из дубине свога бића, а то значи уз непрекидну побједу над својом смрћу, греховном смрћу још за земног живота, уз непрекидно освајање Царства Небеског које постижемо одбраном и спирањем своје душе од гријеха и тако је отварамо Љубави Божијој. Рука Господа Исуса Христа са иконе Васкрсења, којом из ада извлачи нашег праоца Адама, непрекидно је испружена и над нама. Потребно је "само" - да је прихватимо. Као и што смо непрекидно уроњени у Љубав Божију и потребно је "само" да јој отворимо своју душу, да би се уселила у њу.

Господ није силеџија. Он нас подучава кроз Јеванђеље и надахнућем светих отаца. Његове подуке нијесу предавања еџ цатхедра. Он нас подучава и у исто вријеме нам Својим примјером показује што је потребно да радимо. Он прича, али и дјела. Не каже нам тек тако: "постите", него прво Он пости. Он нас ни на што не присиљава, него нас стрпљиво чека и милује. Његовом стрпљењу нема краја. Он је - Пастир добри.

Како, сад, ми смртни људи, пале природе, себични и сујетни, да се сјединимо са Господом, бесмртним и савршено чистим. Не молимо се тек реда ради на Литургији да нам причешће Тијелом и Крвљу Господњим "не буде на суд или на осуду, него на исцељење душе и тијела". Да бисмо се са Господом сараспели и са Њим саваскрснули кроз Свету тајну причешћа, и тако што достојнији славили и само Васкрсење Господње, потребно је да се потрудимо да свој живот проведемо између сцила и харибди овога свијета чврсто се држећи Јеванђеља и савјета светих отаца.

Пут поста и молитве

У заједницу Цркве Христове улазимо Светом тајном крштења, у име Оца и Сина и Духа Светога, и миропомазања, примањем Печата Дара Духа Светога, уносећи радост у Небеса. Зависно од нашег физичког узраста, позвани смо на пост и молитву, позвани смо да станемо на први степеник истинског хришћанског живота.

Постимо седам седмица припремајући се да дочекамо Свијетло Христово Васкрсење (и друге постове, како је то већ прописала Црква). Пост је одрицање, одрицање од мрсне хране али још више од неваљалих дјела и неваљалих помисли које им увијек претходе. Кроз одрицање ми побјеђујемо старог човјека у себи, сараспињући се са Христом. Неко хоће да пође овим путем, а неко - раслабљен угађањима своме тијелу и страстима своје душе, у ствари шареним лажама овога свијета - неће.

Пут поста и молитве је она уска стаза која води ка Царству Небеском. И док ходимо њоме, као по конопцу, око нас непрестано фијучу вјетрови искушења, бестијално нас вукући за руке, ноге, одјећу, косу..., само да нас скину са стазе спасења. Слаби смо, и често склизнемо. Некад се само угрувамо, а некад баш добро разбијемо. Али, нема очајавања. Идемо у диспанзер, а ако је баш велика невоља и у хитну помоћ. А тамо нас већ чека Љекар над љекарима, једини истински љекар свеукупног нашег бића - Господ наш Исус Христос. Кроз Свету тајну исповијести, испод свештеничког епитрахиља, саваскрснућемо Господу и вратити се на уску стазу. Па, онда, опет... И тако до посљедњег нашег издисаја, узбрдо, низбрдо, непрестано се сараспињујући са Господом и са Њим саваскрсавајући... Ето, то је живот хришћанина.

Пут спасења није лак

Неко ће се брже, наоружан јеванђељским истинама, ухватити стазе спасења, неко спорије, као што се неко одмах ослободи порока пушења, а неко мора да смањује из дана у дан број цигарета које попуши. Пут спасења није лак. И као што у теретани ојачамо своје тијело, подижући прво десетак килограма, па све више и више, да би временом подизали и многоструко више, тако постом и молитвом јачамо свој дух.

Наша молитва Богу мора бити искрена, из нашег срца. Као и благодарност Богу. Ако су наше усне почетак и крај нашег односа са Господом, то је као да у теретани подижемо балоне.

У сваком тренутку свога живота позвани смо да бдимо над собом, да би били са Господом. Циљ нашег духовног живота је да се сјединимо са васкрслим Христом, да Га созерцавамо у своме срцу, подсјећа нас свети Максим Исповједник. У посту су та очекивања од нас хришћана само наглашенија.

Гријех је промашај

У своме егоизму, који је плод гордости, мајке свих гријехова, често не видимо своје гријехе. А гријех је промашај, промашај када корачамо по оној уској стази. Веома смо склони да своје гријехе оправдавамо, а туђе осуђујемо, товарећи тако себи на душу двоструки гријех.

Сви знамо да су убиство, крађа, прељуба, пијанчење... гријеси. А знамо ли да смо промашили у животу сваки пут када не одемо у цркву на Литургију, јер смо били немарни, или смо олако нашли себи оправдање?

Можемо ли се састати двоје, а да не испирамо уста трећим, да некога не оговарамо и осуђујемо? Чак и када у цркви разговарамо. А Господ нам је рекао: "Гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима". А у чије се ми то име сабирамо када једни друге оговарамо? И како онда да Господ буде са нама? Што нам онда вриједи да славимо Његово Васкрсење?

Како да очекујемо Господа у себи, а у срцу нам као прољећна трава буја мржња на сусједа, колегу с посла, на било кога? Тамо гдје се башкари мржња, Господу није мјесто. Како да се измиримо са Богом, а нијесмо се измирили са људима са којима живимо? Како да очекујемо Господа у себи, а препуни смо грамзивости, зависти, суревњивости...?

Хоћемо новац; треба нам. Како га стичемо, да ли трудом зноја свога или којекаквим марифетлуцима? Да ли смо марљиви радници, или само гледамо како ћемо штогод смувати? Да ли смо своје имање стекли безаконо? Ако тог новца дамо и на градњу храмова Божијих, ако себе кроз своје донације уградимо у те храмове, што смо урадили? Да ли смо се каткад запитали што у ствари кроз себе уграђујемо у храм којег донирамо?

"Каква је корист човјеку ако задобије сав свијет, а души својој науди", пита нас свети јеванђелист Марко. Што ће нам сва блага овога свијета, и новац и дијаманти, што ће нам најбоља гардероба, најбољи проводи, што ће нам људска слава и друштвени положај, ако смо стичући их наудили својој души. "Какав ће откуп дати човјек за душу своју", пита, даље, јеванђелист Марко. Колико новца, колико славе вриједи наша душа? Колико пролазног и трулежног вриједи наша бесмртна душа?

Јесмо ли добили посао преко везе, и тако оставили неког другог без посла, је ли нам дијете завршило школу својим трудом и даром, или нашим новцем и друштвеним положајем, да ли смо на преглед код љекара отишли преко реда, остављајући остале да чекају, јесмо ли привилегију стекли својом партијском припадношћу...? Мислимо ли само на себе, безобзирни на друге? Гдје је ту Господ, Он који је ради наших гријехова примио крсну смрт, који је дао Себе за нас?

Јесмо ли дошли у цркву очекујући од Господа магију? Идемо ли истим послом код врачара: код хоџе за запис, код гатаре да нам слива олово, гледа у длан, пише хороскоп...? Јесмо ли измијешали здраво са трулим, вјечно добро са варљивим привременим, Божије са демонским?

Јесмо ли дјецу крстили? Јесу ли наша дјеца из Богом благословене везе мужа и жене, овјенчане Светом тајном брака? Или смо само пред надлежним државним органом потписали уговор о заједничком животу?

Ваљда више никога нема да не зна да је насилни прекид трудноће, абортус, у ствари - убиство. А да ли знамо да исто дејство, абортивно, имају и контрацептивне пилуле? Јесмо ли свјесни да употребом контрацептивних средстава буде убијено више људи у мајчиним утробама него што их пострада у свим саобраћајним несрећама, земљотресима и цунамијима, у свим ратовима, и што их помре од болести или на неки други начин! Материце су претворене у стратишта, гора од Јасеновца. Страшан гријех, који је проистекао првенствено из нехришћанског начина живота, лебди над нама. А многи га нијесу ни свјесни. Тако се догађа да жени која користи средства за контрацепцију умире бебица у њеној материци док она у цркви прилази причесној чаши. Постоји једна дивна грчка икона на којој Господ чучећи држи на длану дјетенце убијено у утроби његове мајке и - плаче. Господ непрекидно плаче над хиљадама дјеце која сваког дана бивају убијена у мајчиним утробама. Он над њима плаче и док ми прослављамо Његово Васкрсење.

"Ово је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо у њему", пјевамо на Васкрс. Васкрсење је само по себи радост. Али, нека то буде истинска радост побједе живота над смрћу, радост на броду живота а не свадбарска радост на неком сплаву. Али, Васкрсење је и позив на покајање. Радујмо се Господњем Васкрсењу и непрекидно се опомињимо својих гријехова.

Свештеник Јован Пламенац, парох барски

Христос воскресе!

Ваистину воскресе

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.