Позив на молитву

Неочекивано, тргне ме и стресе оштар глас и неразумљиве туђе ријечи, лимене и тврде. Схватим да се тај глас не обраћа мени и не зове мене, јер он, у ствари, и не зове он наређује. Заповиједа строго и хладно, а онда еуфорично и патетично. И, нека ми Бог опрости, најмање побожно и скрушено.

Џамија у улици Мишка Јовановића

Сјетим се да је, рецимо, у улици Мишка Јовановића, не баш тако давно, била мала лијепа бијела џамија. Нико у тој улици није знао ко је био Мишко Јовановић, не може се све знати. А био је, године 1905. на челу чувеног штрајка радника сарајевске творнице дувана. Сув, тврд податак попут гласа који ме малочас тргнуо и узнемирио.

Са минарета мале бијеле лијепе џамије у улици Мишка Јовановића, позвао би ме на вечерњу молитву топли глас живог побожног човјека и бацао ме у чежњу за нечим, можда неким; смиривао ме пред сан дуге зимске ноћи. Без технике и вучних појачања, у том гласу осјећала се суздржана топлина и побожност. Од почетка до краја позива на молитву глас би се стишавао, као да се обраћа само мени, звао ме да мирно и помирено утонем у сан.

У јутро, опет, помагао ми је да скочим из постеље, умијем се, обучем и обујем, да се погледам у огледалу и да се нечујно нађем у дворишту. Чила и одморена, пјешице да кренем кроз успаване махале све до Бјелава, и спустим се недалеко од градске болнице у двориште Инвалидског столарског предузећа "Бор". Ту сам благајница и дијелим радницима плате. Колико могу трудим се да се не појави неки Мишко Јовановић и не стане на чело неког штрајка. Јер, тога у социјализму није смјело бити, радници су "имали све".

Проћи ћу и кроз махалу у којој је, у кући свог оца, великог љубитеља арапске поезије коју је знао напамет, становала социјална радница Нађа Сабрихафизовић. Нађа ми је касније испричала ову причицу.

"Мој отац је био хоџа и учио је у оној малој дрвеној џамији испод Бистрика, изнад које је касније направљена требевићка жичара. Имао је лијеп глас, а био је и лијеп човјек, млад, још неожењен. Код сваке молитве, џамија је била пуна мушкараца, а све више и жена па и дјевојака које су почеле да долазе у групицама.

Моја мајка је становала на Вратнику, иза касарне Јајце. За позива на вечерњу молитву, излазила би у авлију и поред чесме слушала заносни глас младог хоџе са Бистрика. А онда је са другарицама почела да прелази мост код Вјећнице и одлази у џамију и мој се отац заљубио у њу. Она се заљубила у глас, а он у стас", смијала би се Нађа док би причала.

И вечерас гледам како дјевојке, саме или по двије-три журе, брзају према новој великој џамији, и како то изгледа некако обавезујуће, обавља се као задатак, а не као воља да се Богу угоди. Схватим, чини ми се, да људи више нису искрено побожни, да су заборавили да се Бог не може ни заварати, ни купити, Бог се може само умилостивити.

Потјера за мишом

Паралелно са некадашњом улицом несрећног Мишка Јовановића тече и уска Сабурина улица, а у њој и данас има основна школа која се некад звала "Иван Цанкар". Домарка у школи била је Ремза Мулалић. Дошла је, због неке своје невоље, из Брчког и запослила се као чистачица. У истој школи, радећи, полагала је и по два разреда и завршила осмогодишњу. Сама је подигла и школовала троје дивне дјеце, двије кћерке и сина.

У школи је било око четрдесетак запослених, али за вријеме великог одмора, кафу сам пила код домарке Ремзе. Становала је у школском двособном стану. Ту школу похађала су тада и дјеца из српских села према Црепољском. Често су морала доћи и по сат раније, прије наставе. Зими, за тежих сњегова, Ремза их је уводила у своју кухињу да се огрију и код ње попију чај.

Једног таквог зимског јутра, због посла, стигла сам раније у још затворену школу и улетјела у Ремзин стан. У кухињи није било никог, али врата прве собе су била широм отворена. Чула се вика и нека потјера. Ремза је метлом млатила испод кревета и панично понављала: "Мајку му јебем морам га наћи, макар ме..." "Чекај, жено, кога мораш наћи", зграбила сам јој метлу.

"Миша, миша, па макар ме..."

На другом лежају сједила је њена кћеркица Вехида, њежна бледуњава цурица, још основка. Не зна се јесу ли јој биле крупније очи или сузе које су се слијевале низ лице, капале и на њене љупке уснице. Видјело је дијете миша и уплашило се. Мајка се, опет, плашила, пошто миша не може да нађе, да је дјевојчица то себи умислила, да јој се привиђа и да с њом нешто није у реду.

У тој потјери за мишом остала сам присебна. Искористила сам тренутак кад је Ремза пришла дјетету и говорила јој: "Ма ја ћу га пронаћи макар га три сата јурила..."

"Ево га, побјеже ми... побјеже кроз кухињу у ходник", вриснула сам и кренула да га као јурим њеном метлом.

Онда сам се вратила и сјела крај дјевојчице а Ремза је одмах пошла да пристави кафу говорећи: "Нека си ти њега само видјела, жено, нека си га видјела па макар ме..."

За једног великог одмора, опет, једном сам весело улетјела кроз, за сваког отворена врата њеног стана, и збунила се кад сам је угледала како клања. Неопрезна, заборавила сам да је мјесец рамазан, да Ремза пости и да настоји да отклања сваки позив на молитву. Иако у побожном заносу, видјела је кад сам ушла. Одмах је устала, смотала лијепу шарену тканицу на којој је клањала и мирно је одложила.

"Курвићко, ти ниједна, јеби се, прекину ме... сад морам све испочетка..."

Поживјела је дуго Ремза Мулалић, и рат је преживјела.

По повратку из избјеглиштва у Сарајево, срела сам се с њеном кћерком Вахидом, лијепом као и увијек, али већ с траговима патње и времена на лицу. Обећала сам јој да ћу доћи њеној мајци у Сабурину улицу. Сабур, значи стрпљење; и ја сам, сналазећи се у невољама невољског повратка, одлагала свој одлазак у школу, мислећи да имам пуно времена и - не мислећи да би моја Ремза икад могла умријети. Јер, тако је чиста срца и тако благе душе, вјеровала да је све што нам долази и све што од нас одлази, од Бога, од драгога Бога.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.