Пожар на платформи

Платформа је назив за равну површину, обично изнад тла. Дакле, у ваздуху. Пошто ми Херцеговци знамо за многе рупе у закону, покушали смо сигурно наћи и рупу у закону гравитације. Један мој сународник, Никола Тесла, замало је и нашао. Јапанци сад нешто трљају по суперпроводницима, праве неке супербрзе возове, али њима се стално негдје жури па ваљда нису имали времена потпуно савладати тај неумољиви закон који би предмете држао у ваздуху умјесто на земљи. Сви покушаји да се платформа задржи у зраку онако, без потпорња и придржавања, уродили су неуспјехом. Aко ми не вјерујете, пробајте сами. Код нас у Херцеговини то не иде, па Бог! Можда Босна има неке друге гравитационе законе. Тамо, у "тамном вилајету", и сунце раније и радије залази.

Словени платформаши

Наши преци, стари Словени, иако јако стар и древан народ, одвајкада су знали за платформе, чак су и живјели на њима. Градили су сојенице, куће на стубовима, на ријеци или ријечним обалама. Вода испод и око њих чувала би их од уљеза и дивљих звијери. Пристојан европски лав није волио воду. Можда је зато и изумро, ко зна. A и ако би запливао, не би знао како се попети на стубове забијене у ријечно дно и доћи до часне домаћинске куће те појести бројну словенску жутокосу и плавооку чељад. A и вода би била ту, на дохват руке и грла жедног Словена. Требало је само спустити какав дрвени или земљани суд и вода би сама ушла у њега, без ичијег наговора. A и домаћин је могао спустити какво конопче с мамцем и удицом, нашла би се и каква наивна пастрмка на јеловнику, тако да домаћинов мозак не би остао без минерала од којих смо ми Херцеговци и понеки Босанац овако паметни. A и човјек није морао стално у лов или у поље кад би имао рибе. Живота без воде нема. A воде код нас као у причи, скоро као у мору. Мостар је на пет ријека и понеким поточићем који се и не рачуна. Неретва је била, нарочито тамо гдје је шира и спорија, пуна сојеничких словенских насеља. Додуше, доказе за то није лако наћи. Јер, кад се живи на води, вода носи и шта не треба...

Словенски веслосис

Израз "сисати весло" можда долази из тог времена. Тада се чамцима ишло од сојенице до сојенице, од једне домаћинске куће на стубовима у другу часну кућу, на сијело и прело, на свадбу и у којекакве нечасне радње типа курвалуци, свађе, крађе и остало што су други народи патентирали можда и прије наших предака. Код нас, у херцеговачким сојеницама, одговорно могу рећи да тих нечасних радњи није било, пошто нема доказа о томе у досад пронађеним остацима сојеничких насеља. Да, вратимо се на израз "сисати весло". За изградњу сојенице било је потребно одређено техничко знање. Основни појмови о хидраулици и хидродинамици, понешто о дрвету као о материјалу (није свака јапија за свашта), нешто о капиларности воде (за израдити кров од сламе), понешто о отпорности материјала... Хм, мислим да је требало доста техничког знања за изградњу сојеница. Дакле, није свак' био "јапија" за изградити сојеницу. Они без сојенице би, ваљда, остајали у чамцима. Бродоградња тада није била развијена, дебло би се дубило ватром и тако би се правио чамац. Aли, дио неопходне опреме за вожњу и најпримитивнијим чамцем је весло. И шта може завидан човјек кад види свјетло лојанице на домаћинским прозорима без стакала (стакло још није било измишљено, нап. а.) и чује како весели домаћин дрвеном криглом пуном медовине диже здравицу пуној кући сретне чељади и раздраганим гостима? Запалити цигарету и смирити се није могао, дуван је пуно касније Колумбо донио у Европу. Ракијски казан није измишљен, није могао човјек чамџија ни да се напије од муке - медовину није имао гдје држати на чамцу. Невољник је, погађате, онако неспретан и неук да сагради сојеницу, сам и један у чамцу, од муке могао само сисати весло.

Гдје хоћаше платформу, стубове посади

Лавове су истријебили још Римљани, вука нисам видио већ годинама. Људи се више не боје звијери, али још увијек у земљу забијају стубове и праве платформе. Кад сисају нафту из мора, на примјер. Или кад врше истраживања. Венеција је, заправо, сложена сојеница. Град на стубовима који израстају из морског дна. На платформи. Осигурано стубовима из Херцеговине. Наши хиљадугодишњи храстови сад расту из мора, у Италији. Нама остао крш. Остало одвукли Aустријанци, за жељезничке прагове. Aли, није то ова прича. Дакле, платформа има и пренесено значење, политичко. Платформа је у том случају скуп идеја који се држи на површини, на стубовима који морају бити једнако чврсти као они сојенички, иначе ће гравитација, сила теже која не трпи антигравитацијске примисли, побиједити и сурвати све у воду. Једна политичка странка у БиХ, СДП (Социјалдемократска партија, она бошњачка - СНСД је српска, и то знате) је назвала свој програм "платформом". Друга странка састављена од припадника истог народа, придружила јој се. Пошто платформа не може стајати на само два стуба, гравитација захтијева најмање још један. Пошто се у БиХ инсистира на мултикултуралности и вишенационалности, платформа је требала још коју странку, неку небошњачку, да буде стуб. Или, још боље, двије, да стубова буде четири. Два клецава хрватска стуба су нашли у ХСП-у (Хрватска странка права - баштиници Независне државе Хрватске) и приватној високопрофитној странци херцеговачке породице Лијановић - Народној странци "Радом за бољитак". Платформа, политичка, имала је тако четири стуба. Теоријски, довољно да ствар одржи над водом а да сви који нису на "платформи", у року одмах почну сисати весла.

Они изнад воде и они мокрих опанака

Дефиниција платформашког начина живота је да већина живи изнад воде а да мањина, неуки и неспособни, национално и физички инфериорни, сисају весла. Времена су се промијенила од епохе старих Словена, јако је мало оних спремних да сисају весла док други играју и пјевају на платформи. Поготово је проблем у томе да је за већину, тачније за два народа - српски и хрватски, поготово за хрватски, одређено да не ваде весла из уста и не скидају задивљени поглед са "платформе". Дакле, десила се неопростива метафизичка, психолошка, емоционална и национална грешка у предвиђању тока догађаја. Лабаве хрватске бродице су стале једна уз другу, направиле физички одрживу конструкцију јачу од оне на платформи. И српске бродице, веће и бројније, додатно су се повезале и постале још јаче, да се одупру "платформи" која би да сви испод устрајно и смјерно почну сисати весла. И не само то, на ужас "платформаша", српске и хрватске бродице се, први пут послије задњег крвавог рата Јужних Словена, почињу придржавати једна за другу. Ови са "платформе", наизмјенично куну и моле, пријете и вичу, позивају цијели свијет и упорно захтијевају да на српским и хрватским чамцима и бродицама, за име мира и очувања Босне, најзад почну пљувачком квасити весла.

Поглед на платформу о'зго и о'здо

Једна од мана платформе је што се с ње не виде добро стубови исте. Два су већ кварна, један је труо и вода га добрано круни. И они наивни који су стварали платформу, виде да најјачи на њој раде само за себе и своју родбину, и то пуно директније и очигледније него они прије њих. Често се остави неугашена ватра, социјални пожар пријети да прогута све, скупа са стубовима који ће нагорјети толико да се од њих више ни мандала за врата неће моћи направити. Боље се те ствари виде из чамаца. Људи у чамцима виде да живот на ријеци постаје све гори. Они на платформи, пуни себе и у очекивању подршке с далеког америчког и западноевропског копна, глуви су и слијепи за ријечи бројнијих, оних у ријеци. Са платформе позивају да се призна њихова моћ и супериорност, власт над ријеком. Ријечи се одбијају од ријечне таласе, нема више ушију које би их слушале. Многи већ и не окрећу главу у правцу звука одозго. Стижу понуде понеком из чамаца, појединцима из народа и странака којим је намијењено "сисање весла", али се чини да је све мањем броју "чамџија" до пењања на платформу. Штавише, некима с платформе је толико додијала вриска и паметовање с платформе, да им пада на памет да сиђу у воду и придруже се српским и хрватским ријечним флотилама. Јер, и на платформи је све јасније да су закони физике при изградњи платформе озбиљно прекршени, да на платформи нема апарата за гашење, да читавој ријеци пријети глад због лошег господарења дивљим босанскохерцеговачким водама. Јер, проблем је настао још при забијању стубова у дно ријеке. Наставио се изградњом платформе и очигледним изборним преварама, те игнорисањем природних закона и кршењем постулата на којима почива вишенационална заједница.

Чврсти и солидни примјери

На чврстом и солидном копну постоје вишенационалне заједнице које одлично функционишу. "Швица", рецимо. Aли, Швајцарска би нестала кад би се укинула стално присутна институција референдума, националне територијалне заједнице или ТВ и радијски канали на језицима народа и мањина. Дакле, кад би се укинула воља народа, швајцарска би идеја, попут труле босанске платформе, завршила ношена дивљом ријеком каква у пропаст носи од Aустрије патентирано и игнорисањем воље народа потврђено словенско насеље звано БиХ. Италијани и Французи би престали сматрати Швајцарску својом земљом и почели гледати најбројнији народ, Нијемце, као непријатеље. Не би више навијали за швајцарску репрезентацију, нерадо би и играли за њу. Окренули би се Италији и Француској. Нијемци би, баш како су Бошњаци у БиХ учинили, лако могли прегласати остале конститутивне народе у Швици. Кад не би постојала институција референдума, наравно. Италијани и Французи су довољно кварљива роба да би Нијемци могли купити и устоличити њима склоне представнике других народа, који би били професионални њемачки Италијани и Французи те радили за њемачки интерес. Ипак, послије стогодишњег рата, народи у Швајцарској су схватили да је прошло вријеме у којем је један народ под њиховим небом, поготово два, био спреман ћутати, трпјети и сисати весла. Поготово у име само једног народа и земље која би, по дефиницији, требала служити као сервис сва три народа и грађана у њој. Наша платформа се руши, али одозго, високо изнад воде, оно што већ виде сви на чамцима још нико на конструкцији не усуђује се признати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.