Потресна исповијест грађанке која страхује за свој живот
Сарајевска колумнистица у два "компромитирајућа" медија посљедњих годину и више дана пролази кроз најтеже раздобље у свом животу. Због учесталих медијских напада, због тешких оптужби изречених из уреда градоначелника у њеном родном граду, као и прича да је фашиста и да "брани геноцидну" и "фашисоидне кингконговце", ипак се није одлучила да свога супруга и синове пошаље изван граница ове земље.
Иако зна да јој већ више од годину дана пријети велика опасност, понаша се прилично "хладно", јер сматра да је у ствари већ убијена - и то оног тренутка када је одлучила проговорити о злу које се зове језик улице и мржње у сарајевским герилским круговима. Давно, још на самом почетку њеног јавног ангажмана, савјетовао ју је уредник једног женског часописа који излази у Сарајеву да се окане тог посла, јер не зна у шта се упушта, али она је била упорна и тврдоглава. Вјеровала је у идеју правде и праведности и није одустала. Данас је у прилици читати потресну исповијест једног мушкарца у тим истим женским новинама, а у поводу његове наводне угрожености у Бањалуци. Не знам да ли су му Бањалука, Сребреница или Сарајево родни град, али њој Сарајево јесте и није јој нимало једноставно прихватити чињеницу да у тим новинама има мјеста за неког ко је, не тако давно, као ратни репортер поздрављао "побједу српске војске у Сребреници". То је онај исти самопријегорни новинар који за сваког свог неистомишљеника, па и њу, каже да је "дио злочиначког пројекта". A ње са њеном потресном причом тамо нема нити ће је бити.
Ову сумњиву колумнистицу нико није питао: "Је ли данас тешко бити ти?" Можда би и она одговорила: "Зависи гдје си. Aли бити ја у моме родном граду није нимало ин."
Није је нико питао нити: "Шта је био ваш први потез када сте угледали текстове са оптужбама на ваш рачун? Када сте прочитали рецимо сљедећу реченицу о себи: Зато је принуђена толерирати еклатантни фашизам свог послодавца и к томе доказивати тезу да је фашизам у реду, све док се не говоре ружне ријечи. Да то докаже, спремна је газити и елементарну логику, не либећи се при томе ни злоупотребе трагичне судбине једног сарајевског дјечака." Није била у прилици јавно у новине казати да најгоре што жели да сазна о себи и својој породици увијек може пронаћи у новинама и медијима које демонстрирају страшну моћ играња са људском судбином. Све је кренуло када је јавно рекла да на неким јавним сервисима све више мјеста заузима језик улице и мржње. Када је све то видео њен супруг, рекао јој је: "Сљедећи сам ја." Тако је и било.
Ех, да ју је неко питао зашто од силног плаћеничког новца није отишла и негдје далеко од свега уживала, она би узвратила: Лијепо би било да сам то учинила, али само сам хтјела да поштено радим свој посао. Трудила сам се и трудим око успостављања етичких принципа комуницирања у јавном простору. Проблем је можда и што сарађујем са медијима који су "постали праве професионалне институције".
Да је макар један новинар, барем у неком женском часопису, јер ипак је жена, питао може ли открити своју потресну исповијест, можда би му одговорила. "Радо ако будем жива." Са њом у најтежим тренуцима није био нико, није било герилаца, ни пјесника, ни полицајаца-новинара, рокера-истраживача, а ни власника портала које тезгаре по различитим медијима... Била је сама са мужем и дјецом. Није она имала своје повјерљиве изворе да јој дошапну да њеном супругу и њој спремају јавни линч. Па како ће и имати када се она само бави својим послом. Није никоме могла рећи да неко "конструише случај" против ње. Није, па и како би, када вјерује да то раде негдје другдје, неки други људи, а не они око ње који се заклињу у правду, мултикултуру, лијепу ријеч и још при томе у слободу ријечи!
Ех, да ју је само неко питао како изгледа када остане са својом породицом у четири зида. Можда би одговорила да стално објашњава својим синовима да није фашиста, да не брани геноцидну творевину, да није плаћеничка проститутка, да није фекалија, да није дио злочиначког пројекта, да није националиста, глупа плавуша, шизофрена хомофобка, да се не наслађује ничијој смрти... И још много тога покушава она објаснити својој дјеци, али им сигурно не говори да су такви управо они људи који о њој пишу ружно. Па зна да и они имају своју дјецу, зна да би то могло угрозити њихове животе. Зна то из свог искуства!
Чак и да су јој на вријеме јавили да се спрема јавни линч, не би успјела ништа учинити. Одакле јој паре да плаћа одлазак своје дјеце из земље када је остала без посла због мобинга којем је годинама била изложена? Aко би је неко ипак јавно упитао како се носи са свакодневним стресом, сигурна сам да би рекла да стрепи да је неко на улици не убије, јер ипак није лако на својим леђима носити терет сарадника на злочиначким пројектима. Вјероватно би рекла да не хода превише по граду и да граби сваку прилику да макар накратко побјегне негдје у његову околину, до какве планине или малог мјеста гдје не мора своју дјецу дозивати под шифрама. Можда би рекла да је неки угледни грађани не смију ни поздравити на улици, а још мање пружити руку. Можда би додала да је ниједно женско удружење или удружење за заштиту људских права није подржало, макар као угрожену жену. A рекла би свакако и то да не помишља да напусти Сарајево, јер би то био кукавички чин, па ни у рату није хтјела на то пристати, мада се бојала готово истих људи као и сада.
Ех, само да је неко све ово питао, па барем неко из неких женских (нимало политичких него породичних) новина, имала би она шта одговорити.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
