Посљедња колумна

У овој, последњој колумни за Глас Српске, имам само један циљ. Да се извиним и затражим опроштај од свих оних које је, моја претходна колумна, прије седам дана, увриједила, нанијела им бол, растужила их или на било који начин узнемирила. У уторак ујутро сам погледао коментаре и реакције на форумима и на порталима, и схватио да сам многе људе дубоко увриједио. Из наше и ближе и даље прошлости, можемо да проберемо многе примјере гдје су људи, због идеје или због става, због мишљења или због чисте пропаганде, наносили људима увреде, блатили их и понижавали, распредали о њима приче да су у рату радили ово или оно, промовисали ово или оно... Све је то било правдано циљем. Мени је јасно да сам урадио један јавни салто мортале, једну тешко опростиву грешку; не према неким институцијама или према медијима, него према људима. Ја сам људе дирнуо тамо гдје нисам смио. Нисам имао намјеру, али чим сам дирнуо, да ли је било намјере или није - небитно је, штета је учињена.

Учинио сам то и вама које не знам, али и многима које знам. Покушао сам да се оградим и да поставим оштрицу текста тако да не качи невине, али нисам успио. Докачио сам нејач, нечију дјецу; у ствари, чим дирнеш туђе дијете, па макар и мишљу или ријечима, дирнуо си у своје дијете. То се не смије догађати, за то нема објашњења нити оправдања. Ја, заиста, нисам био ни близу такве намјере, ни у сну не бих узнемирио мир нечије породице, али, изгледа, јесам. То ме је, вјерујте, погодило и сломило.

Међутим, није свако зло за зло, овакве ствари се дешавају и да би људи нешто научили из тога и кориговали свој став, или да би боље схватили и себе и живот око себе, људе и средину у којој живе. Не желим да ово извињење каљам неким објашњењима и правдањима, не желим да вам пружам нека додатна објашњења типа – шта је писац хтио да каже, али једно морам рећи: Нисам ово писао злонамјерно, нисам идеолог никаквог новог пребројавања крвних зрнаца, нисам ту да вам кројим капу и да вам објашњавам ко сте и шта сте. Те године су прошле и са пуном одговорношћу кажем – иако ми је намјера била супротна, иако сам хтио да одбраним достојанство човјека, нисам успио: Нисам био довољно одговоран према вама, према јавности и према пријатељима, пишући онај текст. Неке ствари и о неким стварима се другачије може и мора говорити. Нисам за то да се ћути, али, очигледно, ја нисам погодна личност да одаберем вријеме, начин и мјесто за расправу о томе.

Овде, у Босни, иако смо сваки дан бомбардовани разним изјавама и полемикама, расправама и пријетњама, договорима и завјерама, људи, у ствари, једино требају мир. Конкретан мир, мир на улицама и мир у души. Свако ко јавно иступа, дјелује, мора да има свијест да га неко чује, гледа или чита, и да је на њему одговорност да не угрози мир у човјеку. Ја сам, желећи да браним нешто од некога, учинио медвеђу услугу и себи и своме народу; чинио сам управо оно против чега сам увијек био: Зарад слободе мишљења и могућности да искажем став, узнемирио сам људе, направио проблем породицама: неопрезно, као слон у стакларској радњи, изашао у медијски простор и почео да млатим на све стране и да пишем и анализирам све и свашта, не би ли задовољио свој его. Ушао сам у простор који је забрањен и који свако нормалан брани до задњег - простор фамилије, породице.

У једној врло њежној и, медијски и политички, крхкој средини, бубао сам из свих оружја, покушавајући да будем независан, храбар и искрен. Све то, и да сам постигао, није вриједно ове халабуке. Није вриједно тога да се неко узнемири или да се нечије дијете узнемири или, не дај Боже, заплаче. Крив сам. Нема одбране, па чак и ако је има. И кад би било одбране, за мене, не бих посезао за њом, јер је ова ситуација врло јасна и врло поучна и корисна за мене, а надам се, и за друге.

Прилику које ми је Уредништво пружило, и на томе им се заиста захваљујем, нисам искористио мудро и смирено, већ сам, без осјећаја за простор и вријеме, истрчао пред руду. Моја реакција, у уторак ујутру, је била природна и једноставна. Пошто нисам могао да прогутам коментаре људи на моје колумну, пошто сам видио да сам их веома узнемирио и да сам им ушао у простор који је само њихов, у породицу, јавио сам се кратким и искреним писмом извињења редакцији тог портала на коме сам, игром случаја, и прочитао коментаре. Они су то објавили, али, наравно, моја новина и мој уредник, као потпуно невини у овој ситуацији, заслужују и да се и њима извиним и да се захвалим на досадашњој сарадњи.

Они су, мој уредник и саме новине, Глас Српске, имајући потпуно повјерење у мене, пропустили да реагују и пустили текст. Нити сам ја имао намјеру да искористим ту своју привилегију колумнисте, нити сам имао намјеру да исту користим као простор за објаву неког недоличног става, а нити су они провјеравали сваку моју ријеч. Покушали смо да будемо фер једни према другима, али, због моје опуштености и лаконског става, испао је проблем. Понављам, и они, као невини у овој причи, заслужују извињење.

Ово је, такође, примјер и другима, како се национална, вјерска и грађанска питања у Босни морају рјешавати и покретати пажљивије, са повећаном дозом смирења и опреза. Ја сам покушао да укажем на неке од узрока крвавог распада бивше земље и да кажем да лаж не може да породи истину, али сам то, очигледно, урадио на површан и, према другима, немаран начин.

У једној од претходних колумни сам написао како се овде, на овим нашим просторима, сви слажу само у једном, односно, већина народа мисли исто – дај нам корицу хљеба и мало мира, да живимо, само мирно да живимо. Ја сам имао утисак и сигуран сам да сам, на трен, угрозио тај мир; па, макар то био и микрон, макар то било на нивоу вербалног деликта или ружног сна, неугодног осјећаја, мени довољно – нисам смио да угрозим мир, данашњи дан, спокојство било кога. Послије свега, свима је јасно да мир треба чувати по сваку цијену, а моја колумнистичка каријера је најмање што могу да дам и жртвујем за тај мир и данашњи миран дан и викенд.

Праштајте, али сад не некоме или нечему поред вас или око вас, него мени, колумнисти, Николи Пејаковићу.

ОФРЕКОРД

Додао бих само да је у нападима на мене било пуно замјена теза и ниских удараца, али то је пририодно и очекивано. Једну ствар, само, морам да разјасним – мијешано месо није фаширано. То ви, који не идете по кафанама или не једете ту врсту хране, очигледно не знате. Фаширано месо је за пљескавице, ћевапе итд. Мијешано месо је плата, тањир, обично за двије особе који садржи различита меса – једну, двије кобасице, мали бифтек, мали рамстек, комад пилећег бијелог, комад телеће шницле. Само то да разјаснимо.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.