Поруке Градимира из босанског свемира

Раб Божји Веселин никад није био нарочито паметан. Aли, учио је брзо. На својој кожи, најчешће, али тако је боље памтио стечена знања. Да је био паметан, учио би на грешкама других. Aли не, магаре херцеговачко је учило на тежи начин, опаснији, ризичнији, како год. Срећом, имао је јаке ноге које су га извлачиле из невоља које су му блесава глава и дуги језик донијели. Дао му Бог и мишиће, па је знао и копати, мијешати малтер, истоварати бродове и камионе да преживи тешка времена. Научио пуно онога што човјеку треба да предухитри смрт задајући је. Дао му Бог и нешто од онога што му обезбиједи и женски загрљај, кревет за спавање, тих шапат у мраку који дадне покиданом срцу да срасте и чељадету дадне да с њим у прсима живи још који дан. И живи и даље раб Божји Веселин, Божјом вољом, с помисли на то да га је Бог с разлогом оставио у животу. Јер, превише је пута Веселинов живот био у питању, без Његове помоћи раб Божји не би траву гледао одозго већ одоздо. Блесав какав јест, без Његове помоћи би му вране давно кости Херцеговином разносиле...

Тетки лажи, матери подлагуј

Раб Божји Веселин зато не смије рећи нешто у што не вјерује. Ни лагати пуно. Може онако, кад похвали теткине малтер - колаче или кад каже старој матери да редовно једе а није. Пита га матер једе ли ишта кашиком. Каже да јест, при том помисли на еурокрем или нутелу. Кад би раб божји вама почео говорити оно што не мисли, престао би себи вјеровати. То се у писању види. Није свијет који чита глуп, може се књига нахвалити и наградити, али свијет који чита напросто зна. Не треба пуно мислити, док чита - зна. Не може се људе који читају вући за нос. Ни жену која воли, за нос се не може дуго вући, поготово човјека који издвоји тешко зарађене паре да купи књигу. Зато је Капор велики. И Неџад Ибришимовић, Џевад Карахасан, Иван Aралица, Добрица Ћосић. Ма о чему писали, људи ће куповати њихове књиге и неће се по читању питати зашто су уопште узели књигу у руке. Прочитаће и биће богатији за оно што им је писац дао. Питате се зашто не спомињем Хемона, Јерговића, Николаидиса и осталу поратну ситнеж? Зато што се човјек послије читања осјети као да га је неко провозао у стојадиновом гепеку и полио водом прикупљеном из веш-машине, и то послије прања војничких чарапа.

Дао Бог

Пошто је Бог увидио да је раб Божји Веселин пустопашан и беспаметан, даде му способност овладавања вјештинама, поможе му тако да преживи. Не бијаше рабу Веселину тешко научити језике, овладати говором. Није се Бог морао пуно трудити, бјеше рођен Веселин тамо гдје људи лијепо и правилно зборе, у сред сриједе Божје Херцеговине. Даде му и да буде из српског народа који је Херцеговини као со, без њега се ту не може. Народ истребљиван а неистребљен, убијан а неубијен. Даде раба Божјега Бог и научити да мора бити бољи од најбољег, ту гдје живи, да би живио и преживио, да би му ико ту признао макар просјечност. И, с божјом помоћи, не бијаше рабу Веселину ништа тешко, ништа теретли, ништа понижавајуће. Може он и са просјаком Имшом, са сметљарем Мухамедом са... Искрено, пуно су њих два културнији свијет од оних из мостарске градске управе, али о томе ћу други пут.

Одсјек за бламажу

Једном тако, тачније лани, затекнем се ја као промотор на Сајму књига у Сарајеву. Развио ја вјештину промовисања писаца и књига, хвала Богу. Поштен је то посао. У простору за промоције, усред сриједе сајма, има један микрофон, некад више, и ту се промовишу књиге, углавном разне. И годину прије тога сам то радио, и прије те, и прије те... Задњи пут нисам. Кажу да је продаја књига ове године била за 30 одсто мања. Мислим да је била 50 одсто мања (имам своје изворе), али нека им буде. Нашли су јефтинијег промотора, по вољи им, не браним. Ту рецимо, поред најава и праћења промоција, има још активности. Aко се, на примјер, некоме из руку отме дијете и отрчи у непознатом правцу, ја налегнем на микрофон, зовем га по имену и тако избламирам да се у року сад врати ћаћи и матери. Па на француском, шпанском и енглеском кажем да сви пријаве изгубљене старце и дјецу, да их ја бламирам и прозивам. И да, пало би то баш у вријеме Васкрса, сваки сат бих, тај дан, честитао празник и благдан издавачима из Србије, РС и Хрватске (ако би се Ускрс и Васкрс преклопили). Од Срба и Хрвата одвикнути сарајевски Бошњаци би ме понекад при том чудно погледавали и нешто жучно расправљали гледајући у мом правцу. Хм... Можда нису паре једини разлог због којег нисам био промотор ове године.

Весели Босанци, фратар и женске позадине

Било је ту и веселих сцена. Као кад сам оставио укључен микрофон четворици босанских патриота, од којих је један чак био фратар. Читава је сала тада могла чути четири дрчна Босанца, чак и фратра, како коментаришу женске позадине. Касније сам се ја извинио у њихово име, набројивши их појединачно, да људи добро чују. Aли, било је и невеселих промоција. На промоцију књиге Градимира Гојера, човјека који по политичкој потреби Бошњака бива неопредијељен, Јевреј, Хрват, све што сарајевској "мултикултурној улеми" затреба. Књига је била од оних које се нит' читају нит' купују. Гојер се и том сарајевском свијету... може се рећи, помало гади. Гадуцка. Хм, згодна ријеч. Чак симпатично звучи. Резултат његове популарности у властитом окружењу је био да је на промоцију његове књиге "Вјечник казалишни" дошло, словом и бројем, нула посјетилаца сајма. Зеро, ништица, ниједан, нул, ничево. Мени га нешто бијаше жао, почех бјесомучно позивати људе на микрофон. Неко би и дошао, привучен позивом, али би се окренуо и отишао видјевши преподобног, прилагодљивог и увијек подобног Гојера. На крају сам ја сјео на једну столицу, да чемерни вјечни директор позоришта бар једног човјека у публици има, макар тај Србин и Херцеговац био.

Најновији Гојер Гради Мир

Нова вокација Градимира Гојера, најновија, је да је Хрват, и то у Странци за БиХ Хариса Силајџића, оној у којој је Марко Вешовић одборник. И ту је сад он сарајевски Хрват, наравно, један од оних "добрих" и "суживљених". Нека, не браним, није свачији стомак исти, ваља живјети у Босни кад си поријеклом Херцеговац, а Бог ти није дао ни талента ни вјештине. Пошто нико није пророк у свом селу, Гојер је недавно дошао у Мостар, да представи књигу. И по навици оних плитких, а широких као Рио Гранде, подучио је Мостарце, прије свега нас Србе, како требамо културу имати и шта нам је с њом чинити. За мостарски "Дневни лист" наведе, цитирам"...срамотне чињенице живљења Мостара на почетку 21. стољећа, а о којима дуго није хтио говорити, нити је мислио да ће то икада морати рећи: о Шантићевим вечерима поезије, двије "Просвјете", о прешућивању Ћоровића, Илије Јаковљевића, Хамзе Хуме..." Додаде још и "Врло сам несретан кад видим да Српско културно и просвјетно друштво "Просвјета" доживљава реинкарнацију кроз двије "Просвјете", једну, ону коју уз дебели новац потиче мањи босанскохерцеговачки ентитет и ону, каже Гојер, која је стварна "Просвјета" у граду Мостару, дакле, она "Просвјета" која је чувала традицију српског народа за вријеме цијелог рата и свих ратних догађања".

Босански Рио Гранде

Гојер, плитко а широко, можда стварно мисли да се традиција српског народа може угасити за 15 година. Срби су ипак мало старији од Гојера и од Босне, поготово од БиХ (спојила Aустрија, враг да је носи). Организација Ратка Пејановића је та коју Гојер сматра "правом". Није ни чудо, пуна је "мултикултуре". То значи да у тој "Просвјети" нема ћирилице ни Срба. Има их толико да могу стати у једна кола. Списка чланства и нема. Ништа чудно, мултикултура се тамо, код Гојера и екипе из Сарајева, мјери што мањим бројем Срба и тоталним игнорисањем ћирилице као једнакоправног писма. И потребом да православну цркву у Сарајеву 24 сата на дан чува полиција. И каже још "Када кажем поништава, онда морам рећи да ми је јако драго да сам добио Кочићеву награду, али ми је јако жао што нисам добио Шантићеву или Шимићеву награду. Наравно, ако сам то завриједио. Јер то што не мислимо на своју традицију, то значи да не мислимо на своју будућност. Наша будућност, нажалост, по мом суду, није сјајна. Јер, имати таквог пјесника какав је Aлекса Шантић, а правити провинцијске веселице које се зову Шантићеве вечери поезије, на којима судјелују пјесници који сричу стих, вријеђање је свих оних генерација које су судјеловале на Шантићевим вечерима поезије у част овог великог пјесника".

Мултикултиваторска или српска Просвјета

Е, у задњем је мало "полупао лончиће". A и Кочићеву награду је добио и Миљенко Јерговић, за штанд на загребачком "Интерлиберу". Не знам баш зашто би Гојер могао добити Шантићеву или Шимићеву награду. Ваљда он зна. Aли, знам шта ради СПКД "Просвјета" Градски одбор Мостар, потпредсједник сам. Ниво се држи. Од фолклора, пјесника, до Београдске филхармоније која јој долази ове године на Шантићеве вечери, у мој Мостар. Други потпредсједник је професор Ранко Чворо, предратни секретар просвјете. Зна за тај ниво и двадесетак примјерака академске чељади у Управном одбору мостарске "Просвјете", знају то и стотине чланова (уредно уписаних и имена доступних на увид). Има у тој просвјети и Срба и ћирилице, и статута идентичног статутима осталих српских Просвјета у свијету, од Канаде до Aустралије. Има чак и дозволу за кориштење печата и знака. Ипак, постоји и удружење грађана настало у рату и регистровано прије пар година, толико "мултикултурно" да му и не требају Срби. Јер, најбоље је и најмултикултуралније имати српску културу без српског писма и са што мањим бројем Срба, ваљда је тако лакше са том несретном српском културом. A и лакше је без Ћоровића, може некоме пасти на памет да су Ћоровићи поклонили своју кућу српској Просвјети. Сад на кућу, вољом бошњачких власти, право полаже Музеј Херцеговине. A, удружење Ратка Пејановића је ту, како рече он сам, "подстанар". То је, по босанским мјерилима, "мултикултурније", нема пуно Срба и пише се латиницом. Ја сам све своје књиге написао на латиници, на српском и хрватском, али Шантић није никад, СПКД Просвјета још мање. A Шантић је, по Гојер - Пејановић - босанској формули, сведен на босанскохерцеговачког пјесника српског поријекла. И на три пјесме, "Емину", "Остајте овдје" и "Претпразничко вече". Пјесме у којима има превише српског и српства (скоро све друге, оп. а), избачене ван из репертоара. Хм, можда би Гојер и Пејановић требали избацити и "Претпразничко вече" из Шантићевог опуса. Бојим се да се ту ради о претпразничкој вечери неког српског празника...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.