Попишите или попишајте

Чим са неким имаш ограду, чим те од неког дијели тараба, зид, жива ограда или само путељак, значи да сте блиски, да живите на истом простору, да сте – најближи. Да сте комшије, да сте као род. А нисте. Нисмо? Ко каже да нисмо? Ко каже да јесмо? Говори ли било ко ишта? Дају ли нам ти историчари неке одговоре? Дају ли нам политичари неки одговор, дају ли нам професори, наставници, учитељице, васпитачице? Да ли ико зна одговор – ко смо?! Немојте ми само рећи: Па, то зна свака будала, шта се правиш наиван. Па, ако зна, ако сви знамо, што се онда то не каже јавно, не напишу књиге из којих ћемо сви исто учити?! Зашто имамо двије, три, школе под једним кровом? Зато што знамо ко смо или зато што не знамо? Да ли има једна или више истина? Ко је од кога настао, шта је од чега постало, ми од вас, ви од нас, они од свих нас, сви од свих: није више битно. Ајде да подвучемо црту. Ту смо, постојимо, живимо на овим просторима и немамо куд. Ко се посрбио, потурчио, покатоличио? Нека је и нека живи са тим или нека се врати у вјеру у којој је био, мени је свеједно. Нама, у Босни, је свеједно, само реци ко си сад и да то завршимо. Од кога је ко постао, и то питање нам стално дробе у чорбу; О, Мајко Света, па добро кога то занима, нека се тиме занима, али дај да се једном заврши та тракавица. Нека напишу једну књигу или нек свако има по једну своју, али да се то стави ад акта; или смо сви од Богумила постали или Богумили од нас, или они и данас живе само ћуте, или то нису били они него неки други, Мађари, рецимо; или смо постали укрштањем викинга и међеда, можда смо сви ми Финци, а не знамо то. То није лијепо, што каже један филмски јунак, није лијепо да сам луд, а да то не знам. Е, па, код нас, у Босни и Херцеговини, у оба ентитета, сви смо, изгледа, луди и да ли ће нам то неко рећи или неће, баш нас брига, боли нас ђон за европске процјене и анализе - само нас пустите да живимо на миру.

Ево, иде тај попис; ајте, молим вас, ако сте то намјерили да урадите, лијепо, и урадите. Шта се, више, сви праве неке лукаве лије и играју неких игара, као да ће то надмудривање, некоме добро неко да донесе. Неће, неће никоме. Неко ће рећи, не разумијеш, то је политика, то је политичко питање. Можда не разумијем, у политику се не разумијем, али жив сам човјек, па вас, све политичке стручњаке, ево, молим: Немојте, молим вас, да се више играте са нама. Нема више шансе да се муслимани изјашњавају као Срби муслиманске вјероисповјести, нити да се Срби изјашавају као Срби католици, нити муслимани као Хрвати исламске вјероисповјести или Бошњаци као православци или католици – нема. Нема ништа ни од идеје да смо сви Босанци и Херцеговци, нити да нисмо Босанци и Херцеговци. И јесмо и нисмо. Јесмо по мјесту боравка, али Босанац није нација, није народ, немојте да се правите кардељи и назори, латинке и марковићи, кад је то вријеме прошло. Неће проћи та прича, та жвака више не пролази. Па, превише је крви проливено да би неко, сада, послије свега, насјео на фору и неком пописивачу рекао: Да ја сам то и то, јер ми је Партија тако наредила, а иначе, нисам.

Босна и Херцеговина је држава, састављена од Бошњака који су муслиманске, исламске вјероисповјести, од Хрвата који су католици и Срба православаца. Шта су они, појединци, идеолошки, да ли су вјерници или нису, то не знам, али ове нације, које чине државу, без обзира на постојање невјерника или деноминација, без обзира на друге нације које овде живе, ове три имају своје име и имају ове доминантне религијске елементе. Тачка. Готово. Нема даље. Нема више Југославије и Југославена, осим у срцима и пионирским грудима, грудима панонским, шансоњерским. Осим у, отеклим од вина, образима бивших југо глумачких звијезда. Осим у сјећањима. Нема више тога, ајде, да то једном завршимо. Ко је прешао у ислам, нека је, ако мисли да је прешао у бољу вјеру, у праву вјеру, нека му је тако како му је; ко је био или постао православац и ко жели да живи као православан, нека буде то или нека буде атеиста, грађанин свијета, тетријеб, Еским, нека буде; ко је католик и мисли да је римокатолик, да је католичке вјере, нека буде. Ко жели да буде Босанац или Херцеговац, нека буде. Нека буде свако оно што жели. Лет ит би. Па, нећемо се, ваљда, више клати око тога; нека буде свако ко шта хоће, ајте, да се то једном заврши. Буди, брате, шта ти је воља, али БУДИ. Немој да се предомишљаш, да врдаш, да се пребројавамо и намичемо бројеве. Ако нас Срба има 2, а Бошњака 5, а Хрвата 1, нека тако буде и тачка.

Не дајмо да се опет пролијева жуч и крв око тога, кога брига шта си; то ти види са својом фамилијом, рођацима, са својом дјецом, својом савјешћу, својим прецима - са самим собом. Са самим собом и својим Богом. Или без Њега. Са или без, у сваком случају - буди човјек. Немој то да скриваш, буди то што мислиш да јеси, јер какве су ти мисли такав ти је и живот, рекао је један уман старац. Немојмо да ширимо страх и увлачимо људе у неко ново предратно стање ума, као да су, сваки попис, сваки избори, сваки нови високи представник – пресудни, судбоносни. Сад или никад. Ако нас сад пређу или ми њих, изгубићемо или побиједићемо. У чему ћемо побиједити, ко ће побиједити? Па, ми морамо да живимо заједно и даље, међе су нам заједничке, о каквој се ту, кукавној, побједи може да ради. Можемо само да будемо добронамјерни једна према другима, да мислим добро и да се добру надамо. Мислите ли зло неком другом, окренуће се то на вас, то копље ће промјенити смјер очас посла и забити се вама у груди. Немојте да буде више копаља и ножева, жица и маљева, јама и кама. Немојте, немојте, немојте да то радимо и о томе да причамо, да се тиме бавимо. Можемо ли да кажемо једни другима, као људи, шта мислимо, да слободно кажемо ко смо. Желимо и хтјели би да можемо, а да се не дигне, одмах, кука и мотика. Нека је мир. Мир, само мир. То сваки нормалан човјек у Босни мисли. Вјерујем дубоко у то. Нормалан човјек то мисли. Поготово онај који је видио Рат, осјетио на својој кожи ров, крв, патњу. Томе више није до рата, ма није му ни до пријеког погледа, ни до набраних обрва, а камоли до пушке. Не дирајте ме, пустите ме да живим још ово мало - моли и тражи сваки припадник било које војске која је овуда ратовала. Попишите или попишајте, радите шта год хоћете, само нас немојте више клати.

Ко смо ми, ми на Балкану, у Босни? Дај, може ли се то икако, једном за свагда, рећи, разријешити? Може. Ми сами то можемо. Немојте да више ратујемо, дајте да једном кажемо једни другима у лице све што мислимо и да се или загрлимо или разиђемо. Ако не можемо да се растанемо, ајде да ударимо ограде. Шта!? Неки ће заграктати: Овај нас опет у неке торове гура. Па, добро, шта фали торовима? За шта су торови него за овце. И ограде и зидови за људе. Имају неку фунцију. У стану постоје зидови, али смо ипак у једном стану. Не мрзим ја своју жену или дијете ако имам радну собу (немам је, успут да кажем). Ја правим зид да не бих сметао комшији, а ни он мени, јер пазимо један на другог, а не мрзимо се. А, кад изађем на пут, комшо и ја се поздравимо и попричамо како да поправимо зид, како да средимо међу, како да поправимо пут, да пут до наших кућа буде бољи. До наших кућа и имања која су, логично, подијељена у катастру на парцеле, у природи су подијељена оградама, зидовима, шумом... Ако је моја кућа лијепа, а комшијина још љепша, наше село је најљепше. Ако нам је стубиште чисто, кога брига шта си. Ако је прљаво, ту живи марва, а не људи и, опет, небитно које су вјере и нације. Марва је марва на свим језицима и у свим вјерама. Онај каже, ја сам љевичар нисам муслиман, онај тамо - ја сам атеиста нисам православац, онај кличе – ја сам мондијалиста нисам католик, о, земљо, отвори се... Буди прво Бошњак, Србин, Хрват или било која друга нација, јер у Босни има и других нација, само буди нешто, немој да ми причаш да ти је ћаћа Маркс лично па да, ето, не можеш да се, из идеолошких разлога, изјасниш. Имаш сумње у то шта си? Е, то је већ друга прича... Скроз друга. На Балкану, кад дођеш до питања – ко сам, постајеш личност. Постајеш човјек или жена за респект. Питај оца, мајку, ђеда, прађеда, распитај се мало, ниси мали, пунољетан си, пунољетна си.

Опет, џаба ја све ово причам, ако онај ко ово чита има лоше намјере. Ако је недобронамјеран. Он ће у овоме наћи само лоше, а онај ко је добронамјеран наћиће и понешто добро. Као мува и пчела. Једна лети на говно, а друга на цвијет.

Будите пчеле, јер муве смо већ гледали на нашем програму малог те-ве пријемника. Праштајте.

ОФРЕКОРД

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.