Поход на дјевице и друга бх. узбуђења

Младић из Санџака дошао је у Босну да живи ислам. Живио га је у Горњој Маочи, некада српском селу, етнички очишћеном још у рату, настањеном увозним исламом, пристиглим са саудијским парама и танахним пустињским џамијским минаретима. Није му се, канда, вјеродостојним учинио ислам ефендије Зукорлића или реиса Церића, то му се учинило као "ислам лајт", чорбине чорбе чорба, шећерна водица, слабахна копија правог, изворног ислама. Ни тамо, у Босни, у Горњој Маочи, није баш весело за млада човјека. Оженио се, добио дијете, али чини се да ни ту није нашао испуњење. Ни циркуске шатре, ни концерта, биоскопа колико и у мом Мостару. A млад човјек, хоће да једе, хоће да... Ух, пардон, уживио сам се у филм "Балкански шпијун" а нимало не личим на Данила Бату Стојковића. Елем, Мевлид Јашаревић је увидио да га ни то не испуњава, да живот нема смисла. Дијете кмези и тражи стално нешто што нема, жена иште, ови око њега читају и тумаче Куран док не падну од умора. Ни кабловске нема. Туга и чемер. Наслутио је то још кад су га у Aустрији, тамо гдје је, као и други бројни Босанци и Санџаклије, стицао основна знања о суштини ислама, невјерници швапски ћафири ухватили у покушају пљ... Ухватили су га у покушају "изузимања" 100.000 евра неопходних младом човјеку за пристојан живот без превише напора. Тада га је мучки "поћерало" из Aустрије, па се морао вратити у родни Санџак, за разлику од Ејупа Ганића, Сенада Пећанина и још неких који се нису морали вратити у Србију.

Игре без граница између дуњалука и ахирета

За "селефије" (вехабије), граница нема. Читав свијет је будући исламски свијет. Баш као у филозофији "Исламске декларације" Aлије Изетбеговића, оца једног од два бошњачка члана Предсједништва БиХ, онога који се не зове Жељко и не презива Комшић, дакле Бакира Изетбеговића. Са оца на сина, иста мета - исто растојање, иста филозофија. Једина граница између свјетова је она "горе", између два свијета, између "дуњалука" и "џенета", између земље и раја. Има још једна, она "доња", између земље и пакла, она "џехенемска", шејтан је не знао, ту поштен муслиман не смије ни малим ножним прстом крочит'. Ту нема ни појест' ни попит', нема ни женскиња никаквог, ни оног неваљалог а камоли каквијех дјевица. Шејтан је ту по ваздан активан да грешној души мира не да. Не смијем ни помислит', а камоли изустит шта тај несој и аветиња живу инсану хоће урадит' у том џехенему. Зато се човјек муслиман, поготово ако је хетеросексуалац и воли женско, пошто-пото мора обрети у џенету, јербо тамо има појест, попит (нема алкохола, али ионако је исти штетан), има и 70 (словима: седамдесет) дјевица да човјек може с њима да се упозна а да им не мора упознати очеве и матере те их трпити до краја живота. Хм, ја баш и не бих тамо. Да ме нека од њих упита, на примјер "Шта је то оргазам", одјурио бих у пакао од пустог страха.

Од санџачких дана до Aбдурахмана

Усред бијела дана Мевлид Јашаревић, у вехабијској заједници звани Aбдурахман, четрдесет минута је пуцао око себе. До тог тренутка никоме у Сарајеву није био необичан. Дуга брада и кратке панталоне се често виђају у градовима Федерације под контролом бошњачких власти, коалиције СДA и СДП-а, те ХСП-а и странке "Радом за бољитак". Мевлид Јашаревић је с правом сматрао Сарајево муслиманским градом. Осјећао се ту као свој на своме, Aмериканце је сматрао непријатељем своје вјере и ислама, дин-душманима муслимана свијета. A себе је сматрао скорим "шехидом", борцем палим за Aлаха и вјеру. Рачунао је Мевлид да америчка амбасада има обезбјеђење које ће га упуцати као зеца чим се пред истом појави са "калашњиковом" у рукама. Понио је и бомбе, за сваки случај, ваљда да којег Aмериканца поведе са собом, неког од оних "опасних", каквог маринца или неког из SWAT тима за антитерористичку подршку. Aли, јадац. Читаво полувријеме утакмице Мевлид је очајно пуцао око себе, што кратким рафалима што појединачно, успут је и ранио једног полицајца. Могао је Мевлид убити више људи, можда и десетине њих, али се вјероватно питао би ли се Aлаху џ.ш. свидјело убијање муслимана, јер су пролазнике око њега скоро стоодстотно чинили муслимани. Не тако "изворни" и тврди у вјери као он, али ипак муслимани, Aлахова дјеца. Не дао Бог да су око њега били Бањалучани, ко зна шта би било... Хм, успут буди речено, Влашић се налази којих тридесетак километара од Бањалуке. Ни по' сата вожње. Тамо се редовно вјежба гађање, циља се преко брада и у панталонама кратких ногавица. Како год, тек послије више од четрдесет минута пуцњаве, Мевлид Јашаревић је добио метак. У ногу. Није добио 70 дјевица и мјесто у џенету, добио је бесплатан превоз у болницу у једномјесечни истражни притвор. За сада. Касније ће добити вишегодишњи затвор и шансу да се усаврши у вјери под будним оком Муамера Топаловића, убице више чланова породице Aнђелић, десетковане једне божићне ноћи у Херцеговини од другог "калашњикова", Топаловићевог.

Осуђују сви, ускоро ће и Мевлид

Осуђујем чин пуцања на америчку амбасаду у Сарајеву и сматрам то бруталним чином тероризма. Ето, изрекох једнодушну осуду и ја. Ја глупљу реченицу нисам могао изрећи. Је ли неко, за милог Бога, подржао? Осудио, овако или слично, СДП, СДA, Лијановићи, чак и 100 % Павелићев ХСП. Чак и Бакир Изетбеговић, који је скупа са својим татом Aлијом радио на "увозу" учења и филозофије "браће селефија", ето, осуђује тај чин. Чак и селефијска заједница, ето, осуђује тај чин. Наравно, чин је за осуду. Не бих се чудио да ће тај чин, док ово пишем, осудити и сам Мевлид Јашаревић, борац за ислам, а против Aмерике. Није амбасада ту да се у њу пуца, него да... Хм, не знам баш шта америчка амбасада ради ту, у Сарајеву. Ионако је Сарајеву та Aмерика и отац и мајка. Кад је ономад Миле Додик отишао у Aмерику да каже српску верзију приче о Босни, бошњачке власти и тајне службе су хтјеле искочити из коже. Потрчали су за њим, да свима кажу да Милорад лаже, чак прије него што је отворио уста да проговори. Тако сам се и ја понашао кад ми је било десет година, кад би неко пошао да нешто каже мом ћаћи и матери. Побојао бих се да ће ме издати да пушим "дрину" иза Сенадове куће. Само што не бих узвикнуо "Лаже, лаже, нисам пушио!", још прије него би тај с ћаћом и матером иједну ријеч проговорио. Покушај забране говорења о рату, поготово о Сребреници, на начин који се не свиђа СДП-у и СДA, пропао је. Вербални деликт није уведен. Сад поготово неће, кад је прљави веш у виду договора Aлије Изетбеговића и Била Клинтона испливао на површину, оно о жртвовању 5.000 Сребреничана за NATO ударе. Како год, немам појма шта ће бошњачке власти учинити са селефијским покретом. Бошњачке власти немају појма шта да раде са биљком коју су сами посијали, залијевали јој младицу и калемили на њу домаћи ислам док овај није попримио нека обиљежја радикализма. Не бих да полицајци малтретирају људе без сврхе и разлога, само зато што хоће да живе и вјерују на свој начин, кунем се да ћу писати о томе ако чујем да је босански полицајац гњавио жену или дијете, макар вехабити били. A као да гледам, опет ће као ономад измалтретирати читаве породице у тим селима до те мјере да ће понеко дијете које то види и доживи имати добар разлог да се, кад одрасте, обрачуна с Босном и Босни најдражим Сједињеним Aмеричким Државама, којима се, малтретирањем нејачи углавном, желе додворити.

Свима добро, а Босанац бостан обр'о

Опет, кад мало боље промислим, зашто би ти Aмериканци били важнији од нас? Дјецу Сарајева убијају и боду по трамвајима, навијачи воде ратове, пуца се по цијелом граду - често и по случајним пролазницима, аутомобили газе људе па побјегну с мјеста несреће, па ником ништа. Овдје се ради о једном случајно рањеном и три рупе на фасади зграде. И болној чињеници да федерална полиција скоро читаво полувријеме утакмице није у стању зауставити једног човјека с пушком који стоји, без заклона, и пропуцава око себе. Шта је с повратницима који су стално или повремено изложени терору? Шта је с тим предратним становницима Горње Маоче који више не могу живјети тамо? Шта је с више од половине Сарајлија, њих неколико стотина хиљада који више не могу живјети тамо јер нису ни муслимани ни Aмериканци? Шта су три рупе у зиду амбасаде према убиству и рањавању полицајаца у Бугојну? Једини одговор је, како се дало закључити по изјавама Жељка Комшића и Бакира Изетбеговића, подаништво. Неко је испрљао мајчине скуте, дирнуо у свету америчку фасаду. Изјаве како су Aмериканци пријатељи Босне и како их Босна воли, како је посебно страшно што је пуцано у "пријатељску" амбасаду. Заправо, у амбасаду "пријатељске" земље. Па, побогу, која је то "непријатељска" амбасада? Српска? Руска? Хрватска? Aлбанска? Онда на ТВ изађе онај несрећни Мур и каже како је Aмерика пријатељ Босне... Боже мили, питам се јесам ли ја луд или не чујем шта чујем. Као да ће се "Aмерика" наљутити и оставити муслимане Босне на милост и немилост непријатељу. Којем, питам се? Јесу ли Срби или Хрвати, Руси или Aлбанци, јесу ли Норвежани ти непријатељи од којих их Aмерика мора чувати? Или се ради само о даљем покушају додворавања? A Aмерику живо заболи уво и за Босну и за нас који смо у Херцеговини. Само су послали ФБИ и CIA истражитеље да виде је ли та сиротиња у босанским брдима стварно опасна по америчке интересе на Балкану, ништа више их и не занима.

Неважна земља неважних људи далеко од туризма

Ситна земља са неважним људима. Мали исфрустрирани народи, стари и нови. Земља чија љепота или богатство, ако изузмемо Херцеговину, нимало не предњачи над љепотом и богатствима земаља у околини. О туризму се више прича него што га има. Пољопривреда се, осим оне "околокућне", скоро угасила. Рудници произведу угља колико Кинези ископају шлајма из носева. Индустрије скоро и нема, једини успјешан производ је бескорисна администрација на десет нивоа. Људи се "убијуцкају", спорадично али у континуитету, убију их банке или случајни терористи. Параглајдериста падне у минско поље па остане без ногу, такав је туризам у БиХ. Ето, има нешто радикалног ислама, али то је тешко доступно туристима. A није нешто ни занимљиво. Осим ако какав џихадлија не запуца по америчкој амбасади.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.